BIĆE VALJDA BOLJE

Neki ljudi piju da bi zaboravili na svoju glupost, a neki da bi bolje podneli tuđu. Ima situacija i razgovora kada mi ne pomaže ni da posegnem za najbližom flašom - makar to bio i špiritus - već bih najradije iz torbe izvadio već pripremljen špric pun heriona i cepnuo ga sebi u venu. Jedna od tih situacija je kada osetim da rezonanca gluposti sagovornika preti da obuhvati moje biće i trajno mi smanji inteligenciju – i zbog toga pomišljam kako je bolje da skliznem ka ništavilu, nego da budem obuhvaćen tom glupošću.

Ljudi, pogotovo na ovom podneblju, često, gotovo refleksno, izgovaraju frazu koja je potpuno prazna i oslobođena značenja - „biće valjda bolje!“ Šta znači da će „biti valjda bolje?“ Zar nije dovoljno dobro sad, kad se ima da se pije šljive svaki drugi, treći dan i zbog nje se bude mamuran? Šta znači bolje? Ovi ljudi nikako ne mogu da definišu bolje. Da li bolje možda znači da ću uskoro moći da kupim 3D naočare pa ću moći da gledam porniće u 3D? 

Ako bude bolje, da li će biti više da se pije, hoće li biti više kupusa, krompira, para, konja vranih, rogate stoke, hoće li novorođeni dečaci imati veće kite, hoće li udarac „iz lakta“ u vilicu manje da boli i onog ko zadaje i onog ko prima isti? Hoće li prestati da bude komaraca leti, hoće li hladnoća nestati sa lica zemlje (ne daj Bože da nestane gladi i facebook klikova za gladnu decu!), hoće li duvan biti besplatan i neće izazivati impotenciju, zavisnost, blud, pušačku nogu, teniski lakat, kurje oko, mačiji kašalj, tinejdžerska samoubistva, neželjenu trudnoću i neželjene požare u kući?  

            Na slici: najveći uzrok svih nedaća vezanih za američke tinejdžere '90-tih godina.

Ljudi ne znaju šta znači „bolje“, taj pojam im je toliko apstraktan da bi im čak i objašnjenje rada Baugartnerovog skafandera izgledalo kao odgovor na pitanje „š'a ima se jede?“ naspram pokušaja poimanja „boljeg“. Ljudi nisu spremni da se potrude oko tog boljeg, već čekaju da ih neko od gore blagosilja i donose im to bolje - stajaće (kao) kreteni na svom radnom mestu pored trake za Pringles čips, proveravati geometriju svakog komadića, nadajući se da će im jednom prići gazda, ćušnuti ih po glavi i reći „aj ustaj, sad te vodim u bioskop, ima neki Tvajlajt a ona mala gotičarka što sam hteo da je vodim se udavila u kadi punoj sopstvene krvi, kudaideovadanašnjaomaldinasramotapagdesutiroditelji.“ 

Za te prebirače čipsa, uvek će „biti bolje“, ali nikada neće zaista i 
BITI bolje! Ispred svega, besmisleno je očekivati da će se ovaj svet popraviti, jer svet ne želi da se popravi, tako je valjda ustrojen, možda je to kazna što ti je davnašnji predak bio halapljiv i hteo da ubere božansku jabuku pa izašao iz raja gde mu je bilo do jaja. Ili zato što ti je davnašnji predak bio majmun jednake inteligencije kao oni reperi koji misle da se prethodna rečenica završava „izuzetnom i dojajnom rimom“ u kojoj „ima istine i smisla“. 

          Neki su nastali od Adama, neki od majmuna, a nečija keva je imala koitus sa Patrikom iz       Sunđer Boba.

Istina je da... spremite se, udahnite duboko, spremni na bilo šta što ćete upravo pročitati (dalje čitate na sopstvenu odgovornost!)...istina je da... evo, ide: istina je da svet nikada neće biti bolji. Nikada se stvari neće popraviti. Svet je takav kakav je. Možemo mi i da plačemo zbog toga. Možemo da isečemo vene pa legnemo u kadu. Možemo da otupimo i da se zaposlimo kao zavrtač šrafova u fabrici šrafova i da naučimo da savršeno zavrćemo te šrafove, dobijemo diplomu Master of Zavrtanje Šrafova što će nas staviti u isti rang sa predsednikom. Možemo da usvojimo duple standarde i da jebemo drugarice naših maloletnih ćerki, da ih vodimo na Tvajlajt, ili da detetu kupimo karte za koncert One Direction-a. Možemo da smatramo da je u redu da budemo pokvarene kurčine zbog toga što je svet jedna velika, najveća i najpokvarenija kurčina od svih. 

Možemo sebi stvoriti iluziju boljeg ukoliko promenimo sredinu i odemo u neku sa kojom se ova sredina može porediti i kvalifikovati se kao „gora“. Ali, za to je potrebna lična inicijativa, a ne pasivna vera da će „biti bolje“. Nikada neće biti bolje, ali ćemo mi biti bolje, ili – biti bolji.  

Postoji jedna priča o ovcama i mađioničaru koji je opčinio iste da misle kako je svaka od njih posebna i kako neće deliti klanicu sa koleginicama sa kojima trenutno deli tor. Naravoučenije bi se moglo saopštiti u par rečenica – ne možemo očekivati da će sutra biti bolje, ne možemo uživati u fikciji koja se zove „American dream“ ili, ponekad, socijalistički san, jer san se uvek okonča našim izlaskom iz toplog kreveta u hladnu prostoriju i kontempliranjem nad time kako mrzimo svoj posao ili kako bismo voleli da mrzimo svoj posao, samo ako bismo ga imali. Srpska verzija priče (ništa bez svinja), i njen kraj, sugerišu sledeće: ne možemo se kao nerasti izležavati u svom blatu čekajući da veliki gazda u gumenim čizmama dođe i orosi nas crevom kako bi nas očistio. Možemo, ali moramo da se molimo, mi nerasti, da sledeći put gazda umesto creva neće poneti nož. Najbolje čemu se možemo nadati, u takvom jednom slučaju, jeste da budemo „humano“ ubijeni, čime će se okončati naš „American dream“, a mi završiti „s one strane“ pulta za suhomesnate proizvode. 

U suštini, nikada neće biti bolje, ali ne smemo svoju lenjost opravdavati time što nam trenutno ne padaju novci i besplatne kobasice sa neba, jer se tako nešto može desiti samo ukoliko neki tornado „orobi“ neku veliku banku ili poveću sušaru. Jedino čemu se možemo nadati, i za čega se moramo moliti, jeste dovoljno snage i pameti da izdržimo nedaće, možemo se moliti za talenat da sav čemer sveta pretvorimo, transformišemo u nešto dobro. U to ime, smemo čak i da nazdravimo, po mogućstvu nekom žestinom.

                                                   Nekom, a ne bilo kojom, jeboga ti!