JE*EM TI ŽIVOT

   Siguran sam da nema ljudi kojima je zbog asteriska nejasan naslov, prvenstveno zbog toga što je ovo sentenca koja je postala toliko ustaljena u nas da je izgovaramo svakodnevno kao mantru: "Jebem ti život, jebem ti život, jebem ti 'lebac, jebem ti državu, Ooooooommmm!" Mada verujem da ima onih koji * čitaju „Asteriks“.

Često mi pada napamet da uzrečice koje prečesto čujem da ih ljudi oko mene izgovaraju ili koje mi "lupinguju" u glavi pretvaram u koncepte i potom ih na Hajdegerovsko-hermeneutičko-Vitgenštajnovski-malo-levo-pa-desno način tumačim. Ali, ako ćemo se baviti samo suvoparnom logičkom disekcijom date rečenice onda možemo opušteno i da sednemo pa da se olešimo do zla Crnoboga, mrmljamo istu rečenicu par sati i da kažemo da smo se lepo proveli i da smo se siti najebali majke životu.

Možda nisi jedan od onih koji poručuju „Svirajte Mi Jesen Stiže Dunjo Moja“ na sopstvenoj svadbi, ali moraš priznati da život nije lak već da je popriličan skenj, da je postalo uobičajeno kultivisati depresiju i suicidalne misli, i biti u pesimističnom modu - nema ničeg nepoznatog niti stranog u tome. Ukoliko imate dovoljno inteligencije da sagledate kakav je ovaj svet i kuda sve ovo vodi, nemate drugu opciju osim da se bacite u najtežu depresiju, da pesimizam počnete nazivati relizmom i da vam pogled na svet bude ekvivalentno mračan kao kad biste nosili sunčane naočare u tunelu, u sred noći, znajući da se gomila razgolićenih, neprobirljivih i uvek-napaljenih crnaca šeta tim tunelom.

Šta je ono što nas muči? Ima toliko stvari zbog kojih biste poželeli da ne živite više na ovoj planeti, toliko nerešivih oprečnosti koje vas dovode u iskušenje da se predate božanstvu i u njegovo ime se bičujete vojničkim kaišem svaki dan za doručak-branč-ručak-užinu-večeru u nadi da će vas to božanstvo spasiti na neki nejasan transcendentalan način, ili da odete u neku drugu krajnost, da ozbiljno porazmislite o istinitosti teorija zavere jer su vam stvari i događaji oko vas prosto jebeno neobjašnjivi. Mnoge stvari nas muče, čine nas anksioznim, dovode do ivice, iskušavaju nas.

Ali, eto, ima i onih ljudi koji misle da je život „strava“, da je sve kul i da se ne treba brinuti. Da, strava je svet, deca u Kolumbiji prave koks da bi imala novca da prežive, ljudi se satiru od rada za dnevnicu od hiljadu dinara, kapitalisti troše radnike kao siroče pileću posebnu, ali svet je strava, da. Strava je možda bilo kralju Luju XVI i caru Nikolaju II pre svrgnuća i egzekucije, jer oni su sve imali - šetaš se Versajem, za tobom ide pis-boj sa kanticom u koju se ti popiškiš i kasije obrišeš popišane prstiće o njegovu kragnu. Ili, sediš u Zimskoj dvorani, greješ se i planiraš uzaludne ratove, Raspućin ti trći ženu i carske koze ali koga briga, svi su srećni, a onda gladan, zapostavljen i izjeban narod kaže „Daj glavu!“, i uzmu ti glavu. I to bez tvog odobrenja. U tom kratkom periodu, u cvatu i sutonu svojih imperija, tim monarsima je bilo strava. Ali, samo njima, samo tada, i to nije dugo trajalo.

Možda neki misle i da je život generalno super, da je to dar sa neba, jer pogledajte životinje i biljke kako samo rastu, obitavaju i ne brinu za sutra, a samo mi ljudi ne umemo da cenimo taj dar. Možda je to i istina, ali mi smo ljudi, nismo životinje i cveće pa da nam sve bude opušteno.

Činjenica je: Mi se treunutno psihološki nalazimo u velikoj napetosti, koja nas baca u beskonačnu dilemu. Ne znamo odakle da počnemo jer nismo sposobni čak ni da definišemo problem, a kamoli da zglavno porazmislimo o eventualnom i efikasnom rešenju. Ne psotoje nikakve sigurne koordinate kojima bismo se mogli voditi da oblikujemo svoj život, formula "rodi se, dobro jedi, završi školu, jebi, diplomiraj, zaposli se, izrodi djecu, radi, stvori nešto da ne bude kako ništa nisi stvorio, penzioniši se i umri i probaj da ne ostaviš deci dugove iako znaš da to nije moguće" izgleda da postaje sve manje relevantna. U organizovanim, bogatim i razvijenim društvima ljudi imaju prilike da ispoštuju ovu formulu, ali pitanje vas ta formula zaista zadovoljava naše ljudske potrebe kao i to koliko je dugoročno efikasna i održiva. Teško da mogu da postoje neke sigurne koordinate za život u ovakvom svetu, a i ako imate utisak da postoje, pitanje je koliko je taj utisak fejk. 

Želite da radite za veliku korporaciju, želite novac jer se njime mogu kupiti sva blaga ovog sveta, ali niste spremni da prodate dušu? Da li biste radije ipak sačuvali dušu, ostali pošteni, dobroćudni seljak koji kao dobroćudni tumor sedi u svojoj kući i gleda kako mu deca gladuju i odlaze u Amerike, Kanade, Saudi Arabije i Australije „trbuhom za kruhom“?

Želite brak, ali ne i dosadu, decu, rutinu, obaveze, troškove i, ukoliko nisam pomenuo, dosadu? Sve je prihvaćenija činjenica da je brak, kao i porodica, disfunkcionalna insitucija, koja je uzrok mnogih psihičkih poremećaja. Eto i ona australijska lezbejka je priznala da je cilj gej pokreta da razori instituciju porodice jer je ista disfunkcionalna – e, sad, na nju su se obrušili „kritičari“ koji upravo dolaze iz tih diskfuncionalnih porodica prepunih starog dobrog „domaćeg nasilja“, a tim kritičarima je na ruku išlo to što se ona svojim izgledom savršeno uklapala u arhetip „ružne, bubuljičave, komunjarske lezbejke“. Da li je porodica zaista korisna institucija? Možda i nije, ali opet, da li zaista smatrate da su ljudi koji su ostali sami do pod stare dane savršeno zdravi u mozak? Da li zaista mislite da ti samotnjaci ne bi bili spremni na torturu i sizifovske dane samo da bi imali pred sebe nekog ko će ih postojano obasipati svojom toplinom, ljubavlju, pažnjom? Da li je možda budućnost u povećanoj liberalnosti i nestanku porodice, da li će time iščeznuti sva patnja? Ne verujem, jer uglavnom kroz patnju rastemo i uglavnom bivamo zahvalni na većini lepih momenata koje smo proveli sa svojim roditeljima ili starateljima, iako će svi ti dobri momenti jednom morati nestati i biti pretvoreni u patnju sa kojom nećemo znati kako da se izborimo.

Želite da više jednom prestanemo da zagađujemo životnu sredinu? Mislite da će kompanije koje se bave zaštitom prirode zaista doprineti tome? Hoće, onoliko koliko će političari doprineti da počnemo da živimo bolje. Čak i kompanije koje se bave zaštitom životne sredine prvenstveno gledaju na profit i na to kako da satru konkurenciju koja se, gle, bavi istim poslom, dok im je zaštita u drugom planu, to im je samo jedan medijum za bogaćenje. 

A što se tiče „bližnjeg svog“: učiniš li mu dobro, jebaće te, poješće ti želudac, a ako mu ne učiniš dobro biće ti istinski žao kad ga ne bude bilo. 

Svake godine, ili bar svakih 4-5, paranoja dostiže vrhunac i mediji kreću da forsiraju priču da smo na ivici Trećeg svetskog rata – kao da se nalazimo u filmu „Dan mrmota 1962.“ Islamisti, gorile iz Planete majmuna, svinjski grip, ptičiji, golubiji proliv, biblijska kuga, smrtonosni komarci, vrapci sa nuklearnim bojevim glavama. Iz obe Koreje nam prete pošasti – iz jedne dolaze za sada falične atomske bombe, a iz druge Gangam stajl. Gde se sakriti sada, kada se čini da je ceo svet u opasnosti? Šta bi Frodo uradio?

                "Diž' se stoko bezvredna i mrš na pos'o da ližeš muda korporacijskom šefu!"

Da li postoji savršeno društveno uređenje? Projekat komunizma je, smatra se, zakazao, pa čak iako je na ovim prostorima donosio dobrobit većini, smatra se „neprirodnim“ uređenjem jer ne podstiče pojedinca da se usavršava i bori za sebe. To je, na neki način, ljudska priroda - da napreduje, da uči, da bude slobodan i bori se za sebe, a komunizam i ostale vrste kolektivizma su to poželele da ukinu. A opet, da li je zaista u redu „boriti se za sebe“ na način kapitalizma, da li je u redu upropastiti živote hiljada ljudi i nekoliko ari ozona samo da biste svoje poslovanje „popeli na viši nivo“ i zaradili još koji milion? Ali opet, da li je u redu da, kao u komunizmu, svi budu srećni i zadovoljni a da društvo stagnira, da se ljudima ugrađuje mentalitet lenjosti i nepreduzimljivosti? To se i dogodilo u većini komunističkih zemalja koje se pate sa tranzicijom upravo zbog nemogućnosti naroda da napusti kolektivno uverenje kako država treba sve da radi umesto vas. Osnova civilizacije je da se svako bori za sebe i živi od svog novca....

...a koliko smo samo spremni da robujemo novcu! Najtvrđi ateisti bi se instanstno preobratili kada bi shvatili koliko su se ljudi izopačili, jer tada bi uzviknuli: „Bože dragi, koliko smo samo spremni da robujemo novcu!“. Sposobni smo da sve podredimo njemu, da zapostavimo porodicu i prijatelje, da na osnovu njega biramo koga ćemo da "volimo", da razorimo brak i dugogodišnju vezu zbog nedostatka istog, da ga koristimo kao merilo vrednosti nekog ljudskog bića. Ako ne „privređuješ“ (kako je to retardirana reč), ako ne stvaraš novac, ako nemaš posao i nisi sposoban da zaradiš – nisi niko i ništa i crkni. Ako se nečim baviš, ako ulažeš svoje vreme, potrudi se da to bude ili za novac - da ti se isplati, ili bar radi za neki prestiž, status, diplomu, nagradu, sladoled, lizalicu, pačiju paštetu, snošaj. Ako ništa od toga ne možeš postići – ne trudi se. Bože dragi, koliko smo samo postali robovi novca!

A na kraju, možete imati i novac kojim ćete svojoj starleti kupiti sva pacifička ostrvca, plac na Mesecu i pedalj neba, ali kad-tad moraćete se suočiti sa svojom smrću, sa konačnošću sebe i čoveka kao propadljivog bića. Tu vam ni novac ne može pomoći, ni trezor Baje Patka vam ne može kupiti ni jednu dodatnu sekundu života na Zemlji. Koliko god akumuliranog novca imali, ne postoji mudrac koga biste mogli dovoljno platiti kako bi vam olakšao suočavanje sa ovim problemom ako niste sami bar malo porazmislili o njemu ranije. Ljudi nestaju, vaše telo nestaje, kuća, bogatstvo, ideali, pa čak i znanje – sve to iščezava u beskonačnoj i bezličnoj jami koja nemilosrdno guta sve i ne pita šta košta.

Milion je razloga da budete skenjani, i samo jedan da ne budete. A taj razlog je – zato što to nije kul. To je pičkasto, to je emo. Najlakše je biti skenjan, govoriti jebem ti život, a samo jedan razlog da ne – a taj razlog ste vi. Svako od vas. Imate sposobnost da izaberete u kakvom ćete raspoloženju biti. Svi mi koji imamo ajkju veći od 80 ili 100 (po nekim standardima) smo svesni svega što nas okružuje, kakvi su ljudi, kakav je život, šta nas sve čeka u životu. To nije opravdanje da se bude skenjan, iako se čini da je pesimizam postulat života. I svi mi imamo mogućnost da budemo skenjani, i jesmo. Ali, ponekad, u momentima kada izaberemo sebe i kažemo „danas neću“, možemo stvoriti nešto veliko, za sebe ili za druge. Nikakve pripreme, rituali, mađije, novac, supstance koje veštački proizvode osećaj „sreće“ neće vam pomoći u tome. Ne trebaju vam pripreme za ovaj korak, jer pripreme su uzaludne. Potrebna je samo snažna volja. Uđi u ring sa neograničenim optimizmom, bez obzira što je tvoj protivnik, život, daleko nadmoćniji i veći što će te kad-tad savladati. Situacija je realno pesimistična i skenjavajuća, i ne očekujte da iz ove borbe izvučete živu glavu. Ali, bar se pokažite spremnim za borbu. A život je paradoksalan, apsurdan protivnik – koliko ume da vas ubedači, tako isto ume i da vas nagradi baš kada to najmanje očekujete.

Baš kao Asteriks, onako mali, pa je ispomerao dupe Cezaru na vrhuncu njegove imperije...

... a posle su se on i Obeliks počastili "Kleopatrinim sendvičem". Što je u suštini kršenje njenih ljudskih prava ukoliko je Obeliks gore, ali pošto je ona prljava robovlasnica onda možemo reći da ona ni nema prava na ljudska prava.

Da ljudi nisu optimisti, da ljudski rod nije po prirodi optimističan, da li bi bilo svega ovoga što vidimo sad, da li bismo opstali kao vrsta? Realno, život je sranje, i jebem ti život. Niko od nas nije Luj XVI, i samo je jedna Paris Hilton. Zbog toga što nismo rođeni bogati i slavni, mi bismo po svemu sudeći trebali da provedemo život u fetus položaju, da nikada ne izađemo iz njega. Time bismo ustvari porekli oko dva miliona godina evolucije. Jer i naši preci, prvi hominidi koji su razvili neokorteks a time i mogućnost samosvesti su se trebali ultimativno ubedačiti i odustati od svega. Ali nisu, opstali su, i eto nas ovde. Mi sami smo dokaz da je ipak moguće prkositi činjenicama, a pogotovo toj neoborivoj činjenici, tom aksiomu koji kaže: život je sranje i jebem ti život. 

Svi znamo da je život sranje, ali nemoj biti deo jednolične užegle ljudske mase koja se utapa u sivilu. Sivilo je svuda oko nas, a kako vreme odmiče budućnost se čini sve mračnijom. Tvoja skenjaža neće promeniti stvari, mada iskreno, stvari neće biti promenjene ni tvojim istupanjem iz kolotečine. Ali, istupi iz nje, nemoj podleći - iako nema racionalog razloga za to. To znači biti drugačiji. Jedini iskreni odgovor koji mogu da dam na to „a zašto da izađem iz kolotečine, a zašto da ne podlegnem, a zašto da ne budem kao svi drugi?“, bio bi retorički i glasio bi: „A zašto da ne?“

                                    -Zbog čega ti sad ovo smatraš umetnošću? 
                                                            -Zbog da jedeš govna!