NOVOGODIŠNJA BAJKA: DEDA MRAZOVA KATARZA

Narrator Horodver: Bila je to hladna ćelija, prepuna mraka, toliko memljiva da ni kao žilet oštar zimski vetar koji je produvavao kroz nju nije mogao da spere smrad truleži što beše ugrađen u njene zidove. Zapuštena prostorija, u koju trpaju novopristigle pacijente kako bi se otreznili i došli k' sebi. Nikola je sedeo na sivoj mokroj krpi koja beše jedini predmet u toj prostoriji, i koja ga je odvajala od betona po kome je vršio nuždu, veliku i malu, pri čemu je verovatno ova potonja bila razlog zašto je krpa toliko vlažna. Novogodišnja noć. Napolju se ljudi spremaju za veselje: neki čekaju da se društvo okupi pa da krenu sa trošenjem lagerovanog alkohola i žu-žu pogačica, drugi sede u foteljama pored kamina iščekujući početak novogodišnjeg programa na televiziji, treći se nadaju da se neće ove godine ponovo razočarati u organizaciju dočeka za koji su platili par stotina evra. Svi nešto slave, a Nikola je zatvoren u svojevrsnoj tamnici koja mu ne pruža pogled čak ni na udaljene zimske zvezde. Kroz hodnik poče odzvanjati zvuk klompi, koji je postajao sve glasniji. Ponada se da ga vlasnik tih koraka neće opet siliti da pije lekove za smirenje, iako su mu isti realno pomagali da izdrži ove crne dane u ćeliji. Na njegovu radost, slabašna sijalica iz hodnika osvetlila je jednu žensku figuru, a pitom glas mu se obrati toplim rečima...

Lara: Prijatelju?

Nikola: Hou hou houuuu....molim...Kakav sam ti ja to prijatelj?

Lara: Ti si Nikola Svetovski, jel tako? Primljen si u ovaj azil sa naznakom da boluješ od kompleksa Deda Mraza.

Nikola: Ali ja i jesam Deda Mraz, evo ti dokaz – svi ovi lekari me tretiraju kao da ne postojim, ignorišu me.  A samo želim da donesem sreću i blagostanje ljudima!

Lara: Nije da te poričem, ali moje kolege u belim mantilima ne misle tako. Kažu da si pokušao upad u porodičnu kuću Ištvana Lajoša, pripadnika mađarske manjine, u toku njihove Badnje večeri. Zaglavljen u dimnjaku kroz koga si pokušao da se ušunjaš u kuću, izvršio si defekaciju u svoje pantalone, da bi te sutradan pronašli, uznemireni smradom. Vatrogasci su te izvukli i poslat si ovde. Kažu „utripovao je da je Deda Mraz, dajte mu prozak i zatvorite ga bar dok ne prođu praznici“.

Nikola: Turnu mi neku kašu kroz rešetke jednom dnevno, teraju me da pijem vode iz valova sa ostalim pacijentima kao da smo stoka, ostavljaju me da se smrzavam....nemam ni wc šolju ovde, a kad se olakšam na pod oni kažu: „eto vidite da je lud, sere i piša po podu kao životinja, jebem li mu majku bolesnu, voleo bih da je Hitler živ pa da ga dovedemo ovde, lepo bi on to sanirao po kratkom postupku“.

Lara: Ja ti verujem da si Deda Mraz, ali da ti je mozak ispran raznim reklamama i sveopštom komercijalizacijom. Ti misliš da ćeš učiniti dobro ljudima ako kreneš raznositi poklone kao u onim serijama i filmovima koje puštaju na televizoru za vreme praznika. Ipak, na misiju si pošao sa praznim džakom, čoveče! Kako očekuješ da nešto daš ukoliko nemaš ništa? Zapitaj se.

Nikola: Ja delim sreću, ljubav i dobrotu!

Lara: Još jedan trip pokupljen iz filmova. Hajde lepo priznaj da si ustvari hteo da ukradeš dvolitru koka-kole od Pište. Primećeno je prisustvo te hemikalije u tvom telu, kažu da si se navukao na istu i od prekomerne doze šećera otišao, da izvineš, u kurac, pa te neko čudno praznično raspoloženje spopalo da kao ideš da deliš poklone.

Nikola: U pravu si, podsvesno sam žudeo za jednom dvolitrom koka kole. Imaš li je ti možda, ha? Ne dvolitru, ma ni čašu, samo malo, samo gutljaj, da se smirim, i evo ostavljam te na miru.

Lara: Ne, ali imam nešto za tebe. Vidiš, ja nisam od onih klasičnih psihologa koji te trpaju lekovima dok se ne uspavaš da bi ćutao. Moje uverenje je da imaš nešto dedamrazovsko duboko zatrpano u sebi, ali moraš proći kroz alhemijsko pročišćenje duše da bi to spoznao i na pravi način izneo.

Nikola: Slušam.

Lara: Donela sam ti ovaj laptop, i u njemu je prazan cd. Narezaćeš se na njega, potom ću te ja povezati sa jednom android aplikacijom. Zatim ćeš preko interneta upasti u svest nekog čoveka po tvom izboru. Savetujem ti da, kada izađeš odavde uz pomoć te aplikacije, sebe preimenuješ u Sinterklas, to ti je slično kao Nikola Svetovski, samo na holandskom. Poslušaj me. Aplikacija se zove „Novogodišnje čestitike!“, koju je moj muž programer posebno dizajnirao za ovu priliku. Svi će je skidati sa neta u toku praznika, ali ona ima jednu skrivenu osobinu. A to je: ovoj aplikaciji je omogućeno da se sinhronizuje sa alfa talasima mozga, to čovek ni ne oseti, ali to će ti biti prilika da suptilno upadneš u nečiju svest, da se infiltriraš, iskoristiš njegovo telo za odlazak u grad za Novu godinu. Napij se, otpusti kočnice, divljaj i pročisti se kroz alkoholnu katarzu.

Nikola: E ti si tek luda! Da se narežem na cd? Ko bi to mogao da uradi! Pa vi bolničari ste sto puta luđi od nas! Kako da se narežem na cd, pobogu?

Lara: Ne znam, kažu da si lud, pa pomislih: lud čovek svašta može.

Nikola: Zašto si to pomislila?

Lara: Slušaj me sada. Kada si se ti, da izvineš na izrazu, usrao u gaće onomad u odžaku - zbog čega is to uradio? Da li zato što te je stvarno priteralo, onako odistinski, nisi mogao više da izdržiš jer ti se stomak nahladio... ili si se ukakio iz besa? Budi iskren, samo budi iskren!

Nikola: Iskreno...iz besa. 

Lara: Dovoljno. Ako si ti toliko lud da se usereš u gaće iz besa, onda je ludost u tebi toliko moćna da je možeš upotrebiti da se narežeš na cd. Hajdemo onda!

Horodver: Za tren oka, Nikola bi narezan na disk, bolničarka Lara ga nakači na android aplikaciju i on se upusti u lutanje po sajber prostranstvima. Sa druge strane ekrana svojih mobilnih telefona, ljudi skidaju novogodišnje aplikacije i šalju jedni drugima čestitke. Uvidevši da postoje ljudi koji će tu noć provesti sami, odluči da među njima izabere nekog čije će telo iskoristiti za transfer svoje svesti uz pomoć skrivene osobine ove aplikacije. Ulete u glavu jednog čoveka srednjih godina koji ne bi svestan transfera koji se upravo odigrao. Čovek spusti telefon u džep i tren kasnije poče glasno da se smeje.

Sinterklas: Hou hou hou, ponovo smo tu, veselo, samo veselo! Valja se lepo obući za bal, pripremiti se, namirisati, lepo se okupati, i crveno moje ukrasno odelo obući! Hajde da ne budem više ludi Nikola Svetovski, malo da budemo otmeni, poslušaću Laru i prevešću svoje ime na holandski! Večeras ću biti Sinterklas! Večeras ćemo biti fensi! Da sebi i to ispunim!

Pit: Sinterklase, hoćemo li da skačemo kroz odžake, upadamo ljudima na zabave?

Sinterklas: Otkud ovaj crni paž stvorio se pokraj mene?

Pit: Ja sam Crni Pit, tvoj saputnik. Kroz dimnjake upadam na žurke kućne, tamo žderem đakonije vruće, mafine i podgrejano pivo. 

Sinterklas: Pa nije to maskenbal, takav garav nećeš proći!

Pit: Veruj mi, svi pijani i ludi su tokom ove noći. Primiće i Satanu i Crnoboga kada naliju se piva i vrućega groga. A šta beše tvoj zadatak?

Sinterklas: Da večeras doživim katarzu dok se alkoholom nalivam.

Pit: Nema boljeg mesta za to od ovih žurki, veruj mi. Ovde ćeš se ti prosvetliti!

Horodver: Pođoše Alejom bagrema, niz brdo se spustiše do jedne vile krasne, u kojoj se žurka za aristokrate održava, Crni Pit upade kroz odžak i uvidi čega sve tamo ima.

Pit: Oho, vidi kurve, koliko kurvi na sve strane, dopičnjaci samo šljašte, dekoltei kao iz najbujnije mi mašte. Evo vam bombone kurve, nasisajte mi se! 

Horodver: Zaslepeše ih sitne bombone, uvijene u pozlaćeni papir, i niko ne primeti da Pit otvori vrata omogućivši Sinterklasu da na žurku kroči. Ali, Pit beše suviše uživao u muvanju šiparica i dobrodržećih dama, popio je više ispala neg' piva, prosipali su mu alkohol po glavi, šegačili se s' njime kepecom, zbog niskog rasta poredili ga sa Baginsom, ali njemu beše provod lep jer je mogao da zuri u ženske depilirane noge bez da se saginje, da šljapka ih po dupetima, viri ispod suknje da vidi koja nosi gaće a koja ne. Ta sitna duša, robovska, zadovoljavala se samo najnižim slastima, a Sinerklas ostade u ćošku smoren, od dosade je pio kao da želudac mu nema dno, al' ubrzo je, gunđajući, na ulicu istrčao jer mu od prostakluka  bi zlo. 

Sinterklas: Crni Pit, Crni Pit, slušaj mene kaže on.... Sve vreme mi priča kako ima najbolji pogled, u nivou minića, stalno viri ispod suknjica... Nije to provod za mene. Idem ja malo do grada, da se obradujem svetiljkama i čarima novogodišnjeg festivala!

Horodver: Tu odmah iza ćoška, prenu ga hrapavi glas jednog starca u crvenom odelu.

Jolopuki: Potegni malo votke iz moje flaše ove.

Sinterklas: Ko je sad ovaj matori bradonja? Što si tako propao pa cevčiš votku iz plastike na ulici na minus petnejst? I još sediš na hladnom mermeru, na ovoj gadnoj fontani.

Jolopuki: Ja došao sam iz dalekih predela Finske, gde zime oštre i mećava snežna dođu mi kao dobar dan. Zovu me Jolopuki. Potegni, pa spoznaćeš ko sam ustvari ja.

Horodver: Uzme flašu od plastike, prisloni je na usne i zabaci glavu unazad. Zažmuri i potegne. Alkohol mu blago opeče nepce i jezik, a kada je oči otvorio imao je šta da vidi. Ili, bolje reći, da ne vidi. Jer, čiča koji mu je dao flašu više nije bio tu. Dodatno, zateče sebe kako sedi na mestu na kome je ovaj malopre sedeo. Na hladnom mermeru. Baci pogled na odelo i uvidi da ono posta prljavo, prostačko, upravo onakvo kakvo je nosio starac koji je sad nestao bez traga. Takođe, učini mu se da su pantalone postale kruće, a čizme dublje. Nije više bio tako fensi. Smrdeo je na jarca. Žuta ulična svetlost dominira scenom. Sinterklas na tren pomisli šta mu je trebalo da nateže za matorim, verovatno mu je stavio neku drogu u piće, lepo su ga upozoravali svi na to. Nije stigao ni da se pokaje, kad oseti neku žestoku promenu u svesti, počeo se osećati kao matori perverznjak kome su sve kočnice otkazale. Postao je Jolopuki, i derući se iz sveg glasa rastrčao se po trgu. 

Jolopuki: A sada da malo ludujemo! De su deca da ih jebem? De su deca da ih pojedeeem! Daj tu rakiju stoko fenserska, pljas, idemo na trg da svi vide ovog jarca bradatoga, kopilad će okusiti moja kopita u njihovim ustima, hahahaha! Ej pičke, de ste, ajde malo kod dede na zezanje, hehehe! Znate kako kažu „ja sam car, pravi božji dar, kad ti uteram u čmar“ heheheh! Muuuu stoko, muuuu! De si pičko! Ćao! De si pičko! Ćao! Daj rakije, za Božić ti ga nabijem, heheee! Deco ne vrištite, poklaću vas sveee! Aaaa vatromet, koje boje, joooooj, da mi je ovo bilo u Finskojjjj! Šta me gledaš matori, hvataj to dete svoje i beži, ne ponavljam dvaput, zapamti! Šic! Šššmrššš! Oooo, šta to imamo ovde? Gde si lepojka, uvalim ti stojka! Op, op, da vidiš kako matori jarac naskačeeee! Hehehe! O jebem ti život gde sam ja, koliko ljudi, pa ovde treba da budu orgijeeeee! Uuuu, kolike sisurde ima ova prevaljka što nariče na bini! Hej matora, garant imaš mleka da podojiš mene i mojih 526 hiljada nestašnih pomoćnika, heheee! Daj pivo stoko! Daj tu votku! 

Horodver: Divljao je ludi jarac Jolopuki pod svetlima velegrada, ljudi su ga ili sažaljivo gledali ili unezvereni bežali dok je trčao po ulici kao lokomotiva u punoj brzini, psovao prolaznike bez obzira na rasu, pol, rod i godište, otimao ljudima piće iz ruku, pretio deci trpanjem u džak, a odraslima u čmar. Pojuriše ga neki mladići jer je određene fenserke, koje su ovi muvali, nazvao jalovim krmačama sa pičkama od metar. On pobeže, izađe iz mase držeći ukradenu flašu votke, ali se od iscrpljenosti sruši na gomilicu prljavog poluotopljenog snega u gradskom parku. Obrati mu se glas iz podnožja obližnje jelke.

Ded Moroz: Malo si se zaneo prijatelju.

Jolopuki: Pa šta ćeš druže...jel mogu da te zovem druže? Druže...koji? Kako ti je ime?

Ded Moroz: Drug Moroz bio sam dugo zvan, bio sam komandant Ruskih Armija Zime, tako nešto su mi izmislili. Znaš, ludi drug Staljin je imao žešće tripove. 

Jolopuki: Hoćeš da podelim ovu votku sa tobom? Da se ogrejemo zajedno?

Moroz: Može votka! (zastade) Ne bre! Šta je ovo? Finlandia? Što piješ to? Ruska votka jedino valja, prava, Manastirska izba na primer, a ne ovo!

Jolopuki: Baš me briga šta ti misliš koja je prava, uzmi pij ili prekini da sereš!  

Moroz: Tako se sa mnom ne govori! Ja koracima svojim permafrost drobim! Niko mi nije protivrečio a preživeo! Samo drug Staljin, ali to je druga priča. Njega sam se čak i ja bojao. Skinuo me je do gaća i promenio mi uniformu, jedno vreme sam zbog njega nosio plavo odelo, znaš. 

Jolopuki: Jebo te drug Staljin i svetska revolucija! Živela votka Finlandia!

Horodver: Udar vetra obori jarca i prikova ga za zemlju, sneg poče da veje, i za nekoliko sekundi inje i mraz se nahvataše na njegovo odelo i on ostade zalepljen za tlo. Ugleda ljude kako se jure preko nebeskog svoda. Divlji lov - tako se ovo zove u predelima odakle on dolazi. Iskoči iz tela i krete da se juri sa njima, izgubi se u nebeskom šarenilu i dinamici okretne trke. Ne seća se kako se to desilo, ali kao da je upao u neki drugi, astralni svet. Mirna snežna poljana obasjana jarko crvenom sunčevom svetlošću, kao u predelima severno od Sibira. Nesalomiva mirnoća, koja podseća na onaj titravi trenutak neposredno pre nego što upadnete u san. Nebo je odjekivalo neortodoksnom bajalicom u kojoj se pominju Deda Mraz i Premudrost. 

Nikola: Šta je ovo? Kao da sam sanjao da sam bio Sinterklas, pa Jolopuki, pa je Ded Moroz na kraju došao i zaledio me. Gde sam ja. Gle, kazan rakije. Izvinite...

Rus: Hе понимаю.

Nikola: Rusi. Peku rakiju.

Rus: Мы хотим поговорить испечь бренди.

Nikola: Ja ovog ne razumem ni reč. Čekaj, sva sreća da sam poneo mobilni. Evo, samo da se povežem na Google Translate, pa da vidim šta kaže... Google Translate kaže: „Treba da ispečeš rakiju od sebe“. Da ispečem rakiju od sebe? Kako to?

Rus: Мы знаем, что мы печем, мы сошли с ума, но присоединиться к нам.

Nikola: Znaću valjda zato što sam lud? Ali, zar nisam ni malo odmakao na svom putu da prevaziđem ludilo? Zar nisam izbacio sve iz sebe kroz ono ludovanje po gradu?

Rus: Нет дерьмо человек.

Nikola: Ne, ne serem, ljudi. Ne bih više kenjao u gaće iz besa, nisam više lud bre!

Rus: Люди могут узнать себя в любви с искрой, которая будет делать добро другим, не предъявив обвинений, это не значит, что вы сумасшедший.

Nikola: Najluđi je onaj čovek koji želi da šalje bezuslovnu ljubav i čini dobro drugima bez nadoknade? Verovatno je to istina.

Rus: Бренди объединяет всех людей доброй воли и объединения в дружбе. Ты наш друг.

Nikola: Šta rekoste? Ako želim da činim dobro drugima onda moram da ispečem rakiju od sebe? Moram da...nestanem. Moram iščeznuti. Ispariti. Evaporirati.  Sam sebi presuditi. Čini mi se - legitimnim.

Horodver: I bi pokrenuta takozvana „vesela mašina“. Nikola, ili Sinterklas, ili Jolopuki – kako god ga želite zvati, uskoči u kazan i prepusti se procesu pečenja rakije od sebe. Narednog jutra, dvojica mladića, koji su se mamurni vraćali kući kroz gradski park, videše u prljavom snegu litarsku flašu na kojoj je pisalo „Finlandia“, ali u njoj nije bila votka već neka jednako bistra tečnost. Nije ni rakija, jer beše crvena, ali nije ni vinjak jer je imala mnogo življu boju, življe crvenilo. 

Mladić 1: Eeee, svašta smo sinoć pili bratori, i absint, i vina, piva, rakije, malibu, džin, šampanjac, viski, štok, tekilu, koks, dops, eks, šta nas košta da ovo još probamo. Hoćeš ti prvi?

Mladić 2: Hoću, davaj! (pije, strese se) Jebote, ja se od ovoga otreznio! Kao da ništa sinoć nisam pio! Uzmi ti, probaj!

Mladić 1: (pije) Stvarno! Jebem ti sve! Ja potpuno trezan! Skroz jasnije vidim svet oko sebe!

Horodver: Posle ovih par gutljaja, iznenada dobiše potrebu da ponude ovo piće svim ljudima koje usput susretnu. Neki su odbijali, ali svako ko je nategnuo iz flaše osetio bi se instantno osveženim, zdravim, laganim, skoro prosvetljenim. Presipali su ljudima u njihove pljoske i flašice, a tečnosi nije ponestajalo, svuda se razdeljivala, od flaše do flaše, od kuće do kuće, i što su je u više flaša presipali činilo se da je ima više, kao da se množila a ne da se trošila. Svako ko je makar i liznuo ovo piće počeo je da oseća potrebu da čini dobra dela za druge bez da očekuje zahvalnost, samoinicijativno su počeli da udomljavaju kučiće, nezbrinutu decu i pružaju pomoć svim unesrećenima. Kao da su svi, posle kušanja tog pića, utripovali da su postali Deda Mrazovi.