ALTERNATIVA KULTURNOM KONZUMERIZMU

Ima tako neki ljudi, neki profesionalni astrolozi, koji kažu da alternativna kultura nikako ne bi trebala da bude kultura, a pogotovo ne državna kultura. Iako je to tačno ukoliko vam um živi u mračnom Srednjem veku kada su se ljudi lečili pijavicama i predviđali budućnost iz pilećih iznutrica, ipak se ne može odrediti šta je to državna kultura, kako država tj. Levijatan može uopšte da stvara kulturu? Ko kulturu stvara? Država može eventualno da diktira kulturu, a stvaraju je mladi ljudi, umetnici iz raznih sfera, slobodnog duha, jer samo iz slobode se može nešto stvoriti, dok država, koja je društvena tvorevina zasnovana na odnosima koji za lepak koriste „bulšit“ može samo da reciklira kulturu, i to upravo onu koju su svojevremeno stvarale alternativne struje i slobodni umetnici koji su razmišljali svojom glavom - jer, sigurno je nisu stvarali plitkoumni poslušnici i dronovi.

Šta je kultura? To je teško definisati, na tom pitanju popadaju mnogi odrasli ljudi, njihovi odgovori bili bi dostojni Kefalice, samo što je Kefalica mnogo inventivnija jer su deca bar iskrena i direktna. Pravilno je izjednačiti reč kultura sa rečju "uzgoj" - to je proces kultivisanja, pripitomljavanja sirove narodne mase: učiš ga da se supa jede kašikom a ne da se srče kroz nozdrve, da se šlajmare pljuju u pikslu ili maramicu a ne na prozor ili na mačku, da komšiji kažeš "Dobar dan komšija, kako ste?" umesto "De si jebem ti mater ludu, jebo sebe u glavu!" kako to rade ubosni, da se za vreme obroka nikako ne priča o francuskim hororcima, da se na Fejsbuku piše samo o tome šta ste jeli ali ne i šta ste ispovraćali, i da se mali prst uvek drži ispružen kada obuhvatate dršku šoljice za čaj. U svim tim spoljašnjim i besmislenim indikatorima "kulture" mi smo prevideli da je ono što treba biti kultivisano ustvari naša unutrašnjost, da je "džentlmen" onaj koji se sa poštovanjem ophodi prema drugim ljudima, a ne onaj koji prati neke kodekse - što je čak i Pip zaključio u dikensonskovoj epizodi South Parka "Great Expectations". Što je još gore, mi smo zaboravili da kultura i umetnost trebaju da obogate naš duh, da nas inspirišu - a ne da nas oiviče, sankcionišu, doslovno pripitome i stave u kalup. Državna kultura, ukoliko nešto takvo uopšte postoji, ima moć samo da nas ograniči, a ne i da nas duhovno obogati, jer priroda svake države jeste da bude restriktivna.  

Sa druge strane, neoficijelna, alternativna kultura poseduje drugačiju moć. Odraz zdravlja kulture u jednoj državi ili gradu se upravo ogleda u razvnovrsnosti i postojanosti alternativne scene. Što je alternativna scena nesputanija, to je kultura grada ili države življa, i u to se može uveriti svako ko ima više od 20 godina i boravio je veći deo života u civilizaciji. Alternativa je ta koja može da pokrene i inspiriše mlade duhove da se prikače na njen talas i da potom oni sami, svojim delanjem, evenutalno stvore nešto novo, neku novinu. Da li je kultura kada gomila kockastih uštogljenih gmazova a.k.a. snobova u kravatama odlazi na takozvana „kulturna“ dešavanja kako bi bili viđeni i pokazali da su „kulturni“, da li je kultura da vam majmuni vršljaju po gradu i obavljaju nečasne posliće za šta ćete ih platiti pljeskom i dvolitrom, dok se vi sa suprotne strane smešite, u svojoj kravati, i preko interneta, anonimno, pretite neistomišljenicima smrću, a pretnje su upakovane šareni papir ocrtan lepim, „kulturnim“ rečima iz bon-tona? Da li je gomila jednoličnih dronova, sa bar-kodovima na potiljku, koji tapšu kada im se naredi, smeju se kada im se nagovesti, koji te prekore da si nekulturan ukoliko izustiš neku ružnu reč – da li je to slika kulture?

Mladi ljudi nikako ne mogu biti pokrenuti ovakvom vizijom kulture, samo obeshrabreni. Radije će se provoditi po splavovima i diskotekama, 'vatati pičke, sisati kurčeve za đus-votku, i tu se upada u konzumerizam. A priroda konzumerizma je istovetna prirodi „oficijelne kulture“ – u oba slučaja se smatra da postoji jedan centar koji diktira šta je ispravno, šta je poželjno i šta valja a šta ne, šta se sme a šta se ne sme, tako da predstavnici Crkve i „veliki cenzori“ nikako nemaju prava da se bune protiv pošasti konzumerizma jer i oni igraju istu pokvarenu igru, u istom su timu, samo što su jedni otvoreni i donekle iskreni kada promovišu novac i zabavu kao smisao života, a drugi su prikriveni, dakle – licemeri. Oni za sebe uzimaju novac i zabavu, a narodu šta ostane: dakle, veštačka, plastična duhovnost i takozvana "kultura" tj. "osećaj uobraženosti dok misle o sebi kao o kulturnim građanima".

Čak i u medicini, a to je jedna od grana ljudske delatnosti za koju malo ko može poreći da postoji u svrhu pomaganja ljudima, alternativa je ta koja unosi novinu. Ono što mi zovemo alternativnom medicinom je ustvari tradicionalna medicina na Istoku, ali opet je istina da je moderna medicina delotvornija ukoliko joj se "ubrizga" malo alternative, umesto da je ostavimo tako samu, bezdušnu i ogoljenu. I kako neko ko sebe smatra, ne vračem-pogađačem, već profesionalnim astrologom - a astrologija je zanat koji nikako nije mejnstrim, dakle kako takav neko može da govori protiv alternative? Osim ako nije licemer, naravno.

Jedini koji imaju prava da se izjasne kao suprotstavljeni konzumerizmu, jer oni doista i jesu suprotstavljeni istom, su pripadnici alternativne kulture - koji ne stvaraju zarad novca, priznanja, dodvoravanja moćnim političarima, već stvaraju iz sušte potrebe da stvore delo, da ospolje sadržaje svoje duše, stvaraju jer im je duh toliko izobilan da prosto mora nešto od svog bogatstva prosuti u svet - a ne da bi ih političari pomazili po međunožju i obećali im eventualno neku poziciju sa koje će lečiti svoje komplekse. Često vam dođe žao tih siromašnih, jalovih, prizemnih duša koje ne mogu da osete tu punoću i radost stvaralačkog života, ili bar života ispunjenog uživanjem u iskrenoj i pravoj umetnosti.

Alternativna kultura je ta koja ohrabruje mlade ljude i stvaraoce da razmišljaju svojom glavom, koji ne smatraju da treba da postoji jedan jedinstveni centar moći kome je jedinom dozvoljeno da određuje pravila i cenzuriše. Ne, već alternativa podrazumeva da svako od nas ima svoju glavu kojom razmišlja, duh iz koga stvara, i pravo na pobunu ukoliko dođe do ukidanja slobode. Sve je to u glavi ,sve je to u duhu. Ukoliko pokleknete duhom i kažete da je ok sebi uvesti restrikcije – ako usvojite da je u redu to što vam se brani da se smejete određenoj stvari, da je poptuno prihvatljivo da zatvarate oči pred problemima, onda ste poput malog deteta kome roditelji prikrivaju oči kada se na televiziji pojavi scena u kojoj Kraken svojim pipcima penetrira vaginu device, jer se u tom kadru vide njene sise. I bradavice, naravno. Nema svrhe zatvarati oči jer kad-tad će taj Kraken ponovo izroniti, mnogo veći i jači, a vi nećete znati kako da mu se suprotstavite, nećete ga čak ni prepoznati. Kao što ni sada ne prepoznajete demone u otmenim, opeglanim košuljama i kravatama, koji vam pričaju bajke o svojoj dobroti, doslednosti i poštenju, dok iza kulisa predano žvalave glomazni ud Levijatana.