Studirao
sam filozofiju. Time sam predodređen za čoveka koji bi trebao da bude levičar,
koji bi vikendima do svitanja vodio jalove rasprave po memljivim haustorima sa
dvolitrom u ruci, i koji će najverovatnije čamiti na birou do penzije. Ipak, nisam
ništa od toga.
Još
jedna stvar, a verovatno i najrentabilnija, za koju vas studiranje filozofije
može obučiti jeste pisanje, i istina je da bih ja u životu najviše voleo da se
bavim pisanjem. Zašto? Zato što je lako, ne moraš da mrdaš puno dupetom, nema
zavlačenja po rudnicima, obračuna prsa u prsa, niti dizanja bilo čega težeg od
laptopa. Ali nisam ja nikakav pisac – niti sam ikada napisao nešto baš onako
kvalitetno, niti je ijedan moj tekst pročitalo više od sto ljudi.
Sa
druge strane, filozof u meni nije još umro, tako da, dok odmaram od
sastavljanja srpske verzije Harija Poštara, koju ću nasloviti Hari Poštar i
Nasilnik iz Mantije, pokušavam da na filozofičan način razlučim šta rade
pisci, i šta ustvari obuhvata spisateljski zanat.
Pisati
je bar danas lako, jedno što treba da imate je tastatura i da znate sva slova –
što doduše isključuje pozamašni deo srpskog stanovništva, ali svako ima prilike
da se bavi pisanjem. Naravno, pogrešno je pretpostaviti da svako ko ume brzo i
vešto da kuca na tastaturi po defaultu ume i da sastavlja jako lepe literalne
radove. Za pisca je potrebno mnogo više od pukog poznavanja jezika i stilkih
figura, opšte kulture, upućenosti u vesti iz sveta i regiona. To je mnogo dublji i suptilniji proces.
Da
biste pisali, uopšte ne morate biti načitani – eto kako Šešelj, napisao čovek više
knjiga nego što je pročitao, a za štampanje njegovih dela posečeno toliko šuma
da bi mu i Saruman pozavideo.
Odsekli
ste kurac Drvobradom i time ugrozili opstanak entova, svaka čast na ekološkoj svesti!
Moj
kolega Sartr je ranije govorio o tome kako književnost treba da bude
„angažovana“. Šta to ustvari znači? To znači da ona mora kritikovati sadašnje
ustrojstvo sveta, makar na satiričan način, i da pisac mora kroz svoj životni
primer pokazati da veruje u ono što piše – književnost se ne može svoditi samo
na lepe stilske figure i pisanje romantičnih pesmica da bi se došlo do mlade
pičetine. Naravno, iako se možda ne slažem sa Sartrom u potpunosti, ipak je
evidentno da pisci slabo mogu da izbegnu kritikovanje društva u kome se nalaze:
mišljenje je kao tastatura, svako ga ima. A s' obzirom da je najlakše pismeno
se izraziti o nekom stanju u društvu jer to ne zahteva puno truda kao kod
snimanja pesme, crtanja, slikanja itd, zato piscima jako teško može da se desi
da nešto NE iskritikuju, da ne izraze mišljenje o nekoj aktuelnoj ili večitoj društvenoj
temi.
Naravno,
artikulacija je takođe bitna kod pisanja. U suštini, literalni umetnici su kao
stend-ap komičari – oni izražavaju ono što SVI misle, ali ne mogu svi
artikulisati. Zato će se pripadnici šire narodne mase pre pronaći u nekoj lepo
sklopljenoj rečenici nego u nekoj slici ili pesmi. Šta vam pisac, kao umetnik,
zaista može pružiti, šta je to što on deli ljudima, u čemu je njegov doprinos?
Samo svoj osećaj za humane vrednosti i zdrav stav. Zajednička osobina većine
modernih pisaca, pogotovo onih koje poznajemo preko interneta, jeste ta
otvorenost i zdrav stav, nisu zadrti ovaj i zadrti onaj, ne mogu se staviti ni
u kakav kalup što se tiče mišljenja i ideologija.
Imate i one pisce koji su motivisani isključivo novcem pa tako bloguju o modi, receptima, selebritijima i pičkama materinama. Jebu se za klikove i da izmuzu još koji cent od Gugl Adsensa. Naravno da nije loše imati visoku čitanost, to bi svi želeli, ali ako se već teži ka tome onda treba imati i šta reći, tako da sam stil pisanja ume da bude bitniji od same teme. Jer, u proseku, ljudima možeš držati pažnju - izračunao sam - tri reči. Tri reči. Posle treće reči u rečenici oni već krenu da kunjaju, da se gube, da miksaju svoja uverenja sa onim što trenutno čitaju i počinju jednostrano da kapiraju tvoju poruku. Ako ih te tri prve reči smore, oni odustaju od čitanja i nastavljaju da gledaju slike sa drugaricine svadbe ili odvale sa Youtubeta. A internet je široko polje, ne možeš naterati nekoga da nešto pročita ako mu to ne drži pažnju – nije to Radio-televizija Severne Koreje.
„Ako
mislite da je vama loše, setite se da ima neki ljudi na zapadu koji gledaju
telešop reklame, dižu kredite za svadbe i sahrane, i bivaju pušteni da crknu od
gladi ukoliko ostanu bez posla. Vaše Vrhovno Božanstvo Precednik vam želi laku
noć.“
Pisanje
je, pogotovo u zadnje vreme, postalo kao „brainstorming“, pišeš ono što ti je
trenutno na umu jer ti preko neta niko ne može ništa, pišeš o onome što ti tog
trenutka prolazi kroz glavu u jebote jesam li isključio peglu. Pišeš normalnim
jezikom, onako kako govoriš, jer je svima pun kurac akademika koji nemaju dodira
sa time kako ljudi žive i razmišljaju.
Suština
pisanja, ali i komunikacije, nije u tome da pokažeš svetu koliko si ti erudita
koji „na vr' brda kurcem mrda“. Pisati kao umetnik, a ne kao novinar ili
akademik, to znači kopati po svojoj duši, i inspirisati druge da takođe kopaju.
Efektivno podeliti sa njima neki doživljaj, izazvati emociju, strah, smeh,
uvid, prosvetljujuće iskustvo, osećaj prisnosti. Svakako da se to lakše postiže
pesmom ili filmom jer se slika lakše pamti od slova, ali reči opstaju duže, baš
zato što im nije potreban nijedan poseban visokotehnološki medijum, dovoljan je
samo papir. Ili kamen.
Da
biste bili spremni da budete pisac vi morate biti spremni da umrete. Ne u onom
pravom, fizičkom smislu - jer toga se svi plašimo - nego u smislu da ne prezate
od iskrenosti prema sebi, od toga da sebe otvorite i ogolite pred svetom, da
budete spremni da menjate svoja zatucana uverenja svakog trena, da rastete kao
pupoljak iznova i iznova.
To je
umetnost kao i svaka druga, tera čoveka da zaroni duboko u sebe, u dubini
prikupi snagu i oporavi se. Ne bavi se čovek umetnošću zato što mu je lepo u
životu niti zato što mu je suviše grozno, ne. Već nalazi da mu je najlakše postići
katarzu na ovaj način – kao što neko voli da gleda fudbal ili da ga izdrka
pešes puta na dan, tako neko drugi voli umetnost. I ja bih najviše voleo kada
bi od te umetnosti moglo da se lepo zarađuje, bez ulaženja u politiku. Nešto
između horora i fantastike, kao Klajv Barker. Voleo bih da budem kao Klajv
Barker, minus to da se jebem u dupe kao on. Ili bar kao Svetislav Basara - ali
on puno puši i psuje, ali jebeš ga, u kakvoj državi živimo, dobro je što do sada
svi mi već nismo razvili Turetov sindrom. Aupičkumaterinu.
Dosta
je bilo samorefleksije. Vraćam se sastavljaju svog srpskog naučnoepskofantastičnog
hiperromana Hari Poštar i Nasilnik iz Mantije. Svako ko je uspeo da
dospe do kraja teksta a da se ne smori, dobija na poklon tu knjigu čim je
završim i izdam. Biće dobra za potpalu, obećavam!
Bolje
za potpalu nego da završi na rasprodaji knjiga za 50 dinara, to bi stvarno bilo
poniženje.
No comments:
Post a Comment