Sunday 17 November 2013

EMIGRANTSKA BAJKA: POTOPLJENI SNOVI I VRLI NOVI SVET



Likovi: Koičan i Kosan - besperspektivni svršeni studenti koji iz čudnih razloga nose imena neznanih japanskih Zen mudraca, inače habitanti maloengleskog ostrva; Narrator Horodver – pripovedač

Naravoučenije: Vreme je.


Narrator Horodver:
U jednome pabu, na ostrvu što zovu ga Mala Engleska, nađoše se dva prijatelja, dva fakultetski obrazovana lica što potiču iz poštenih porodica. Poručiše oni flašu džina i pokrenuše mračnu priču o tome kakvu šansu za opstanak njihov soj na ovom ostrvcetu ima, prisetiše se da za uzgoj dobrih stvari ovde beše idealna klima, ali sada izopačilo se sve i ostrvo njihovo pripalo je majmunima.

Koičan:  Sećam se slike ja od pre jedno dvajes' godina, kada perspektivno je bilo naše ostrvo, Mala Engleska, kad nadu sam gajio da budućnost postoji, da na ovom ostrvcetu mnogo dobra može da se stvori.

Kosan: Ali preračunao si se prijatelju moj, vidiš da Engleska u ruševinama je, i svako ko pamet ima glavom bez obzira beži iz nje.

Koičan: Glavom bez obzira i trbuhom za kruhom, da. Mladi ljudi poput nas radije živeli bi i kao konobari po brodovima, po ostrvima sa čudnim paucima, i svuda po svetu gde nećeš čuti „Dobar dan i doviđenja!“ već „Guten Tag und auf Wiedersehen“, „God Dag og hadetbra“, „Bonjour et au revoir“, „Konichiwa to sayonara“...

Kosan: Tako je na našem ostrvu još od kada američki piloti iz aviona pobacali su majmune - invanzivnu, stranu vrstu. 

Koičan: Donosili su i slonove, žirafe, gobline, bića iz drugih svetova i drugih dimenzija zbog kojih nam je ekosistem narušen.

Kosan: Prokleti, prokleti Ameri. Naše malo mirno ostrvce na kome smo pili čaj u pet, vodili decu u šetnju po parkovima, živeli u miru sa komšijama, bez mrkih pogleda... a gle sad, uništiše nas!

Koičan: Potom su pustili bojni otrov, neki čudni nervni gas, od koga poludeli smo i pomislili da je lepo i razumno da postavimo majmune na vlast. A onda smo počeli samo banane da gajimo, njih da prehranimo, dok za nas nije hleba bilo.

Kosan: Deca su poludela i počela pevati čudne pesme.

Koičan: Sve terajući inat, jer govorili smo im da se to ne sme. Mislim, ja jesam oduvek bio priotiv vlasti i autoriteta, ali ako je nešto zabranjeno to ne znači da je i dobro.

Kosan: Potom su počeli da našim nebom lete helikopteri što nosili su džinovske genteski modifikovane šargarepe. Koliko god ih jurili, nismo ih mogli stići, ali nam se činiše suviše slatkima pa smo nastavili da ih jurimo dok nam nije prešlo u naviku.

Koičan: Na šta spade naše malo ostrvce, naša Mala Engleska, što beše zemlja aristokratska, zemlja snova, lepih travnjaka, zelenog rastinja, udobnih soba, inovacije i stvaralaštva... Na šta?

Kosan: Amerika je morala da se širi, pa su nas porobili da radimo im poslove za azijske dnevnice, rintasmo po cele dane, decu ne videsmo, a deca nam u međuvremenu mutirala u majmune, usvojila njihove dominantne gene.

Koičan: Za nekoliko godina, led sa Arktika će se otopiti, ostrvo nam skroz potopiti. Ovde ponovo biće voda, kao pre milion i više leta.

Kosan: Vlasti planiraju da vazdignu narod na visinu, grede se postavljaju i biće za nas izgrađen jedan veliki grad iznad vode. Ali tu neće biti slobode, samo će nam se otežati put, bićemo odsečeni od sveta.

Koičan: A sećaš se kako juče onaj pametni na tribini citirao je Šantića da u tuđini su grki zalogaji hleba i da ne greje sunce tuđeg neba...

Kosan: Da, to citirao je čovek koji živi i radi preko u Kanadi, a ovde nekad svrati da prospe mudrost koju, pečenjem se i rakijom domajom osladi.

Koičan: U pravu si, svi razumni samo misle kako da pobegnu sa ovog tonućeg ostrva. Vrlo smo inventivni što se tiče metoda: udati se il' oženiti u inostranstvu, himen prodati za njihovo državljanstvo, mađarske pasoše napraviti, kod rođaka preko se udomiti i od socijale živeti, ili čak kao imigrant ilegalni sudove prati i po kućama prašinu brisati, tepihe usisavati, i klonje im prati.

Kosan: A šta nam drugo preostaje? Da mučimo se ovde kao stoka, da zatočeni ostanemo na tonućem ostrvu, sa decom-majmunima našom, da nas iskasape i pojedu? Da ostanemo i crknemo naprosto?

Koičan: Nikako. Za život se valja boriti. Ali ne možemo se boriti mi sami i još par hiljada kada nas ostalih deset miliona vuče unazad. A ostrvo tone, sve je manje banana za majmune, pobiće nas uskoro, kanibalizam će zavladati!

Kosan: Šta sad kažeš za grke zalogaje hleba?

Koičan: Ma pusti Grke, oni jesu braća naša, ali su lenj narod, zaista. Jedino bi bili srećni ako bi ponovo uveli instituciju ropstva, to je ipak deo njihove tradicije i istorije, nedostaje im zlatno doba kada svaki Grk je imao svog roba. 

Kosan: Kao što sada svaki Amerikanac ima po deset robova, a ti robovi – to smo mi. Takođe i Grci. Sada im sestra karma vraća za to što su okolne narode porobljavali. A verovatno i nama, za ono što naši očevi su pola sveta kolonizovali, domoroce spaljivali, u masovne grobnice polagali, nad telima se mrtvim iživljavali, žene i decu u kobasice trpali.

Koičan: Da, ali nekada je ova Engleska bila aristokratska zemlja, mi smo narod plemenita roda, a sad ostaje nam samo da maštamo kako svoje kraljevstvo prenećemo gore, iznad vode koja plavi, i da tamo carevi ćemo svi biti. 

Kosan: Pusta maštanja. Oni koji ti to pričaju već odavno su kupili kartu u jednom pravcu, destinacija „što dalje odavde!“. I oni jedva čekaju da napuste Englesku. 

Koičan: Hajdemo i mi, dok još imamo prilike. Mi smo bar pristojni, vredni, obrazovani i pošteni. Da svetu prikažemo jednu bolju sliku našeg naroda, svojim primerom da damo do znanja da ovde nisu svi ljudi loši. Da omogućimo da kroz priče, legende i bajke živi naše lepo ostrvo koga ludi majmuni drogiranom narodu žele da oduzmu, obećavajući da će ih uzdići u nebesa. Bolji je strani hleb nego stranački, bar čuvaš dostojanstvo i čovečnost. Pakuj kofere pre ludih majmuna bezobraznih koji žele da pobegnu i u lošem nas svetlu predstave. Ali, ipak, da li smo mi zbog toga kukavice?

Kosan: Verovatno, ali možda i ne. Da li je kukavica ili prosto-naprosto razuman onaj koji napušta ostrvo koje tone? Nisi kukavica, jer ovo je ustvari borba protiv vetrenjača, boriš se protiv drogiranih ljudi i majmuna kako bi im objasnio šta je za njih dobro. Oni to neće razumeti nikada, ali čak i da pobediš, nisi ništa postigao, oni će uvek ostati to što jesu. Ovo prosto nije tvoj habitat. 

Koičan: Da. A gde bi voleo ti živeti?

Kosan: Negde gde je toplo, neki Jug, tamo će me sunce tuđeg neba bolje ogrejati nego ovo naše. Ne sviđa mi se ovdašnja klima, svaki čas pada neka kiša dosadna. Ti, gde bi želeo ići?

Koičan: U krajeve severne, to mi se čini izazovnim, da družim se sa suncem ponoćnim, da dopustim depresiji i melanholiji da skroz obuzmu mi biće, da maksimiziram osećaj tuge zbog udaljenosti od rodne grude u kojoj nepravičan pravičnom pravdu se drznuo da deli. Možda kroz emocije sumorne te, shvatim neke stvari nove, i bolje upoznam sebe... Znači prijatelju, ovo je kraj?

Kosan: Da prijatelju. Rastajemo se, svako svojim putem, doneta je odluka za uspešan život, treba odneti bar malo ove naše Engleske u druge krajeve sveta belog. Ne Engelske kakva je sada, naravno, nego one koju pamtimo iz perioda kada smo bili deca.

Koičan: Svakako. Hoćemo li se viđati nekad? Šta će biti tad?

Kosan: Pa, verovatno ćemo pustiti emigrantsku pesmu „Moji drugovi“, i jednom kad se okupi više nas, uhvatićemo se u vozić i igrati.

Koičan: Nemoj, to je suviše fegetski i debilno, skoro majmunski. Kao oni što odu u Švedsku, a ne znaju ni jezik, pa tamo žive od socijalne pomoći i šalju ovde novac ubogoj porodici kako bi ovi mogli na miru Farme gledati, bez brige da će crknuti od gladi. Već počeo si da razmišljaš poput njih.

Kosan: U pravu si, izgleda da i na mene već utiče ova atomsfera idiotluka kog dišemo. Vreme je da se što pre krene. Onda, nema vozića, puštaćemo samo pesmu. A sad: krenimo. Vreme je.

Koičan: Vreme je. Zbogom prijatelju, srećan budi na putu svome, i neka ceo svet od sada bude tvoj dom. Velik je i širok ovaj svet, za svakog ima mesta. I put pred tobom neka zanavek bude otvoren! 

Narrator Horodver:
Otiđoše kući na trežnjenje jer te noći dosta alkohola popiše. Potom se sutradan nađoše opet u kafani, priznaše da hrabrosti nemaju da načine taj korak ka spoljašnjem svetu. Ali kada jednog dana shvate da tuđ hleb nije toliko gorak, ili kada velika nezgoda il' spoznaja desi im se na ostrvu engleskom, tada spakovaće kofere i jednog jutra na put krenuti sa prvim sunčevim bljeskom. 

No comments:

Post a Comment