Likovi: strašilo za ptice Strahovran, veštica Veca, likantrop Dlakovlak, vampir Vladislav
Narator Horodver:
Noć se gusta nadvila nad planetom tamnom
I Mesec je sjajnim srebrom hranio šumarke i polja
A u kutku šume, pod krošnjom jednom samnom
Razgaljena vatra skupila je bića čudnog jednog soja
Tu sedeše oni, u podnožju usamljenog hrasta
I družina behu, strašnija neg' svet je sav:
Strahovran - od kog drhte golub, gavran, lasta
A pored njega sedeo je vampir Vladislav.
Istom vatrom veštica Veca osvetljavala je nos
I likantrop Dlakovlak, dlakavih stopa i potpuno bos.
Za njim sledi onaj što zatvarao je njihov krug
Skazbaz, biće ne s' ove planete, već je s' Marsa pao
Imaše od fosfora vene i fluorescentnu krv
I svojim je prisustvom još svetlosti na vatru dodavao...
Uši načuljite, mozak s' trona svrgnite
I počujte o čemu pričaše oni za Večeri Svih Svetaca
Godine gospodnje, tamo neke i neke....
Strahovran: Eeehh, baš je lepo ovo veče, i Vladislav kako reče - mogli bismo da posetimo grad. Pogodna je klima, Noć veštica je, ljudske oči za nas biće slepe, jer večeras šminkom se svi lepe.
Veca: Ti izgleda ne pamtiš šta pre godinu se dana zbilo? Želiš da te podsetim? 'Ajde sedni mi u krilo, da kao detetu malom ispričam ti priču u kojoj IŠČUPALI SU TI RUKU!!! Samo da te podsetim na strahote koje se po tome gradu vuku!
Strahovran: Za ruku moju, što mi s leve strane ne stoji više, ne brinite prijatelji - i bez nje mogu ja da dišem. Al' u šumi ovoj, i na proplanku obližnjem, stalno iste scene, i dosadno nam svima postaje. Što ne bismo u grad, da uhvatimo malo akcije?
Vladislav: I da zatražimo neki plen! Ne mogu više piti srne i jelene!
Veca: Onda ću vas podsetiti... Pre milenijum godina i više, redovno posećivali smo ovakve svetkovine. U seocetu obližnjem, dok jezici kolosalne vatre lizali su nebo, mi bismo se okupili medj' stanovnike kojima nikako ne smetaše naše prisustvo. Gledali su u nas kao u božanstva, častili nas retkim južnim voćem, pivom, a i jela im behu slasna. Dočekivali nas lepo i pratili još lepše. Doduše, ni reč sa njima nismo progovorili, možda su nas se čak i plašili. Ali, živeli smo u miru sa njima...
Strahovran: ... i onda su došli konjanici sa krstovima.
Veca: Da, konjanici. Godine jedne, zatekli smo zgarište tamo gde je bilo selo. Bilo je i dalje živih ljudi tamo, al' mišljenje njihovo o nama - na šta se ono svelo? Sada su nas gledali drukčije, neprijateljski - sav taj prostodušan narod plebejski.
Strahovran: I ubrzo nas sve zaboravili. Više nismo dobrodošli bili. U šumu tamnu smo se skrili. Da ne beše tako - brzo bi nas sve pobili.
Veca: Strahovrana su našli jednom ovde i pomislili da je lutka i da duše nema. Odneli ga na obližnju njivu, pticama da strah u kosti tera, ne smede se pomeriti tokom dana da ga gazde spazile ne bi. Samo noću je smeo ustajati i dolaziti do nas, al' čim jutro svane, na dežurstvo se vraćao, da užasava vrane. Ja sam održavala kontakt sa ljudima, još uvek ga održavam i niko ne zna da sam veštica. Ali na hiljade puta sam morala da izbegavam lomaču. Kasnije sam počela da radim u biblioteci, gde radim i sada. Vladislav je počeo mnogim zemljama iz senke da vlada. Kasnije je počeo da glumi u filmovima, sve dok se film nije komercijalizovao. Od tada i on obitava ovde....
Dlakovlak (kroz glasan plač): Siroti Dlakovlak povlačio po šumama i krasti morao jadne ovčice za večeru! A nije hteo, nije! Dlakovlak ne voli krade!
Veca: A naš drug Skazbaz se vratio na svoj matični Mars, na kom je bio do prošle godine, kad se uželeše starih prijatelja, tj. nas. I tada smo odlučili da proslavimo njegov povratak i izadjemo u grad za Noć veštica prošle godine... medjutim....
Strahovran: Pa bilo je lepo. Kako smo ulazili u grad - muzika se čula. Još uvek mi je ta pesma u glavi. Verujem da je se svi sećate.
♪ Misfits - Dig Up Her Bones ♪
Vladislav: Da, ta pesma, tako romantična. Kao miris vina koje je stajalo ceo vek dva metra ispod zemlje.
Strahovran: Da, i kako smo šetali gradom, naleteli smo na grupu male dece koja su nosila kese sa poklonima. Kada su nas videli, pobacala su te kese i razbežala se. Ništa im loše nismo učinili. Ništa! Mislim da je Dlakovlakova njuška kriva za izazivanje tog straha kod dece.
Dlakovlak (kroz glasan plač): Dlakovlak žaoooo!!!
Strahovran: I onda smo otišli na gradski trg gde je bilo puno mladih ljudi, obučenih i našminkanih na razne načine. Bilo je i malih gotičara, ali i drugih. Svi su tu došli maskirani zato što žele da tu jednu noć budu ono što nisu jer ni tokom godine ne mogu da budu ono što jesu. Bilo je raznih glupih maski, ali ja sam se osećao kao kod kuće jer nas niko nije zagledao i smatrao neobičnima.
Veca (nervozno): Sve dok jedna klinka nije počela da priča kako je ona veštica, i kako se bavi satanizmom, kako pali crne sveće koje je kao stimulišu da radi rituale, kako ona baca crne magije kojima će se osvetiti svima koji je ne vole... Tu mi je pukao film! Morala sam! Pucnula sam prstima i istog trena kosa joj je sagorela i usne se slepile jedna za drugu. Nisam mogla takve gluposti da trpim više. Ne volim kada ljudi pričaju o stvarima o kojima nemaju pojma!
Strahovran: I tim aktom si samo privukla pažnju na nas. Do tada nas nisu neobično gledali, i možda bi čak neko došao da popriča sa nama, ali posle te tvoje egzibicije...
Veca: Izvini, ali smatrala sam da je to bilo potrebno! Upravo zbog takvih glupih klinki ljudi mrze veštice i imaju predrasude o nama!
Strahovran: Kada su spazili kako izgledamo svi skupa, i još kada su prisustvovali Vecinoj demonstraciji magije, svi su počeli da vrište i beže na sve strane, u stampedu, jedni preko drugih. Bilo je užasno..
Veca: Za nekoliko minuta se sve raščistilo, ostali smo sami na trgu. Nekoliko sati smo šetali kroz grad, i to sve na tvoju inicijativu Strahovrane! Sve je bilo pusto. Na sred jedne ulice videli smo četiri nabildovana momka koji su nosili krstove od kanapa oko vrata. Vikali su za nama: "Sotane, sotane! Eve ih Sotane!!!". Sa njima je bio i njihov drug, verovatno student teologije, koji nam je piskavim i slabašnim glasom dovikivao: "Prokleti bili i u paklu goreli!"
Strahovran: Potom su mi ta četvorica sa kanapima prišla i jedan mi je, uz rečenicu "Š'a ti misliš ko s' ti da neverueš u našeg boga!?!?!! Mis'iš da s' ti neki panmetan, a?!?!" povukao rukav i... iščupao mi je ruku. Seno je krenulo da se prosipa iz moje ruke istrgnute. Momak je doduše bio iznenadjen, jer je prethodno mislio da je to samo maska...
Dlakovlak (glasno): Moj drug Strahovran! Dlakovlak morao udariti skota!
Strahovran: ...i "pametni" moj drug Dlakovlak je zamahom svoje šape otkinuo pola lica onome što me je udario. Ova četvorica su se razbežala, a teolog je još ostao, držeći krst u ruci, i govorio je: "Nestanite demoni!". Dlakovlak i Vladislav su skočili na njega i raskomadali ga... (skrušeno i saosećajno) Ubili smo sveštenika te večeri...
Vladislav (sa gadjenjem): A krv mu je bila razvodnjena. Ja nisam mogao piti to. Ni krv im nije valjana!
Veca: Ubili smo sveštenika, a samo smo hteli da se lepo provedemo u gradu i da nas niko ne uznemirava. Morali smo odmah da bežimo. I zato, ne znam da li je pametno da izadjemo večeras...
Strahovran: Ja kažem da okušamo sreću još ovaj put! Ljudi nas sigurno iščekuju. Samo da malo stišamo strasti i pokušamo da se uklopimo.
Veca: Da se razumemo. Moramo se pomiriti sa činjenicom da nas u gradu neće nikada prihvatiti. Mi se prosto ne uklapamo u društvo. Neki će nas se plaštiti, drugi će nas napadati. U svakom slučaju - nema tamo života za nas.
Strahovran: Ali blještava svetla grada večeras vuku me ka sebi. Još večeras želim da osetim kako neonke šarene biće moje hrane. Svi mi želimo da se osetimo večeras slobodnim. Dok budemo po gradu pentagrame crtali, bundeve ukrašavali, po lišću se valjali i glumili zlo. Društvene stege su jake, osećamo potrebu da se sa ljudima na trgu okupimo. Iživeli smo svoje fantazije u ovom zabitom šumarku i čarobnih se stvari mnogo izdogadjalo. Ali sada osećam da je vreme da sebe svetu prikažemo, da predrasude ukinemo, da slobodu još jednom, sa svom strašću, udahnemo! Da li i vi to želite?
Narator Horodver:
I dok žuto lišće sa drveća pada
U družini ovoj raste nova nada
Jedan po jedan ustajali su, spremni za put
Iz kutka šume u veliki osvetljeni grad
Dok Noć veštica svetli nad gradom time
Što zavijen je sad u jesenje lišće
Družina se nada velikoj vatri što do neba seže
I nada se da ona će, sva bića neobična
Sa ljudima ponovo, da bar večeras, sveže...
♪ Osmi Putnik - Čopor ide u Raj ♪
Narator Horodver:
Noć se gusta nadvila nad planetom tamnom
I Mesec je sjajnim srebrom hranio šumarke i polja
A u kutku šume, pod krošnjom jednom samnom
Razgaljena vatra skupila je bića čudnog jednog soja
Tu sedeše oni, u podnožju usamljenog hrasta
I družina behu, strašnija neg' svet je sav:
Strahovran - od kog drhte golub, gavran, lasta
A pored njega sedeo je vampir Vladislav.
Istom vatrom veštica Veca osvetljavala je nos
I likantrop Dlakovlak, dlakavih stopa i potpuno bos.
Za njim sledi onaj što zatvarao je njihov krug
Skazbaz, biće ne s' ove planete, već je s' Marsa pao
Imaše od fosfora vene i fluorescentnu krv
I svojim je prisustvom još svetlosti na vatru dodavao...
Uši načuljite, mozak s' trona svrgnite
I počujte o čemu pričaše oni za Večeri Svih Svetaca
Godine gospodnje, tamo neke i neke....
Strahovran: Eeehh, baš je lepo ovo veče, i Vladislav kako reče - mogli bismo da posetimo grad. Pogodna je klima, Noć veštica je, ljudske oči za nas biće slepe, jer večeras šminkom se svi lepe.
Veca: Ti izgleda ne pamtiš šta pre godinu se dana zbilo? Želiš da te podsetim? 'Ajde sedni mi u krilo, da kao detetu malom ispričam ti priču u kojoj IŠČUPALI SU TI RUKU!!! Samo da te podsetim na strahote koje se po tome gradu vuku!
Strahovran: Za ruku moju, što mi s leve strane ne stoji više, ne brinite prijatelji - i bez nje mogu ja da dišem. Al' u šumi ovoj, i na proplanku obližnjem, stalno iste scene, i dosadno nam svima postaje. Što ne bismo u grad, da uhvatimo malo akcije?
Vladislav: I da zatražimo neki plen! Ne mogu više piti srne i jelene!
Veca: Onda ću vas podsetiti... Pre milenijum godina i više, redovno posećivali smo ovakve svetkovine. U seocetu obližnjem, dok jezici kolosalne vatre lizali su nebo, mi bismo se okupili medj' stanovnike kojima nikako ne smetaše naše prisustvo. Gledali su u nas kao u božanstva, častili nas retkim južnim voćem, pivom, a i jela im behu slasna. Dočekivali nas lepo i pratili još lepše. Doduše, ni reč sa njima nismo progovorili, možda su nas se čak i plašili. Ali, živeli smo u miru sa njima...
Strahovran: ... i onda su došli konjanici sa krstovima.
Veca: Da, konjanici. Godine jedne, zatekli smo zgarište tamo gde je bilo selo. Bilo je i dalje živih ljudi tamo, al' mišljenje njihovo o nama - na šta se ono svelo? Sada su nas gledali drukčije, neprijateljski - sav taj prostodušan narod plebejski.
Strahovran: I ubrzo nas sve zaboravili. Više nismo dobrodošli bili. U šumu tamnu smo se skrili. Da ne beše tako - brzo bi nas sve pobili.
Veca: Strahovrana su našli jednom ovde i pomislili da je lutka i da duše nema. Odneli ga na obližnju njivu, pticama da strah u kosti tera, ne smede se pomeriti tokom dana da ga gazde spazile ne bi. Samo noću je smeo ustajati i dolaziti do nas, al' čim jutro svane, na dežurstvo se vraćao, da užasava vrane. Ja sam održavala kontakt sa ljudima, još uvek ga održavam i niko ne zna da sam veštica. Ali na hiljade puta sam morala da izbegavam lomaču. Kasnije sam počela da radim u biblioteci, gde radim i sada. Vladislav je počeo mnogim zemljama iz senke da vlada. Kasnije je počeo da glumi u filmovima, sve dok se film nije komercijalizovao. Od tada i on obitava ovde....
Dlakovlak (kroz glasan plač): Siroti Dlakovlak povlačio po šumama i krasti morao jadne ovčice za večeru! A nije hteo, nije! Dlakovlak ne voli krade!
Veca: A naš drug Skazbaz se vratio na svoj matični Mars, na kom je bio do prošle godine, kad se uželeše starih prijatelja, tj. nas. I tada smo odlučili da proslavimo njegov povratak i izadjemo u grad za Noć veštica prošle godine... medjutim....
Strahovran: Pa bilo je lepo. Kako smo ulazili u grad - muzika se čula. Još uvek mi je ta pesma u glavi. Verujem da je se svi sećate.
♪ Misfits - Dig Up Her Bones ♪
Strahovran: Da, i kako smo šetali gradom, naleteli smo na grupu male dece koja su nosila kese sa poklonima. Kada su nas videli, pobacala su te kese i razbežala se. Ništa im loše nismo učinili. Ništa! Mislim da je Dlakovlakova njuška kriva za izazivanje tog straha kod dece.
Dlakovlak (kroz glasan plač): Dlakovlak žaoooo!!!
Strahovran: I onda smo otišli na gradski trg gde je bilo puno mladih ljudi, obučenih i našminkanih na razne načine. Bilo je i malih gotičara, ali i drugih. Svi su tu došli maskirani zato što žele da tu jednu noć budu ono što nisu jer ni tokom godine ne mogu da budu ono što jesu. Bilo je raznih glupih maski, ali ja sam se osećao kao kod kuće jer nas niko nije zagledao i smatrao neobičnima.
Veca (nervozno): Sve dok jedna klinka nije počela da priča kako je ona veštica, i kako se bavi satanizmom, kako pali crne sveće koje je kao stimulišu da radi rituale, kako ona baca crne magije kojima će se osvetiti svima koji je ne vole... Tu mi je pukao film! Morala sam! Pucnula sam prstima i istog trena kosa joj je sagorela i usne se slepile jedna za drugu. Nisam mogla takve gluposti da trpim više. Ne volim kada ljudi pričaju o stvarima o kojima nemaju pojma!
Strahovran: I tim aktom si samo privukla pažnju na nas. Do tada nas nisu neobično gledali, i možda bi čak neko došao da popriča sa nama, ali posle te tvoje egzibicije...
Veca: Izvini, ali smatrala sam da je to bilo potrebno! Upravo zbog takvih glupih klinki ljudi mrze veštice i imaju predrasude o nama!
Strahovran: Kada su spazili kako izgledamo svi skupa, i još kada su prisustvovali Vecinoj demonstraciji magije, svi su počeli da vrište i beže na sve strane, u stampedu, jedni preko drugih. Bilo je užasno..
Veca: Za nekoliko minuta se sve raščistilo, ostali smo sami na trgu. Nekoliko sati smo šetali kroz grad, i to sve na tvoju inicijativu Strahovrane! Sve je bilo pusto. Na sred jedne ulice videli smo četiri nabildovana momka koji su nosili krstove od kanapa oko vrata. Vikali su za nama: "Sotane, sotane! Eve ih Sotane!!!". Sa njima je bio i njihov drug, verovatno student teologije, koji nam je piskavim i slabašnim glasom dovikivao: "Prokleti bili i u paklu goreli!"
Strahovran: Potom su mi ta četvorica sa kanapima prišla i jedan mi je, uz rečenicu "Š'a ti misliš ko s' ti da neverueš u našeg boga!?!?!! Mis'iš da s' ti neki panmetan, a?!?!" povukao rukav i... iščupao mi je ruku. Seno je krenulo da se prosipa iz moje ruke istrgnute. Momak je doduše bio iznenadjen, jer je prethodno mislio da je to samo maska...
Dlakovlak (glasno): Moj drug Strahovran! Dlakovlak morao udariti skota!
Strahovran: ...i "pametni" moj drug Dlakovlak je zamahom svoje šape otkinuo pola lica onome što me je udario. Ova četvorica su se razbežala, a teolog je još ostao, držeći krst u ruci, i govorio je: "Nestanite demoni!". Dlakovlak i Vladislav su skočili na njega i raskomadali ga... (skrušeno i saosećajno) Ubili smo sveštenika te večeri...
Vladislav (sa gadjenjem): A krv mu je bila razvodnjena. Ja nisam mogao piti to. Ni krv im nije valjana!
Veca: Ubili smo sveštenika, a samo smo hteli da se lepo provedemo u gradu i da nas niko ne uznemirava. Morali smo odmah da bežimo. I zato, ne znam da li je pametno da izadjemo večeras...
Strahovran: Ja kažem da okušamo sreću još ovaj put! Ljudi nas sigurno iščekuju. Samo da malo stišamo strasti i pokušamo da se uklopimo.
Veca: Da se razumemo. Moramo se pomiriti sa činjenicom da nas u gradu neće nikada prihvatiti. Mi se prosto ne uklapamo u društvo. Neki će nas se plaštiti, drugi će nas napadati. U svakom slučaju - nema tamo života za nas.
Strahovran: Ali blještava svetla grada večeras vuku me ka sebi. Još večeras želim da osetim kako neonke šarene biće moje hrane. Svi mi želimo da se osetimo večeras slobodnim. Dok budemo po gradu pentagrame crtali, bundeve ukrašavali, po lišću se valjali i glumili zlo. Društvene stege su jake, osećamo potrebu da se sa ljudima na trgu okupimo. Iživeli smo svoje fantazije u ovom zabitom šumarku i čarobnih se stvari mnogo izdogadjalo. Ali sada osećam da je vreme da sebe svetu prikažemo, da predrasude ukinemo, da slobodu još jednom, sa svom strašću, udahnemo! Da li i vi to želite?
Narator Horodver:
I dok žuto lišće sa drveća pada
U družini ovoj raste nova nada
Jedan po jedan ustajali su, spremni za put
Iz kutka šume u veliki osvetljeni grad
Dok Noć veštica svetli nad gradom time
Što zavijen je sad u jesenje lišće
Družina se nada velikoj vatri što do neba seže
I nada se da ona će, sva bića neobična
Sa ljudima ponovo, da bar večeras, sveže...
♪ Osmi Putnik - Čopor ide u Raj ♪
No comments:
Post a Comment