Sećate li se 19.veka? Ni ja. Ustvari, slabo da se sećam i dvadesetog. Kroz maglu mogu da vidim da smo u drugoj polovini istog mislili da će Ujedinjene Nacije doneti sveopštu dobrobit, da smo mislili kako je u istraživanju svemira budućnost – to je bio najniži zajednički činilac svesti civilizovanog čovečanstva. Tokom sedamdesetih i osamdesetih uticaj Japana se širio, digitalna tehnika je bila majka, anime su zarazile Zapad a njihova amerikanizirana verzija ceo svet, svirao se hevi metal ili nikakav metal. Nisam siguran, ali mislim da smo tada živeli u manjoj napetosti, nije bilo mnogo opcija pa nije bilo ni zabune. Devedesete su bile pravo globalno otelotvorenje postmoderne i rastrojenosti, komercijalizacije, industrije zabave, seksualizacije i grafičkog nasilja u civilizovanom svetu – u Srbiji, devedesete su značile nasilje i sveopšte sranje uživo. U Rusiji pad komunizma i početak intenzivne tajkunizacije zemlje.
Pogledajte bilo koji futuristički film snimljen tokom prošlih decenija. Kroz viziju budućnosti koju ti filmovi nude se ne može ništa zaključiti o budućnosti samoj već o tome šta ta dekada generalno misli o sebi, ona samu sebe projektuje u budućnost. To je više odgovor na „kako bi svet izgledao ukoliko bi se stvari nastavile razvijati ovim tempom i u ovom smeru“, to je amplificirano sadašnje (tadašnje) stanje, a ne i prikaz budućnosti koja je zaista moguća jer uticaji na oblikovanje sveta dolaze iz različitih pravaca, ljudi su svakim danom sve svesniji da imaju moć da kreiraju istoriju. A milion ljudi jednako je oko hiljadu ćudi, jer većinu ipak čini slepa i poslušna masa. Čak i to je puno, pa bismo se u skladu sa time mogli zapitati i „kuda ide ovaj svet“?
Pitanje uglavnom postavljamo razočaranim tonom, a ozbiljnije udubljivanje u isto izaziva veliki nemir. Nema ničega neobičnog u tome što mislimo da će finansijski faktor biti presudan u određivanju sudbine sveta, jer se čini da je sada sve podređeno novcu. Ideologija više nije toliko značajna kao u prvoj polovini prošlog veka, tehnika je kako-tako jer i ona sada robuje novcu, znanje i duhovnost takođe.
Da li novac zaista ima moć da oblikuje budući svet? Ne mislim samo na to da neka velika korporacija koja se raspada od para uloži novac u nešto za šta oni smatraju da je hip, pa da to rezultuje uništenjem nečeg primarnijeg poput životne sredine, ili da pristane da zarad uštede novca potruje na stotine miliona ljudi. Ne mislim ni na to da će preživeti samo oni koji budu znali kako da zarade novac da ne bi crkli od gladi, ili čak i žeđi pošto se već sprovode mere kako bi se i sva voda na zemlji monetarizovala! Uzmimo jedan proizvoljan primer: očigledno je da su ulice i javne škole sve manje bezbedne, zbog čega se imućniji roditelji odlučuju da svoju decu šalju u privatne škole umesto državnih kako bi bila zaštićenija. A što i ne bi? Može im se! Da li je to dobro za decu? Ne možemo za sada sa sigurnošću utvrditi. Ako to bude manjina radila, ta deca će biti nesposobna za socijalizaciju, biće mekušci, skoro pa invalidi. Ako to bude većina radila, tada će svet izgledati potpuno drugačije, čak ni ne možemo da zamislimo. Mnoštvo stvari biće dostupne samo bogatima, a ako ne možeš da zaradiš, ko ti kriv!
Da li je u redu da ISKLJUČIVO novac određuje budućnost čovečanstva? Da li su svi srećni samo ako imaju novac, da li su nam potrebni samo menadžeri, komercijalisti „oćeš-kupiš-lonac-na-popustu“, ekonomisti „izbavićemo-vas-iz-krize“ sa jedne strane, i amorfna masa potrošača ispranih mozgova sa druge? Da li su nam i dalje potrebne ideje? Ali pod idejama ne mislim na ideje o tome kako najbolje prodati neki nepotreban proizvod! Novac je svakako dobro sredstvo koje omogućava razmenu dobara i usluga, ali da li je dobro ukoliko jedino on bude oblikovao budućnost?
Postoje generalno tri ultimativna scenarija budućnosti: prvi je da celokupno čovečanstvo evoluira, drugi je da se pobijemo kao stoka i treći je da se dogodi neka kataklizma na koju nemamo nikakve mogućnosti da utičemo i koja će nas sve zbrisati instantno. Najava mogućeg pada meteorita sa potencijalom da zbriše čovečanstvo može biti probni kamen koji će pokazati ili da je čovečanstvo spremno da se ujedini i sarađuje zarad opšte dobrobiti ili da smo mi ljudi prosto-naprosto jedna sebična, samoživa stoka. Čak i neka „parcijalna kataklizma“ može biti stepen u evoluciji čovečanstva, u jednakoj meri kao i ekonomska kriza ili „osveta prirode“. Međutim, ukoliko kataklizma bude totalna, ako ostanu samo najizdržljiviji organizmi: bubašvabe, pacovi i Mlađan Dinkić u vladajućoj koaliciji – dakle, ako ne opstane bar neki promil čovečanstva, onda su sve rasprave uzaludne.
Prvi scenario, onaj u kome će čovečanstvo opstati u slučaju da uspe da se reorganizuje je jedini vredan pominjanja. Odakle reorganizacija i transformacija počinju? Zametak se nalazi u društvima u kojima se rađaju nove ideje, a ta društva moraju biti dovoljno ovladana svojim fizičkim okruženjem, čime bi stvorila podlogu za dalji rast. Sveža društva, ona koja ne nose veliki istorijski balast. Ranije su to bile Britanija i Amerika – u prvoj je nastala subkultura koja se računa kao jedna od najsvetlijih tačaka savremenog sveta, u drugoj Internet, od koga većina nas zavisi. I ostale tekovine modernog društva, stvari koje su oblikovale savremeni svet i koje svakodnevno koristimo su nastale tamo. Indikator mogućeg evolutivnog skoka je taj što ni u tim društvima „više ne cveta cveće“, i ona su dotakla dno, običan narod je nezadovoljan, što najavljuje inventivne promene. Težište inovativnosti u smislu boljih ideja za društveno uređenje sada se preselilo u Australiju koja kao zemlja ne nosi skoro nikakav istorijski teret.
Internet je možda jedna od najznačajnijih tekovina savremenog sveta, i, poput svih trenutno najznačajnijih tekovina, on objedinjuje tehnologiju i ljude. Tehnologija bez svesti je zlo, ali ukoliko je potpomognuta svešću onda može odigrati značajnu ulogu u evoluciji čovečanstva.
Personalni kompjuter je alat, on je bar za većinu nas samo alat koji dolazi uz savremeni svet i mi ga prihvatamo i koristimo jer znamo da u suprotnom zaostajemo. Internet je takođe alat, ali greška je koristiti ga samo kao alat, jer je to alat u čijem stvaranju i oblikovanju mi sami učestvujemo, konačno smo najbliže toj mogućnosti da sami tvorimo neki superorganizam koji nije kontrolisan, bar za sada, od strane bilo kakve superkorporacije i tako će ostati dokle god smo mi spremni da budemo odgovorni za njega.
Dobra stvar u vezi interneta je ta što to nije centralizovan sistem. To je skoro pa živa tvorevina.
Zbog čega se za internet kaže da je živa tvorevina? Zato što funkcioniše iako nije savršen, i baš kao svaki živi sistem - uvek se samostalno regeneriše. To je verovatno najveći zajednički tehnološki projekat koga je čovečanstvo izvelo u celokupnoj svojoj istoriji! U poslednjih 10 godina on sve više dobija na važnosti. Najvrsniji svetski naučnici su na njemu radili 40 punih godina, utrošeno je na milijarde dolara, samo da biste vi sada mogli da pišete statuse „dosadno mi jeeeee....“ po Fejsbuku.
Verovatno će internet odigrati značajnu ulogu u evoluciji čovečanstva. Najnoviji izdanak interneta – društvene mreže – su svakako dobra stvar, iako ih ljudi pljuju dok ih koriste. One omogućavaju da ljudi postanu manje glupi - ukoliko ih ne zloupotrebljavaju, a pod zloupotrebom podrazumevam šerovanje gluposti, stalkingovanje i špijuniranje. Sada čak i majmun koji uzme miš u ruke ima mogućnost da se intelektualno razvije, informacije su dostupne, istina konačno ima mogućnost da ogoljena izađe pred javnost. Ne „istina“ u vidu vesti tipa ko je koga silovao, ubio, pokrao, već u vidu istinitih i značajnih saznanja koja imaju potencijal da stvore intelektualnu kritičnu masu koja će okrenuti leđa „Novom svetskom poretku“ i samostalno se organizovati na neki potpuno drugačiji način. Svakako da postoji vrlo ozbiljna opasnost od komercijalizacije apsolutno svega, pa i interneta, ali nezavisno-finansirani projekti poput Wikipedije ulivaju novu nadu.
Kriza sa energentima se pokušava zataškati, isto kao i istina o klimatskim promenama, ali neće tako moći doveka. Energenti se troše i polako nestaju, nema ih u neograničenim količinama, na šta ukazuju neprestana poskupljenja struje – kako ovde tako i u svetu. Polako počinjemo razmišljati o upotrebi solarnih panela. Znam lično za primer iz Australije, ali ima toga u svim razvijenijim zemljama. Čovečanstvo će konačno morati shvatiti da je formula „ovladaj prirodom i pokori je“ neefikasna, a isto važi i za onu „pokori se prirodi da bi preživeo“. Jedina formula koja bi u budućnosti bila relevantna je „živi u skladu sa prirodom“, jer mi ljudi smo ipak deo prirode, i najbolji način da živimo u skladu sa njom je da uzimamo energiju sunca koja se sama nudi, čime poštujemo i ekosistem, omogućavajući sebi da se na taj način sjedinimo sa Zemljom u jedan organizam, i shvatimo univerzum kao celinu. Možda ćemo u budućnosti zaista iamti svest o jedinstvu i znati šta to zaista znači – i v erovatno otkriti da ima sasvim drugačije značenje od onoga što nam nju-ejdž gurui pričaju.
Šta je sa poslovanjem i načinom dolaska do novca? Ideja o povratku naturalne razmene je previše naivna, novac verovatno ne bi opstao toliko dugo da se nije pokazao efikasnim - to je način nagodbe ukoliko ja hoću da vam prodam krmaču koja vam treba, ali neću od vas da uzmem 50 mačaka u zamenu za krmaču jer mačaka imam već dovoljno. Ali, ni neoliberalizam nije ništa manje retardiran od koncepta naturalne razmene. Svi bi hteli da budu samostalni preduzetnici, ali nisu spremni da preuzmu rizik i žrtvu mada većina ljudi biva ohrabrivana motivom da ne radi za velikog zlog gazdu već da bude „sam svoj gazda“ i nudi svoje usluge. U samostalnom poslovanju je možda budućnost, ali pre toga moramo da se oslobodimo pohelepe, zavisti, moramo u toku procesa postati bolji i odgovorniji ljudi, tolerantniji, prijateljski nastrojeni, a ne da nastavimo da posedujemo osobine koje imaju te velike zle gazde kojima zavidimo zbog njihovog bogatstva. Niko ne zna kakav će biti mod života za 100 godina, kao što ni pre 100 godina nismo mogli slutiti da će mod života biti ovakav kakav je danas.
Evolucija nikako nije okončana, ljudi nisu razvili svoj puni potencijal i moguće je da nikad neće. Mi još uvek ne znamo šta ćemo postati, promene su rapidne, više ne možemo opstati bez stvari za koje pre desetak godina nismo ni mislili da mogu da postoje. Mi smo majmuni, ali dokle god smo svesni da smo majmuni i da imamo još mnogo toga da učimo, niko nas neće moći izmanipulisati. Ako neko hoće da nas ubedi kako smo mi bogovi, pametni, jaki, najjači, taj će nas kad-tad satreti sa zemljom, jer nas je prethodno učinio neopravdano samozadovoljnim i oslabio naš kritički potencijal.
Kakvo će biti društveno uređenje budućnosti? Naivno je zahtevati povratak na stare, prevenstveno komunističke sisteme, ali isto tako se savremeni neoliberalizam satire i počinje da puca. Da li postoji neki srednji put, ili čak neki koji nema veze sa ova dva? Verovatno da postoji, i verovatno da čovečanstvo evoluira u tom pravcu. Ne mora da znači da je taj put dobar, da se nećemo napatiti u toku istog, ne mora da znači ni da nas nagrada čeka na kraju. Ništa od toga. Ali evoluiramo.
Da li se može reći da de-evoliramo, da čovečanstvo ide „unazad“? Po pravilima evolucije to nije moguće, jer kakva god promena stanja se dogodila, sve je to evolucija, jer je to otvoren proces, ne možete reći „čovečanstvo je trebalo da evoluira u to i to, ali nije zato što smo dozvolili da Rijana ima više pregleda na jutjubu nego Led Zeppelin“. Čak je i dekadencija deo toka evolucije. Evolucija po definiciji ne može biti regresivan proces, ne postoji „anti-evolucija“.
Ali, da li konačni ishod može biti dobar? To sve zavisi od toga da li verujete u dobrotu čoveka kao takvog. Zbog čega su dobri ljudi dobri? Da li se plaše? Da li se plaše kažnjavanja od strane karme, osvete velikog Boge, da li se plaše zatvora, novčane kazne, izlaženja na loš glas? Da li smo dobri iz straha i koristoljublja? Jasno nam je da je ateista, ukoliko je dobar, iskreniji u tome jer nema izmišljenog bradonju koji mu stoji nad glavom i spreman je da ga ćušne po istoj ukoliko zgreši. Ali, da li on ima nekog drugog Velikog brata koji ga gleda i tera da se lepo ponaša? Da li postoji iskra dobrote u ljudima koja je potpuno oslobođena straha od kazne? Šta bi Niče sa svojim projektom nadčoveka rekao na tu temu?
Svakako da ćemo morati evoluirati u nešto novo, to može biti i nova vrsta čoveka tj. ničeovski natčovek, koji će „se vratiti u antiku i duhom ali i telom“. U antici, prvenstveno u Staroj Grčkoj, odnosi među ljudima bili su neposredniji, mada svi znamo da su ti odnosi bili omogućeni malim obimom zajednica. Da li je moguće ostvariti takav ideal na globalnom nivou koristeći alate koje trenutno posedujemo?
Niti ja, niti iko drugi zna kuda će nas odvesti proces evolucije. To je otvoren proces, to se više ni ne može kontrolisati. Svi sistemi su zakazali, opstanak čovečanstva verovatno zavisi od mogućnosti drugačije organizacije kao i od promene svesti svake individue ponaosob – mada verujem da ta dva idu ruku pod ruku. Svakako da ćemo u toku tog procesa proći kroz mnogo individualne patnje, a iz toga ćemo izaći bolji, i kao ljudi i kao vrsta. Postaćemo superorganizam sposoban da sam sebe održava i samostalno se regeneriše. Tada će pobediti „biologija“, izvući ćemo ono najbolje iz svoje prirode.
Ili ćemo završiti svi na nebu i „ostvariti“ ideal nebeske Srbije. Ostvarivanje nebeskog ideala na svetskom nivou moglo bi izgeldati kao zadnja scena iz anime Neon Genesis Evangelion : svaki živi čovek se pretvara u krst - kao simbol patnje, stradanja i iskupljenja – i planeta je načičkana svetlećim krstovima, niko živ nije ostao. Pobediće „duhovnost“, ali i ona ima jednako pravo na to jer jednako je „ljudska“ kao i biologija. Mada, najverovatnije je da ćemo se zateći u nekom scenariju koji nema veze ni sa čim nama trenutno pojmljivim.
Kuda ide ovaj svet? Nemam pojma, ali nekuda ide, a da li je taj put dobar zavisi isključivo od toga koliko ćemo biti spremni da sarađujemo, da verujemo jedni drugima bez posredstva velikomoćnika, jer će nas u suprotnom velike korporacije pokopati i svima redom skupo naplaćivati svaki sekund života, koji će biti toliko mizeran da će se smrt činiti kao jedino oslobođenje.
U tom slučaju je moguće i da se desi da doktor nauka Kim Džong Un popizdi „baš onako“ i depopuliše planetu svojim nuklearnim igračkama.
A možda i padne neki metor pa nas sve satre odjednom.
Pogledajte bilo koji futuristički film snimljen tokom prošlih decenija. Kroz viziju budućnosti koju ti filmovi nude se ne može ništa zaključiti o budućnosti samoj već o tome šta ta dekada generalno misli o sebi, ona samu sebe projektuje u budućnost. To je više odgovor na „kako bi svet izgledao ukoliko bi se stvari nastavile razvijati ovim tempom i u ovom smeru“, to je amplificirano sadašnje (tadašnje) stanje, a ne i prikaz budućnosti koja je zaista moguća jer uticaji na oblikovanje sveta dolaze iz različitih pravaca, ljudi su svakim danom sve svesniji da imaju moć da kreiraju istoriju. A milion ljudi jednako je oko hiljadu ćudi, jer većinu ipak čini slepa i poslušna masa. Čak i to je puno, pa bismo se u skladu sa time mogli zapitati i „kuda ide ovaj svet“?
Pitanje uglavnom postavljamo razočaranim tonom, a ozbiljnije udubljivanje u isto izaziva veliki nemir. Nema ničega neobičnog u tome što mislimo da će finansijski faktor biti presudan u određivanju sudbine sveta, jer se čini da je sada sve podređeno novcu. Ideologija više nije toliko značajna kao u prvoj polovini prošlog veka, tehnika je kako-tako jer i ona sada robuje novcu, znanje i duhovnost takođe.
Da li novac zaista ima moć da oblikuje budući svet? Ne mislim samo na to da neka velika korporacija koja se raspada od para uloži novac u nešto za šta oni smatraju da je hip, pa da to rezultuje uništenjem nečeg primarnijeg poput životne sredine, ili da pristane da zarad uštede novca potruje na stotine miliona ljudi. Ne mislim ni na to da će preživeti samo oni koji budu znali kako da zarade novac da ne bi crkli od gladi, ili čak i žeđi pošto se već sprovode mere kako bi se i sva voda na zemlji monetarizovala! Uzmimo jedan proizvoljan primer: očigledno je da su ulice i javne škole sve manje bezbedne, zbog čega se imućniji roditelji odlučuju da svoju decu šalju u privatne škole umesto državnih kako bi bila zaštićenija. A što i ne bi? Može im se! Da li je to dobro za decu? Ne možemo za sada sa sigurnošću utvrditi. Ako to bude manjina radila, ta deca će biti nesposobna za socijalizaciju, biće mekušci, skoro pa invalidi. Ako to bude većina radila, tada će svet izgledati potpuno drugačije, čak ni ne možemo da zamislimo. Mnoštvo stvari biće dostupne samo bogatima, a ako ne možeš da zaradiš, ko ti kriv!
Da li je u redu da ISKLJUČIVO novac određuje budućnost čovečanstva? Da li su svi srećni samo ako imaju novac, da li su nam potrebni samo menadžeri, komercijalisti „oćeš-kupiš-lonac-na-popustu“, ekonomisti „izbavićemo-vas-iz-krize“ sa jedne strane, i amorfna masa potrošača ispranih mozgova sa druge? Da li su nam i dalje potrebne ideje? Ali pod idejama ne mislim na ideje o tome kako najbolje prodati neki nepotreban proizvod! Novac je svakako dobro sredstvo koje omogućava razmenu dobara i usluga, ali da li je dobro ukoliko jedino on bude oblikovao budućnost?
Postoje generalno tri ultimativna scenarija budućnosti: prvi je da celokupno čovečanstvo evoluira, drugi je da se pobijemo kao stoka i treći je da se dogodi neka kataklizma na koju nemamo nikakve mogućnosti da utičemo i koja će nas sve zbrisati instantno. Najava mogućeg pada meteorita sa potencijalom da zbriše čovečanstvo može biti probni kamen koji će pokazati ili da je čovečanstvo spremno da se ujedini i sarađuje zarad opšte dobrobiti ili da smo mi ljudi prosto-naprosto jedna sebična, samoživa stoka. Čak i neka „parcijalna kataklizma“ može biti stepen u evoluciji čovečanstva, u jednakoj meri kao i ekonomska kriza ili „osveta prirode“. Međutim, ukoliko kataklizma bude totalna, ako ostanu samo najizdržljiviji organizmi: bubašvabe, pacovi i Mlađan Dinkić u vladajućoj koaliciji – dakle, ako ne opstane bar neki promil čovečanstva, onda su sve rasprave uzaludne.
Prvi scenario, onaj u kome će čovečanstvo opstati u slučaju da uspe da se reorganizuje je jedini vredan pominjanja. Odakle reorganizacija i transformacija počinju? Zametak se nalazi u društvima u kojima se rađaju nove ideje, a ta društva moraju biti dovoljno ovladana svojim fizičkim okruženjem, čime bi stvorila podlogu za dalji rast. Sveža društva, ona koja ne nose veliki istorijski balast. Ranije su to bile Britanija i Amerika – u prvoj je nastala subkultura koja se računa kao jedna od najsvetlijih tačaka savremenog sveta, u drugoj Internet, od koga većina nas zavisi. I ostale tekovine modernog društva, stvari koje su oblikovale savremeni svet i koje svakodnevno koristimo su nastale tamo. Indikator mogućeg evolutivnog skoka je taj što ni u tim društvima „više ne cveta cveće“, i ona su dotakla dno, običan narod je nezadovoljan, što najavljuje inventivne promene. Težište inovativnosti u smislu boljih ideja za društveno uređenje sada se preselilo u Australiju koja kao zemlja ne nosi skoro nikakav istorijski teret.
Internet je možda jedna od najznačajnijih tekovina savremenog sveta, i, poput svih trenutno najznačajnijih tekovina, on objedinjuje tehnologiju i ljude. Tehnologija bez svesti je zlo, ali ukoliko je potpomognuta svešću onda može odigrati značajnu ulogu u evoluciji čovečanstva.
Personalni kompjuter je alat, on je bar za većinu nas samo alat koji dolazi uz savremeni svet i mi ga prihvatamo i koristimo jer znamo da u suprotnom zaostajemo. Internet je takođe alat, ali greška je koristiti ga samo kao alat, jer je to alat u čijem stvaranju i oblikovanju mi sami učestvujemo, konačno smo najbliže toj mogućnosti da sami tvorimo neki superorganizam koji nije kontrolisan, bar za sada, od strane bilo kakve superkorporacije i tako će ostati dokle god smo mi spremni da budemo odgovorni za njega.
Dobra stvar u vezi interneta je ta što to nije centralizovan sistem. To je skoro pa živa tvorevina.
Zbog čega se za internet kaže da je živa tvorevina? Zato što funkcioniše iako nije savršen, i baš kao svaki živi sistem - uvek se samostalno regeneriše. To je verovatno najveći zajednički tehnološki projekat koga je čovečanstvo izvelo u celokupnoj svojoj istoriji! U poslednjih 10 godina on sve više dobija na važnosti. Najvrsniji svetski naučnici su na njemu radili 40 punih godina, utrošeno je na milijarde dolara, samo da biste vi sada mogli da pišete statuse „dosadno mi jeeeee....“ po Fejsbuku.
Verovatno će internet odigrati značajnu ulogu u evoluciji čovečanstva. Najnoviji izdanak interneta – društvene mreže – su svakako dobra stvar, iako ih ljudi pljuju dok ih koriste. One omogućavaju da ljudi postanu manje glupi - ukoliko ih ne zloupotrebljavaju, a pod zloupotrebom podrazumevam šerovanje gluposti, stalkingovanje i špijuniranje. Sada čak i majmun koji uzme miš u ruke ima mogućnost da se intelektualno razvije, informacije su dostupne, istina konačno ima mogućnost da ogoljena izađe pred javnost. Ne „istina“ u vidu vesti tipa ko je koga silovao, ubio, pokrao, već u vidu istinitih i značajnih saznanja koja imaju potencijal da stvore intelektualnu kritičnu masu koja će okrenuti leđa „Novom svetskom poretku“ i samostalno se organizovati na neki potpuno drugačiji način. Svakako da postoji vrlo ozbiljna opasnost od komercijalizacije apsolutno svega, pa i interneta, ali nezavisno-finansirani projekti poput Wikipedije ulivaju novu nadu.
Kriza sa energentima se pokušava zataškati, isto kao i istina o klimatskim promenama, ali neće tako moći doveka. Energenti se troše i polako nestaju, nema ih u neograničenim količinama, na šta ukazuju neprestana poskupljenja struje – kako ovde tako i u svetu. Polako počinjemo razmišljati o upotrebi solarnih panela. Znam lično za primer iz Australije, ali ima toga u svim razvijenijim zemljama. Čovečanstvo će konačno morati shvatiti da je formula „ovladaj prirodom i pokori je“ neefikasna, a isto važi i za onu „pokori se prirodi da bi preživeo“. Jedina formula koja bi u budućnosti bila relevantna je „živi u skladu sa prirodom“, jer mi ljudi smo ipak deo prirode, i najbolji način da živimo u skladu sa njom je da uzimamo energiju sunca koja se sama nudi, čime poštujemo i ekosistem, omogućavajući sebi da se na taj način sjedinimo sa Zemljom u jedan organizam, i shvatimo univerzum kao celinu. Možda ćemo u budućnosti zaista iamti svest o jedinstvu i znati šta to zaista znači – i v erovatno otkriti da ima sasvim drugačije značenje od onoga što nam nju-ejdž gurui pričaju.
Šta je sa poslovanjem i načinom dolaska do novca? Ideja o povratku naturalne razmene je previše naivna, novac verovatno ne bi opstao toliko dugo da se nije pokazao efikasnim - to je način nagodbe ukoliko ja hoću da vam prodam krmaču koja vam treba, ali neću od vas da uzmem 50 mačaka u zamenu za krmaču jer mačaka imam već dovoljno. Ali, ni neoliberalizam nije ništa manje retardiran od koncepta naturalne razmene. Svi bi hteli da budu samostalni preduzetnici, ali nisu spremni da preuzmu rizik i žrtvu mada većina ljudi biva ohrabrivana motivom da ne radi za velikog zlog gazdu već da bude „sam svoj gazda“ i nudi svoje usluge. U samostalnom poslovanju je možda budućnost, ali pre toga moramo da se oslobodimo pohelepe, zavisti, moramo u toku procesa postati bolji i odgovorniji ljudi, tolerantniji, prijateljski nastrojeni, a ne da nastavimo da posedujemo osobine koje imaju te velike zle gazde kojima zavidimo zbog njihovog bogatstva. Niko ne zna kakav će biti mod života za 100 godina, kao što ni pre 100 godina nismo mogli slutiti da će mod života biti ovakav kakav je danas.
Evolucija nikako nije okončana, ljudi nisu razvili svoj puni potencijal i moguće je da nikad neće. Mi još uvek ne znamo šta ćemo postati, promene su rapidne, više ne možemo opstati bez stvari za koje pre desetak godina nismo ni mislili da mogu da postoje. Mi smo majmuni, ali dokle god smo svesni da smo majmuni i da imamo još mnogo toga da učimo, niko nas neće moći izmanipulisati. Ako neko hoće da nas ubedi kako smo mi bogovi, pametni, jaki, najjači, taj će nas kad-tad satreti sa zemljom, jer nas je prethodno učinio neopravdano samozadovoljnim i oslabio naš kritički potencijal.
Kakvo će biti društveno uređenje budućnosti? Naivno je zahtevati povratak na stare, prevenstveno komunističke sisteme, ali isto tako se savremeni neoliberalizam satire i počinje da puca. Da li postoji neki srednji put, ili čak neki koji nema veze sa ova dva? Verovatno da postoji, i verovatno da čovečanstvo evoluira u tom pravcu. Ne mora da znači da je taj put dobar, da se nećemo napatiti u toku istog, ne mora da znači ni da nas nagrada čeka na kraju. Ništa od toga. Ali evoluiramo.
Da li se može reći da de-evoliramo, da čovečanstvo ide „unazad“? Po pravilima evolucije to nije moguće, jer kakva god promena stanja se dogodila, sve je to evolucija, jer je to otvoren proces, ne možete reći „čovečanstvo je trebalo da evoluira u to i to, ali nije zato što smo dozvolili da Rijana ima više pregleda na jutjubu nego Led Zeppelin“. Čak je i dekadencija deo toka evolucije. Evolucija po definiciji ne može biti regresivan proces, ne postoji „anti-evolucija“.
Ali, da li konačni ishod može biti dobar? To sve zavisi od toga da li verujete u dobrotu čoveka kao takvog. Zbog čega su dobri ljudi dobri? Da li se plaše? Da li se plaše kažnjavanja od strane karme, osvete velikog Boge, da li se plaše zatvora, novčane kazne, izlaženja na loš glas? Da li smo dobri iz straha i koristoljublja? Jasno nam je da je ateista, ukoliko je dobar, iskreniji u tome jer nema izmišljenog bradonju koji mu stoji nad glavom i spreman je da ga ćušne po istoj ukoliko zgreši. Ali, da li on ima nekog drugog Velikog brata koji ga gleda i tera da se lepo ponaša? Da li postoji iskra dobrote u ljudima koja je potpuno oslobođena straha od kazne? Šta bi Niče sa svojim projektom nadčoveka rekao na tu temu?
Svakako da ćemo morati evoluirati u nešto novo, to može biti i nova vrsta čoveka tj. ničeovski natčovek, koji će „se vratiti u antiku i duhom ali i telom“. U antici, prvenstveno u Staroj Grčkoj, odnosi među ljudima bili su neposredniji, mada svi znamo da su ti odnosi bili omogućeni malim obimom zajednica. Da li je moguće ostvariti takav ideal na globalnom nivou koristeći alate koje trenutno posedujemo?
Niti ja, niti iko drugi zna kuda će nas odvesti proces evolucije. To je otvoren proces, to se više ni ne može kontrolisati. Svi sistemi su zakazali, opstanak čovečanstva verovatno zavisi od mogućnosti drugačije organizacije kao i od promene svesti svake individue ponaosob – mada verujem da ta dva idu ruku pod ruku. Svakako da ćemo u toku tog procesa proći kroz mnogo individualne patnje, a iz toga ćemo izaći bolji, i kao ljudi i kao vrsta. Postaćemo superorganizam sposoban da sam sebe održava i samostalno se regeneriše. Tada će pobediti „biologija“, izvući ćemo ono najbolje iz svoje prirode.
Ili ćemo završiti svi na nebu i „ostvariti“ ideal nebeske Srbije. Ostvarivanje nebeskog ideala na svetskom nivou moglo bi izgeldati kao zadnja scena iz anime Neon Genesis Evangelion : svaki živi čovek se pretvara u krst - kao simbol patnje, stradanja i iskupljenja – i planeta je načičkana svetlećim krstovima, niko živ nije ostao. Pobediće „duhovnost“, ali i ona ima jednako pravo na to jer jednako je „ljudska“ kao i biologija. Mada, najverovatnije je da ćemo se zateći u nekom scenariju koji nema veze ni sa čim nama trenutno pojmljivim.
Kuda ide ovaj svet? Nemam pojma, ali nekuda ide, a da li je taj put dobar zavisi isključivo od toga koliko ćemo biti spremni da sarađujemo, da verujemo jedni drugima bez posredstva velikomoćnika, jer će nas u suprotnom velike korporacije pokopati i svima redom skupo naplaćivati svaki sekund života, koji će biti toliko mizeran da će se smrt činiti kao jedino oslobođenje.
U tom slučaju je moguće i da se desi da doktor nauka Kim Džong Un popizdi „baš onako“ i depopuliše planetu svojim nuklearnim igračkama.
A možda i padne neki metor pa nas sve satre odjednom.
No comments:
Post a Comment