ŠTA RADE PISCI?

Studirao sam filozofiju. Time sam predodređen za čoveka koji bi trebao da bude levičar, koji bi vikendima do svitanja vodio jalove rasprave po memljivim haustorima sa dvolitrom u ruci, i koji će najverovatnije čamiti na birou do penzije. Ipak, nisam ništa od toga. 

Još jedna stvar, a verovatno i najrentabilnija, za koju vas studiranje filozofije može obučiti jeste pisanje, i istina je da bih ja u životu najviše voleo da se bavim pisanjem. Zašto? Zato što je lako, ne moraš da mrdaš puno dupetom, nema zavlačenja po rudnicima, obračuna prsa u prsa, niti dizanja bilo čega težeg od laptopa. Ali nisam ja nikakav pisac – niti sam ikada napisao nešto baš onako kvalitetno, niti je ijedan moj tekst pročitalo više od sto ljudi. 

Sa druge strane, filozof u meni nije još umro, tako da, dok odmaram od sastavljanja srpske verzije Harija Poštara, koju ću nasloviti Hari Poštar i Nasilnik iz Mantije, pokušavam da na filozofičan način razlučim šta rade pisci, i šta ustvari obuhvata spisateljski zanat.

Pisati je bar danas lako, jedno što treba da imate je tastatura i da znate sva slova – što doduše isključuje pozamašni deo srpskog stanovništva, ali svako ima prilike da se bavi pisanjem. Naravno, pogrešno je pretpostaviti da svako ko ume brzo i vešto da kuca na tastaturi po defaultu ume i da sastavlja jako lepe literalne radove. Za pisca je potrebno mnogo više od pukog poznavanja jezika i stilkih figura, opšte kulture, upućenosti u vesti iz sveta i regiona.  To je mnogo dublji i suptilniji proces.

Da biste pisali, uopšte ne morate biti načitani – eto kako Šešelj, napisao čovek više knjiga nego što je pročitao, a za štampanje njegovih dela posečeno toliko šuma da bi mu i Saruman pozavideo. 

Odsekli ste kurac Drvobradom i time ugrozili opstanak entova, svaka čast na ekološkoj svesti!

Moj kolega Sartr je ranije govorio o tome kako književnost treba da bude „angažovana“. Šta to ustvari znači? To znači da ona mora kritikovati sadašnje ustrojstvo sveta, makar na satiričan način, i da pisac mora kroz svoj životni primer pokazati da veruje u ono što piše – književnost se ne može svoditi samo na lepe stilske figure i pisanje romantičnih pesmica da bi se došlo do mlade pičetine. Naravno, iako se možda ne slažem sa Sartrom u potpunosti, ipak je evidentno da pisci slabo mogu da izbegnu kritikovanje društva u kome se nalaze: mišljenje je kao tastatura, svako ga ima. A s' obzirom da je najlakše pismeno se izraziti o nekom stanju u društvu jer to ne zahteva puno truda kao kod snimanja pesme, crtanja, slikanja itd, zato piscima jako teško može da se desi da nešto NE iskritikuju, da ne izraze mišljenje o nekoj aktuelnoj ili večitoj društvenoj temi.

Naravno, artikulacija je takođe bitna kod pisanja. U suštini, literalni umetnici su kao stend-ap komičari – oni izražavaju ono što SVI misle, ali ne mogu svi artikulisati. Zato će se pripadnici šire narodne mase pre pronaći u nekoj lepo sklopljenoj rečenici nego u nekoj slici ili pesmi. Šta vam pisac, kao umetnik, zaista može pružiti, šta je to što on deli ljudima, u čemu je njegov doprinos? Samo svoj osećaj za humane vrednosti i zdrav stav. Zajednička osobina većine modernih pisaca, pogotovo onih koje poznajemo preko interneta, jeste ta otvorenost i zdrav stav, nisu zadrti ovaj i zadrti onaj, ne mogu se staviti ni u kakav kalup što se tiče mišljenja i ideologija.

Imate i one pisce koji su motivisani isključivo novcem pa tako bloguju o modi, receptima, selebritijima i pičkama materinama. Jebu se za klikove i da izmuzu još koji cent od Gugl Adsensa. Naravno da nije loše imati visoku čitanost, to bi svi želeli, ali ako se već teži ka tome onda treba imati i šta reći, tako da sam stil pisanja ume da bude bitniji od same teme. Jer, u proseku, ljudima možeš držati pažnju - izračunao sam - tri reči. Tri reči. Posle treće reči u rečenici oni već krenu da kunjaju, da se gube, da miksaju svoja uverenja sa onim što trenutno čitaju i počinju jednostrano da kapiraju tvoju poruku. Ako ih te tri prve reči smore, oni odustaju od čitanja i nastavljaju da gledaju slike sa drugaricine svadbe ili odvale sa Youtubeta. A internet je široko polje, ne možeš naterati nekoga da nešto pročita ako mu to ne drži pažnju – nije to Radio-televizija Severne Koreje.

„Ako mislite da je vama loše, setite se da ima neki ljudi na zapadu koji gledaju telešop reklame, dižu kredite za svadbe i sahrane, i bivaju pušteni da crknu od gladi ukoliko ostanu bez posla. Vaše Vrhovno Božanstvo Precednik vam želi laku noć.“

Pisanje je, pogotovo u zadnje vreme, postalo kao „brainstorming“, pišeš ono što ti je trenutno na umu jer ti preko neta niko ne može ništa, pišeš o onome što ti tog trenutka prolazi kroz glavu u jebote jesam li isključio peglu. Pišeš normalnim jezikom, onako kako govoriš, jer je svima pun kurac akademika koji nemaju dodira sa time kako ljudi žive i razmišljaju. 

Suština pisanja, ali i komunikacije, nije u tome da pokažeš svetu koliko si ti erudita koji „na vr' brda kurcem mrda“. Pisati kao umetnik, a ne kao novinar ili akademik, to znači kopati po svojoj duši, i inspirisati druge da takođe kopaju. Efektivno podeliti sa njima neki doživljaj, izazvati emociju, strah, smeh, uvid, prosvetljujuće iskustvo, osećaj prisnosti. Svakako da se to lakše postiže pesmom ili filmom jer se slika lakše pamti od slova, ali reči opstaju duže, baš zato što im nije potreban nijedan poseban visokotehnološki medijum, dovoljan je samo papir. Ili kamen. 

Da biste bili spremni da budete pisac vi morate biti spremni da umrete. Ne u onom pravom, fizičkom smislu - jer toga se svi plašimo - nego u smislu da ne prezate od iskrenosti prema sebi, od toga da sebe otvorite i ogolite pred svetom, da budete spremni da menjate svoja zatucana uverenja svakog trena, da rastete kao pupoljak iznova i iznova. 

To je umetnost kao i svaka druga, tera čoveka da zaroni duboko u sebe, u dubini prikupi snagu i oporavi se. Ne bavi se čovek umetnošću zato što mu je lepo u životu niti zato što mu je suviše grozno, ne. Već nalazi da mu je najlakše postići katarzu na ovaj način – kao što neko voli da gleda fudbal ili da ga izdrka pešes puta na dan, tako neko drugi voli umetnost. I ja bih najviše voleo kada bi od te umetnosti moglo da se lepo zarađuje, bez ulaženja u politiku. Nešto između horora i fantastike, kao Klajv Barker. Voleo bih da budem kao Klajv Barker, minus to da se jebem u dupe kao on. Ili bar kao Svetislav Basara - ali on puno puši i psuje, ali jebeš ga, u kakvoj državi živimo, dobro je što do sada svi mi već nismo razvili Turetov sindrom. Aupičkumaterinu.

Dosta je bilo samorefleksije. Vraćam se sastavljaju svog srpskog naučnoepskofantastičnog hiperromana Hari Poštar i Nasilnik iz Mantije. Svako ko je uspeo da dospe do kraja teksta a da se ne smori, dobija na poklon tu knjigu čim je završim i izdam. Biće dobra za potpalu, obećavam!

Bolje za potpalu nego da završi na rasprodaji knjiga za 50 dinara, to bi stvarno bilo poniženje.