BAJKA ZA NOĆ VEŠTICA: NEMRTVI

Likovi: Nemrtvi Niče, Edi (maskota Iron Maiden-a), Džek Olantern (izrezbarena bundeva), Nemrtvi Sveštenik, Toma Grobar, Horodver (narator priče)

Naravoučenije: Smrt nije zagonetka, ali zato život jeste.

Narrator Horodver:

Polutrulo, sleglo lišće, ogrnulo se opiljcima leda

Obučeno u mraz, iščekujući hladni vrisak zime

Pod nogama dok šušti i dok deca gađaju se njime

Koketira sa smrću kao proletos sa obilnim životom

A napuštene krošnje na mesečini odišu sablasnom lepotom.

Dok tonemo u ono što izbegnuto neće moći biti,

Provlači se magla, tekući međ' stećke od granita i opala

I čisto vedro nebo zvezdama tešilo je zemlju punu žala.

Nemrtvi, koji okupiše se na tome groblju tada

Dok ispijali su dvolitre i častili se ljutom picom đavolicom

Stadoše sa Džekom bundevom govoriti

Kao Hamlet sa lobanjom o „biti il' ne biti“

Jer svako od njih htede dokučiti, i u glavu sliti

Šta to znači biti živ, a u isto vreme mrtav biti..

Edi: Džek Olantern, prijatelju što bacaš svetlo kroz mrak mrkli, daj smogni snage, reci nešto, objasni nam misteriju smrti.

[nekoliko sekundi tišine]

Niče: Očigledno je da on ti odgovoriti neće. Vidiš da se smeje kao ludak i da šupalj je iznutra – od mozga ni gram, kao ja kad onomad u delirični vrtlog upao sam.

Edi: Gospodine Niče, mnogi mudrac vama kliče, a i čuo sam priče da uspeli ste da prevarite Boga, da iz vrtloga ludosti izašli ste. Ispričajte, molim vas, kako došlo je do toga.

Niče: Beše to u jednom snek-baru u Albukerkiju. Za doručak sam jeo pržena jaja i omiljenu mi slaninu, kada nešto pritera me i ja odoh olakšati se. U toaletu tome, na vodokotliću, videh da markerom crnim piše: „Bog je mrtav. U potpisu: Niče“ a odmah ispod „Niče je mrtav. U potpisu: Bog“, i odmah ja zapitah se „šta kog mog“, pa živ sam ja, mrtav nisam! Istrčah iz bara domah zatim, da se sa novom spoznajom izborim i bolje je shvatim.  Jer, tada prvi put se osetih da živ sam i da porekoh božiju reč time, jer ono što on napisa očigledno tačno nije!

Edi: Kako da do tada niste bili živi?

Niče: Bejah živ, ali nesvestan te činjenice. U vrtlog pomračenog uma ja upadoh godine hiljadu i devetstote, od tad proživeh dva pasivna života, i ništa me ne osvesti kao ta poruka što na posranom kotliću stoji: „Niče je mrtav, u potpisu Bog“. Pa nije to istina ljudi moji!

Edi: Šta znači da do tada živeli ste pasivno?

Niče: Živeo sam poptuno rutinski i nesvesno, kao što neki vole reći „onako kak' je Bog zapovijedio“. Samo časak pre spoznaje te, ja brojao sam dane do penzije predavajući jezike u školi. Mrtvilo i život bez volje. Desi se da spoznaja me pokrete, i ja se učlanim u biblioteku,  i počnem da čitam sve knjige na kojima beše moje ime. Shvatih da zaista jesam bio kob, kako sam negde u prethodnom životu napisao, jer posle mene svet nije bio isti.

Edi: Znači, vi ustvari doživeli ste neki deža-vu, deža-vi?

Niče: Izgleda. Jer, tad setih se svog prošlog života, spoznaja beše toliko jaka da ja više umreti nisam mogao. Ali, iako duh mi beše snažan, moje telo ne mogaše izdržati to, počeše vremenom da truli i ćelije su prestale da rade, zato sada izgledam kao da sam pobegao grobaru sa lopate. Kao i ti, i zato hajde reci Edi, kako si ti nemrtav postao?

Edi: Ja sam se jedne večeri osetio depresivnim i usamljenim, pa krenuo do nekih kurvi u ulicu Bagremovu broj 22, kad videh Decu Prokletih kako, šetajući gradom, šašolje se i u gaćama bacaju ga. Dobio sam iznenadnu potrebu da nekome sekirom lobanju razlupam jer kuda ide ovaj svet, pa spazih Tačerovu, kurvu staru, da korača putem, ne razmišljajući iskasapim je. Zadam udaraca tačno 666.  

Sveštenik: Ti izgleda Đavola voršipuješ, ako ne varam se?

Edi: To isto rekoše mi oni što su me uhvatili i u tapaciranu sobu strpali. Presekoše mi lobanju na pola, da uzmu mi uzorak mozga, držaše me okovanog u košulji i lancima sve dok ne umreh od ludila i bola. S' one strane groba, ja sretoh Ozirisa boga, što povede u Egipat drevni, a kasnije i u svemir, zatekoh se negde izgubljen u vremenu, u paralelnom svetu sa Aleksandrom Velikim predvodio sam vojske nemrtvih, izgubih ja godina mnogo, al' nagrađen bejah za taj čin – puče grom dva puta mi  u humku i ja iz smrti se probudim! Živ je Edi, mrtav nije!

Niče: I gde si kasnije nastavio da se kriješ?

Edi: Dođoh u veliki park i stopih se sa drvetom jednim, poprimih njegov oblik, plašio sam ljude svojom povećom granom u obliku kurčine, i spevaše mi pesmu „Fear of The Park“. Svašta se po parkovima zbiva, strahote mnoge povlače se vrlo često.

Sveštenik: Ni ulice nisu bezbedno mesto. Jedne davne noći, u sred centra, raskomadaše me neke Sotane, vampir neki i ružna pseća njuška, bog da im da nesreće i da kuća im zanavek bude pusta! Delove mi prikupili komunalni radnici izjutra, i pošto su im plate male, kako bi dodatno za decu zaradili, prodali me medicinskom fakultetu, gde neki studenti me zakrpiše, i desi se da jedne noći međunožje dodirne mi nežna neka ruka, i kao struja da je protekla kroz mene, ja oživeh, popaljen, i gledam gde bih mog'o da ga denem.

Niče: Ali, zar nije za vas greh imati požudu toliku da iz groba vadi? Zar ne propovedate da požuda vodi ka prokletstvu?

Sveštenik: Propovedamo, al' samo dok smo na radnom mestu. Dok mantiju nosim, grešnu misao u glavi ne smem ni da rodim, ali čim je skinem, eto mene u kafani da ločem međ' svinje, i propijem pare za pomoć deci.

Niče: Kako možeš to, pa zar tako radili su tvoji sveci?

Sveštenik: Nisam kriv za to ja, već prokleto iskušenje: kad se nađem u blizini novčanica opsedne me čudan glas, dok pevaju „A što ti ne bi prisvojio nas?“. Kao i svaki drugi čovek, ja grehu bejah sklon, i podlegoh iskušenju tom.

Niče: Pričaj to seljacima, jer ja ovo licemejem nazivam. Trebao si tome odupreti se svojom voljom. Nijedna stvar od materije satkana nema jaču volju od čoveka.

Sveštenik: Volja moja beše jaka za novcima, pićem i ponekim mladićem,  i baš zato uspeo sam da nadmudrim smrt, i kao nemrtav nastavim svoj put.

Niče: Al' svetlost božija iz tebe ne sija, nit' istinskog života u tebi ima.

Sveštenik: Šta se mene to tiče, ja još uvek mogu da se mičem, za razliku od ovog Džeka ovde, što samo svetli, dok vi mislite da on sluša naše priče.

Edi: Ne vređaj nam Džeka, on pametno ćuti, samo čeka pravi čas da ispriča nam svoju filozofiju smrti.

Sveštenik: Ne bih se kladio da on ima šta da kaže, korisniji će biti da ga sameljem i u slast ga smažem. 'Ajde reci Džek, šta misliš ti o svemu! (glasno) Džek, Džek!

Edi (povisuje ton): Ne deri se tol'ko! Remetiš mu misli, ti bezrepa stoko!

Sveštenik (još glasnije): Džek!  Džek! Istoči svoju basnoslovnu premudrost na nas! Hajde! Džeeek!!!

Narrator Horodver:

Iz kućice od stiropora, sa lopatom u ruci

Kipteći od besa jer prenuli su ga iz sna

Toma Grobar dotrčava, sve preteći

Da nečija krv večeras grobljem će poteći.

Toma Grobar: Ako ne vara me moje uvo, onda neko se po mome groblju šeće u ovo doba gluvo! Ko god da si, otkrij sebe, pa će Toma majku da ti besomučno jebe!

Edi: Znamo da je sumaglica pa možda zato ne vidiš nam lica. Dva minuta do ponoći je, zato hajde priđi bliže, jer ovde nam je lepo, osećamo se vrlo živo, hajde i ti Tomo svrati nam na pivo.

Toma (Ediju): Ti, čini mi se da pobegao si mi jednom sa lopate, a poznat si mi još od negde.

Edi: Edi d Hed, vama na usluzi!

Toma: A sećam se ja tebe sa omota albuma, obožavao sam ove tvoje muzikante kad sam bio mali – sluške u uške, u dupe mp3, a na njemu albumi njihovi, pa piči kroz brda, šume i sneg  - deset kilometara do škole i nazad opet. Nego, šta radi vam ova bundeva tu? Što ne sklonite je, samo unosi mi nervozu?

Edi: To je prijatelj naš, Džek Olantern, pitasmo ga o životu posle smrti, al' ne htede da pusti glas nego samo ćuti.

Toma: Možda ja radim kao grobar da zaradim za hleb skup, ali znajte da imam ja diplomu, tako da nisam glup. Zato saslušajte šta ću vam reći: to je obična bundeva, dajte mi je, hoću je za doručak ispeći.

Edi: Znači u njoj nema filozofije?

Toma: Šuplja je kao glava čoveka il' žene što na odgovorne pozicije stavili bi mene.

Niče: Hajde onda Tomo, da diploma ne bi samo visila ti na zidu kuće od stiropora, razreši nam zagonetku: šta znači biti živ, a istovremeno mrtav?

Toma: Moja škola je životnog karaktera, zato ispričaću vam priču jednu iz detinjstva. Dok bezbrižno šetao sam planinom, od kuće ka školi, često mi se priviđaše čudne scene... iako se nikada nisam drogirao kao vi sada što se drogirate ejsidisijem ovde na mom groblju.

Edi (upada): Ejsidisi je bend, a elesdi je ta droga na koju si mislio. I ne drogiramo se, pijemo pivo.

Toma: Pijete pivo i jedete picu! E baš super, baš mi drago! Dok ja nemam ni za rakijicu! Sve što sam ispekao morao sam da prodam da otplatim diplomu. Sad crnčim na groblju da na'ranim alavu decu koja, verovatno, kad porastu, postati će delikventi kao vi! Ma sklanjaj pivo, ima sve da vas sa'ranim!

Edi: Tvoj dah na trulo zaudara, kao da večeras proždrao si dve pakle cigara.

Sveštenik: Nemoj Tomo domaćine, Bog ti sreće dao! Možda jesam za života krao, ali iskušenje beše silno, a čovek sam prost bio, možda nisam trebao ni smeo ali kunem se majke mi da nisam hteo!

Niče: Nemaš u šta više da se kuneš kad čestitom u lice pljuneš! Šta ja da radim sa profesorskom penzijom? Ne mogu međ' svet jer izgledam k'o avet, oronuo sav, k'o posran i popišan.

Toma: Etika mi nalaže da pod zemlju sve vas staviti trebam.

Sveštenik: Nemoj, molim te kao Boga svoga!

Toma: A shvatićete zašto, kad čujete moju priču. Dakle, šetam planinom, nisam drogiran, i ugledam čardak što je ni na nebu ni na zemlji,  neodlučan, statičan. Na njemu beli medved u staklenom kavezu, nit' živ, ni't mrtav. Oči mu svetle tugom, jer životinja ta, na pola puta je do čoveka iako čovek nikada neće biti.

Niče: Poput ljudi što ne žele smrt jer se plaše iste, a žive zato što moraju. Poznato mi je to.

Toma: Da. Zatvoren u kavezu, očiju belih kao zimsko nebo što najavljuje sneg, on ispusti krik koji značio je „molim te ubij me“ - sklopljeni u jedno i tuga i bes, a ja samo prođoh pored njega, u kavezu ostavih ga, ne usliših mu želju, a čemer njegov kao da kroz oči svoje preneo je on na mene. Nisam ga ubio pa je krvnik kasnije mučki izmrcvario i poklao celo jedno susedno selo, oba domaćinstva. Čak i decu. Ophrvaše me neopisiv žal, pokajanje, i tada zakunuo sam se da ubuduće pružiću svakom biću grob kad mu dođe vreme. Kao i zemlja ova, i vi sada trulite, vreme je da sada pokopam vas sve.

Narrator Horodver:

Baš u trenu tome, kucnu ponoć i dolete Severac jak

I zanjiše se plamen kojim svetli Džek iznutra

Sve učini se kao da bundeva napokon počela je zboriti

Al' možda to je samo vetar što kroz otvore mu struji

I speva mudre reči kao svirač skladnu muziku na fruli...

Džek: Slušajte me sada, stvorovi živi i stvorovi mrtvi. Ja dugo pekao sam se na sveći smišljajući reči koje sada ću izreći. Dve strane život su i smrt, sadržane u svakom biću. Na površini ja delujem mrtvo jer možete baš sada na deliće me iseći, pržiti na masti a otpor da ne pružim. Al' iznutra ja sebe u svetlosti vidim i mislim da sam lep, divim se sebi dok kroz izrezbarene rupe posmatram čudesni svet.

A moguć je i obrnuti scenario: da izgledam živ, ponekad se mrdnem, a iznutra da mrtav budem. Viđao sam ja i takve ljude, što hodaju zemljom kao zombiji kroz noć. Kroz vekove prošle, i u budućim će tako biti, smrt je jedina kostanta i zato smrt nikada nije zagonetka bila, dok život će misterija večna biti.

Ja živim ne bih smatrao sebe da ne koristim svaki momenat da nešto novo naučim il' kažem, da ne pustim glasa i ne pobunim se kada neko tlači me, uvek da trpim i nigde ne ostavim svoj žig, da za budućnost svoju ja ne pitam se nikada, da ne širim svoje seme po svetu svuda, da ne dišem vazduh punim plućimaaaaaa...kah, kah...

[zakašlje se na kratko, nastupi tišina, prestade vetar]

Sveštenik: Ode ludaja! Dovrši misao, molim te, dovrši! Otkrij nam tajnu! Ne ostavljaj nas na pola puta, ništa nismo shvatili...!

Narrator Horodver:

Vetar zgasnu , sveće plamen nestade.

Kroz ludaju šuplju ni reč više ne protekne.

I niko ne zna da li vetar beše govorio kroz njega

Udahnuo mu život, pa oduzeo narednoga trena

Il' on u tišini kontempliraše celo ovo veče

Da saopšti polovičnu mudrost i potom se povuče

U rebus da baci, kao i svi mudraci

Sapitnike svoje, koji poput nas

Koračaju po groblju i zovu ga životom

Čekajući da od nekud nadahnuće stigne

Da zasvira melodiju, iz groba nas digne

Jer sve dok melodija našeg bića nije

U skladu sa životom, postojanjem svim

Ustvari smo mrtvi, iako zovemo se živim.