JESENJA BAJKA: SMRT GLUPOG AVGUSTA

Likovi: Glupi Avgust, oličenje ludosti i bezbrižnosti karakteristične za leto. Mabon, bog jeseni, poslat da pokopa Avgusta kad mu dođe vreme. Morana, bognja zime, očarava Avgusta i pridobija ga da je prati do Severa. 

Naravoučenije: Pod vlašću smo nečega što veće je od nas.

Narrator Horodver:

Sa Severa vazduh donosio je tugaljivu kišu
Što rasteraše ljude sa trgova i plaža
Mučnina i nelagoda svu živost nam sišu
Svo šarenilo leta umire u sivilu tome.
Sumornost se ustali međ’ živalj
I oni što ne mogaše da prigrle tamu
Ostadoše zaposednuti čarima letnje sete
Iako ophrvani strahom, srce siđe im u pete
Oblaci se tope i kiša zemlju spira
Sad došlo je vreme da žetva se ubira
Prikolice pune jesenjeg zlatnog ploda
Letina se skuplja i predstoji nam gozba
Čitav krajolik kao da je počeo da vene
Svo zelenilo iščezlo je, i vreme je da
Odvažno se na put krene.

Jednog Lugnasada, septembra prvog
Kukuruzi su se prevozili i cepala drva
Avgust Glupi o letu neprežaljenom peva
A jesenji car Mabon shvata da budali šamar treba.

Glupi Avgust: Daj do jutra da bančimo i na vrelome asfaltu izležavamo se, da lude noći provodimo goli pod drvećem na plaži,  i prosipamo pivo ženama međ’ dojke. Kad Sunce se po zenitu prospe, surduknite mi  leda u visoke čaše, crvene lubenice isecite na kriške sočne, neka žurka počne i nikad ne prestane. Ljudi neka putuju do mora, sela i planina, da posete ceo svet, i kućama da se vrate.

Mabon: Sad ispao si retard, ali ne samo zato što plitak i perverzan si, već kao svaki retard ti malo si okasnio, tvoje vreme već je prošlo. Vidim baba već pabirči oraje i grančice za zimu, skupljaju se šljive i grožđe se bere – da rakije bude što zgrejaće nas u danima hladnim. Čarape se iz ormara vade, kijavica i grip preuzimaju vlast, ogrću se kaputi i košulje dugih rukava, gotičari cmizdre kao što kiša sipi sa mrgodnog neba.

Glupi Avgust: Daj ljudima još jednu šansu, povuci se na tren. Ne poženiše se svi koji toga vredni bili su.

Mabon: Ko je vredan a ko ne, nek’ presudi naredna zima! Pa ne može nesposobnjaković svaki poroda da ima, i seme trulo po svetu da seje dok decu mu drugi hrane. 

Glupi Avgust: Bar zbog dece što su sada u klupama žuljavim, daj odagnaj sebe bar još na mesec dana.

Mabon: Njima srca ću zaposeti dok pišu “Jesen u mom kraju”. I nova sezona omiljenih serija im kreće.

Glupi Avgust: Ali, oni se puno tome obradovat’ neće. Ni deca, a ni roditelji što celu platu na školovanje dece moraće da daju. Leto im je dalo nadu, avantura im pred očima sijaše: pubertetlija se svaki nad’o da će ćaletu da uzme kola, i da odvoza se u krajeve tople gde na vrelom pesku konzumirati će ženska tela puna pohote. Daj Mabone, jesenji brate, učini da nade im se vrate. Kraj leta otužan je kao prevremena ejakulacija, kao kad u sred “Miljacke” u kafanu upadne ti racija. 

Mabon: Nosi se i ti zajedno sa poređenjima tvojim. Ako ti se ne mili atmosfera koju donosim, prikači se na vaj-faj onog jata roda, dogovori se sa njima, pa idite na jug - tamo možda čeka vas sloboda. Idi u Paraliju pa tamo puštaj “Miljacku”, čuo sam da sada aranžmani su na popustu. Jer ovde više neće biti sedenja pod suncobranima u pešačkoj zoni, gde pijete sokove od limuna i nane, sad poslaću vetrove da namesto konobara pepeljare vam prazne. 

Glupi Avgust: Sav dokoni narod sad povlači se u kafiće, u selima naveče ljudi pale suvo lišće, dim uvlači se svuda, i dok kroz ulice probija se okasnela zora, grakće gavran, peva da smrt je blizu i da “sve je mora”. Još malo pa vuci će se spuštati sa visina, kad sve prekrije beli sneg, tad klaće ovce i srkaće im tolu krv, samo da utole žeđ.

Mabon: Evo piši SMS Morani što se toga tiče. Ja sneg ne tvorim, nit’ vukove gajim.

Glupi Avgust: Ali teraš jezu ljudima u kosti, na zemlju bacaš maglu u kojoj skrivaju se aveti.

Mabon: Prihvati moj snažan savet, i kada pokopam te, ne izlazi iz zemlje dok ne probudi te visibabin cvet.

Glupi Avgust: Zašto hoćeš da ubiješ me, brate? Triseset i jedan dan, ja radost sam donosio, a sad da me u zemlju pokopaš tako.

Mabon: Veruj mi brate, nisam ti kriv ja, pod vlašću smo nečega što veće je od nas. Ja poslat sam da te suvim lišćem balsamujem, u plitak grob stavim. Do proleća ne izlazi,  jer zima za te opasna je, ako tada zatekneš se napolje – nestaćeš zauvek.

Glupi Avgust: Dozvoli mi bar da pripremim se ja za pokop. Još nedelje tri, nemoj mi se približavati. Daj kompromis da napravimo, nađimo se na sredini.

Mabon: Ne brini se! Vremena ćeš dobiti toliko da osetiš inerciju leta. Napojiću te statkim letnjim vinom, naješćeš se lubenica, kukuruza, baštenskog paradajza i mesa sa roštilja, biće dosta da preživiš zimu. Osunčaćeš se dobro još jednom na plaži, poslednji put prošetaćeš centrom metropole u podne, dozvoliću ti da naveče zasedneš u kafić na ulici i jedno točeno u grlo saspeš, a kad zavodoljan kreneš kući i zalegneš pod krošnjom drveta da spavaš, ubiću te ja podno toga stabla, očaraću te udobnostima zimskog sna. Tada ću te balsamovati opalim i vlažnim lišćem. U plitak grob staviću te da prezimiš, a kad proleće grane, ti probudi se i čekaj svoje letnje dane. 

Narrator Horodver:
Jesenji car Mabon obećano učini.
U plitak grob zakopaše Avgusta Glupog,
Kao žrtvu zemlji Mabon ga prineše
Na dan svetkovine svoje,
Dvadeset i trećeg septembra tog.
Od tada mesec dana prođe, Avgust trune
I humka mu ulegla se, prekrivena lišćem
I čini se da čitav svet zaboravi na njega.
Sad je vreme da se oblače kaputi,
Zaboravismo svi ko beše Avgust Glupi,
Sve čari svoje on odnese u grob.
Al’ ne mogaše se on pomiriti sa time
Setom nošen htede da izađe
Na površinu zemlje, još jednom
Još jednom pre hladne zime.
Raskopaše grob i zbaciše sa sebe gnjilo lišće
Kao bundeva pomoli se on iz tla.
To beše jedne Noći Svih Svetih
Kad veštica Morana obodom se šume šeće.
Ugledavši poluraspadnutog Avgusta, Morana priupita ga:

Morana: Izvini, ko si ti?

Glupi Avgust: Ni sam više nisam siguran. Izgleda da ja sam jedan veliki okean bez obala, bezobličan ali večan.

Morana: To je nešto najmudrije što do sada sam čula. Hoćeš li da sa mnom prošetaš se ti kroz maglu? Hajde, saputnika tražim već mesecima.

Glupi Avgust: A kuda idemo?

Morana: Tamo gde bogovi zime vladaju, u krajeve severne. Na korak od ambisa večnosti, gde zvezde su šarene i blistaju noćnim sjajem.

Glupi Avgust: Do pakla i nazad, sa tobom ću poći svuda, računaj da zbog tebe sam sa uma smetn’o. Ipak, reci mi Morano, ima li nade da Mabonu stanemo na put?

Morana: Na čarobnom Severu skupiću snage svoje i vratiti se ja na jug, poraziću Mabona, ledenicama probosti mu srce.

Glupi Avgust: Još jedan je to razlog da pođem sa tobom, jer upravo to želim i ja - da Mabona svrgnemo sa trona, i tada zavladaće zlatno doba, večno leto. Da li takav je naum tvoj, težimo li mi ka istom?

Morana: Samo veruj mi i prati me, to dovoljno biće.

Narrator Horodver: 
Nehajno obučen, kao za plažu, kroz maglu on krete
Jer očaraše ga svetlost što odaju je njene oči setne
I želeše da sa njom u savez stupi
Da ne bude on više Avgust Glupi.
Pola sveta prepešačiše za jednu noć
Izmoren al’ uporan on nastavi hodati za njom
A njen pogled osta hladan, odišući nemarom.
Zimoća mu se u kosti uvuče, a on je prati kao kuče
Postepeno, mraz ga proždire al’ on kao da ne primećuje.
Ako nekad poklekne, svojim glasom Morana ga privuče:
“Hajde, samo još malo, ako ti je do mene stalo!”
Saseče ga zima, odjednom se stropoštao
Na sred udoline prekrivene snegom.
Sevaju mu slike, šarenilo leta pred očima mu se vrti,
Dok let vrana nad glavom tvori mu mandalu smrti.
Planinska je hladna zora, gavran grakće “sve je mora”
Morana hladnokrvno reče “Izgleda da tako mora”,
Na rubu Severa ostavi ga mrtvog i nastavi svojim putem.
Ubiti ga nije htela već joj jednostavno ne beše stalo.
Dok on žele da ponovo oživi leto , zaustavi vreme
Da porekne Prirodni tok jer učini se da
Tako na svetu biće više radosti, a ne shvati da
Ni bogovi čak ne mogu sačuvati nas od prolaznosti,
Da duhovi leta tokom zime nigde neće naći spas.
Za klijanje, pokop, i za zrenje, za sve postoji čas
Jer pod vlašću smo nečega što veće je od nas.