BAJKA ZA DOBRO JUTRO: USKRŠNJA ŽRTVA (Nije vreme da se mre)

Narrator Horodver: 

Prva lasta na granu dolete, od tad prođe mnogo dana

Još mnoge joj se pridružiše, da ne sedi sasvim sama.

I cveće i lišće nadbrojaše zvezde nebeskoga svoda

I vazduh toplinom opkorači sve žitelje ljudskog roda.

Iz tame se rodi svetlost.

Sve kruto, hladno, mrtvo se rastopi u tečnost.

Kao haljina bela što joj obim savršenog ženskog struka

Ne daje da se sa zemljom sretne

Haljina predugačka, što od nekoliko metara tkanine

Brižljivo je zimus tkana

Kao što ona vazduhom teče 

Na prolećnom povetarcu mekanome

Tako osnaženi život protiče kroz bića

U ovom času svečanome.

Raznoličje se tek sad shvata,

Kad se kruta zima svlada

Kad sivilo se obeznači, kad se rodi nova nada.

I prilika se nova svija, viđena je kako leti

Oslobođena stiska i učmalog legla zmija.

Kroz oblike travne, preporođene, nove

Jednog šumskog zeca brze nose noge:

Hita on, za Uskrs, da obiđe grad,

Da mu se zaraduje svaki čovek mlad!

Al' ničijim okom neće biti dodirnuta

Dlaka njegova siva.

Nespoznatljiv, zagonetan zec je ovaj - 

Ješua mu ime biva.

On odnosi radost, al' ne hvali se time,

A oni što mrak nose, Ješuino znaju ime!

Izgovaraju ga često i hvale se njime!

Ješuinim imenom – jer nemaju drugim čime.

Iz srca im se zlo upumpava u vene,

I kada ta kuga u spoljni svet se dene,

Osnivaju sekte, čak vrbuju nerođene,

Prisvajaju sve što protok novca

Može k' njima da okrene.

Ta masovna stara sekta prisvojiše Uskrs

I nazvaše ga svojim,

Gozbiše se onda nad telom osnivača

Raspetim i pokojnim...

Čak ni taj osnivač ne beše njihov bog

Već pre žrtva njihova beše, 

Al’ ta misao postade svetogrdna

Jer oni se na visoke položaje popeše.

I spremaše se oni 

Da još jednom obred pravilno izvrše

I praznik veličanstven da obeleže.

Tako, sektaši se međusobno domunđavaše...

Sektaš 1: Moramo naći žrtvenoga zeca, zakucati ga na krst. Tako radimo već vekovima, svake godine. Narod voli da gleda, narod voli to da gleda! Krv, krv, krv! Zakucati, zakucati! Kičmu, kičmu drobiti! Drobiti!

Sektaš 2: Smiri se, nikome ne drobimo kičmu, proklet da si! Izgleda da si postao otporan na terapiju koju nam Sveti Lekar pripisuje za grešne misli. Tebi izgleda ni Očenaš ne pomaže više...

Sektaš 1: Izvini, prenagljujem. Ali ne mogu da se strpim, hoću da zakucavam. 

Sektaš 2: Pa idi onda igraj košarku pa TAMO zakucavaj!

Sektaš 1: Ne,ne. Zakucavanje. Sveta radnja, prolivanje krvi. Sveta radnja. Hoću da masa kliče! Bojim se da ove godine nećemo naći žrtvenog zeca, zato paničim... I da li ćemo uspeti da ga preobratimo u našu veru pre nego što ga razapnemo? Posao je delikatan – ne sme da se omane. Zašto prosto ne žrtvujemo jednu ovcu? Imamo ih tako mnogo u našim redovima, sve su preobraćene. Uštedećemo trud.

Sektaš 2: Budalo jedna! Poznato je da ovca ne reaguje na smrt druge ovce! Mi želimo te ovce u našim redovima da animiramo, da im pravimo zabavno – ne želimo da ih držimo ravnodušnim. Da želimo da ih držimo ravnodušnim ne bismo pravili svetkovine. Svet mora da se zabavi i mi im to omogućavamo. Da želimo da ih držimo u dosadi prosto bismo ih ubijali, svaki dan po jednu. Video bi onda – svaka i jedna koja bi ostala živa ne bi se bunila – mislila bi da BAŠ NJU neće snaći sudbina nesretne komšinice. Zato ne vredi žrtvovati ovce – to NIKOME nije interesantno. 

Sektaš 1: A zečevi su, KAO, INTERESANTNI? Kako je to uopšte nekome palo na pamet da baš zečevi moraju da budu žrtvovani? 

Sektaš 2: O, ali, zanimljiv je zec. Moraš ga prvo pridobiti i uterati u tor. To je najteže od svega. Može i pobeći, a ako se to desi, pa ga ponovo ulovimo, opire se dok ga prikucavamo. I još da ne zaboravim: najslađe od svega je kada ga prikucamo, a on drhti, mrda se, vrpolji se, a nemože da pobegne. Ceo taj spektakl ovce prat... ovaaaj,narod prati, i zanimljivo mu je. Slavi.

Sektaš 1: Verovatno su neki zečevi dočuli šta se radi sa njihovom vrstom, pa su oprezniji kada silaze u grad za Uskrs. Primetio sam da se broj dostavljenih poklona progresivno smanjuje tokom zadnjih godina. Sad smo čak postavili i sigurnosne kamere ispred svake kuće kako bismo uočili zeca čim se pojavi. 

Sektaš 2: Postavljanje tih kamera je isplativo samo kod onih kuća u kojima se farbaju jaja...

Sektaš 1: Šta to pričaš? Pa svi farbaju jaja! Mislim dabi ti mogao da odeš kod Svetog Lekara u ispovedaonicu. Nije tebi dobro, koliko vidim. Idi bre postavi nešto na ispovesti.com, bar neko da se nasmeje tvojoj izopačenosti...

Sektaš 2: Mislio sam – kod onih koji ZNAJU zašto se farbaju jaja. Onih koji još uvek poštuju boginju Eastre. Stara religija. 

Sektaš 1: Da,da. Poklonici stare religije. Nevernici. Mnogobošci! Jeretici!

Sektaš 2: Ne budi nadmen. Oni bar znaju u šta i zašto veruju. Pitaj bilo koju od naših ovaca, pitaj ih zašto se farbaju jaja! Odgovoriće ti citirajući neku kratku rečenicu koju smo im mi servirali. Naravno, nismo im mi servirali kompletnu laž, naime – preuzeli smo priču od pripadnika stare religije i onda smo je skratili, pardon, ULTRA-skratili da bismo je prilagodili upotrebi ovaca. Ali, vidiš – ovce se ne bune. Njima je dobro štagod im ti servirao. Eto, oni ne znaju u šta i zašto veruju. Ali mi znamo! Verujemo u novac. Živimo za novac, ili ono što bi Gazda nazvao ’’ovčija vuna’’. Priznajem, udaljili smo se mnogo od onog učenja koje propovedamo narodu. Mi sami ni malo ne verujemo u to učenje. Potpuno smo promenili doktrinu. Samo još novac ima vrednost za nas...

Sektaš 1: I krv! I prolivanje krvi!

Sektaš 2: Blesav si mi ti prijatelju, i zaluđen. Krv nama ništa ne vredi bez novca. Samo ovcama krv može vredeti bez novca. Mi nemamo takve iluzije. 

Sektaš 1: U pravu si!

Sektaš 2: Hajde onda da pauziramo razgovor i popijemo kafu.

Ne tako, bez mleka! Danas je post, hoćeš da odem u pakao zbog tebe? Kuvaj ponovo.

Narator Horodver: 

Nadvila se noć Preduskršnja i grad blistaše od rascvetalih grana,

Pijanice i nesrećnici popuniše prostor sektinoga hrama.

A ujutru, sutra, dok pupoljci zeleni odišu željom

Da razlistali ugledaju plavo tečno nebo

Zec Ješua, takozvani, obliazi dvorišta, ostavlja poklone

Al’ u sektašku zamku upade, i izusti kratko: ’’U, bog te jebo!’’

Sad u zamci beše on, u rupi ispod nabacane trave

I da je velik kao slon, opet bi mu došli glave.

Pokupiše ga sektaši, on još jače se uplaši!

Odvedoše ga u prostorije gde duša i pamet postaju

Predmet kupoprodaje...

Ješua: Šta od mene tražite? Ja sam samo zec što poklone deli...

Sektaš 2: ...ko za tebe nije čuo taj nek se iz sveta seli... Hehe, ma znamo mi ko si ti - ti nam i trebaš. Odrekni se stare vere i priključi se nama. Mi ćemo ti spasiti dušu.

Sektaš 1: Spasiti dušu, spasiti dušu, spasiti dušu, hahaha! Baš je kul kad se ovako ubacujem...

(Sektaš 2 ošamaruje Sektaša 1)

Ješua: Čekajte, jel ovo zbog onoga što sam ukrao šargarepu gazda Joci prošle godine?!? Znao sam da će me stići kazna... Oh, sad moram iskajati svoje grehe...! Ajde! Ne želim da se pravdam!

Sektaš 2: Ma kakav gazda Joca i njegova šargarepa, grešan si ti i ovako, grešan si rođenjem, ne treba da postojiš, bolje bi bilo da se nisi ni rodio.. kao i svi mi. Ali razlika je u tome što smo se mi preobratili. Mi smo SVESNI da smo bevredni. Sada kada smo se preobratili, naše duše će biti spasene. I tebi nudimo da se preobratiš sada...

Ješua: Ljudi, ja ne znam o čemu pričate. Ne verujem da sam grešan samo zato što sam se rodio. Da sam kriv što sam živ. Ne treba da mi nešto tako pričate. Nisam se osećao bezvrednim dok mi vi to niste rekli. Volim da uživam u šumarcima, trčkaranju po livadi, ponekad i da ukradem šargarepu, što da ne? A da bih potvrdio svoj osećaj o sopstvenoj vrednosti, koju mi vi sad poričete u toj svojoj, da kažemo ’’teoriji’’, jednom godišnje odem do grada i raznosim poklone. Čisto iz zadovoljstva, nikad se nisam hvalio time. Tako je i moj deda radio, i otac. Sada je red na mene. 

Sektaš 2: Hm, dobročinitelj? Hm, ovo je premija! Drugi zečevi nisu ovo pričali o sebi. Nismo znali da oni to rade iz doborčinstva, mislili smo da rade iz dužnosti, zato što misle da ’’to tako treba’’. Možemo od ovog ovde napraviti...novog mučenika!

Sektaš 1: Da zovem Gazdu Koštunjavog Tutumraka? 

Sektaš 2: Zovi, zovi Tutumraka... Dok se ja pozabavim ubeđivanjem ovog novog...novog... sveca!

Ješua: Ljudi! Ja ne želim da budem nikakav mučenik! Neću ceo život da se mučim. Ne moram. Mislim... ZAŠTO !?!

Sektaš 2: Simpatičan si ti. To se samo kaže tako – mučenik. Nećeš se ti mučiti mnogo, jer nećeš još dugo ni poživeti. Ceo obred mora da bude okončan, a ti mrtav  - do večeri. Nisi jedini koji se mučio, i drugi zečevi su se mučili pre tebe. Ipak,ti ćeš dobiti poseban status...

Ješua: Ali, neću da umrem! Pored toga, mislim da bih bio korisniji ljudima i sebi kada bih nastavio da živim i bavio se onim čime sam se do sada bavio.

Sektaš 2: Da. Ali nama si korisniji mrtav! A mi tebe sad posedujemo! Op-prc!

Ješua: Ne sviđate mi se!

Sektaš 2: To nije pitanje, mali. Žrtvovaćemo te i uzeti ti šapu. Ako si ti mučenik, tvoja šapa će mnogo vredeti, prodaćemo je skupo. Kažu da zečija šapa donosi sreću..

Sektaš 1: Zvao sam gazdu kao što si rekao... 

Sektaš 2: Jel’ Tutumraka? 

Sektaš 1: Jeste, jeste, Tutumraka. Dao je dozvolu da izvršimo žrtvovanje mučenika. Pre toga moramo obaviti inicijaciju. Ali još pre inicijacije dobićeš, zeko, priliku da vidiš šta te čeka. Upali DVD i pusti snimak od prošle godine!

Sektaš 1: Evo ideeee...

Sektaš 2: Ne, ne! Idiote! Ne "Analna svadba svetog Vasilija"! To tek treba da ima premijeru na gayporn-u, ali POSLE uskršnjeg posta, jebem te bogohulna! Evo ti ono sa zecom, puštaj! 

Narator Horodver:

... i kad se obred završio, za zečijim telom posegnuše

Čupaše mu šape, uši, kožu, dlaku, nogu

I sve što uhvatiti mogu.

Rastrgovčen osta zec pred krstom

A poljana ponovo načini se pustom...

A da je bio na slobodi moglo se desiti da ga ne daj bože kola udare...

Sektaš 1: Eto! Ovako ćeš završiti. Hoćeš li da ovako prođeš neosvećen? Ako te mi posvetimo, ako prihvatiš našu inicijaciju, duša ćeti biti spasena posle ovakve grozne smrti. 

Ješua: Ali...zašto to radite?!!!!?

Sektaš 2: To je simbol. Naš osnivač je na Velikom Prelomu Vremena skončao ovako. Razapeli su ga. Narod je voleo to da gleda. Narod i sada voli da gleda ovakve stvari i mi koristimo upravo ovaj praznik da mu udovoljimo. Nećemo da razapinjemo čoveka jer to nema nikakvog efekta. Ljudima je zanimljivije da gledaju ubijanje životinja, to im je nekako...veći fetiš. Još ako si član naše sekte, mi dobijamo poene u narodu. 

Ješua: Predaću se vašoj sekti! Dajte pokrstite me, pa da završimo sa time...! Svakako nemam izbora.... Pustite me iz ovog kaveza, pa me vodite vašem gazdi. Potpuno se predajem!

Narator Horodver:

Ali, lakoverni (kao i uvek) behu oni.

Kako se poklopac kaveza skloni,

Ješu smesta trknu

I kroz vrata, preko praga skokne

I kroz prozor proleti, 

Na ulice pune cveća i zelene trave

A srce mu drhti - 

Prepuno je strave.

U šumu on obližnju klisne

Traži gde će da se skrasi, stisne.

I za par sati pred šumom se nacrtaše svi sektaši

Jer zeca oni tražiše.

Potera velika, sa puno vatre i oštrog čelika.

A Ješua se u rupi skrivaše,

Jer za bolje se nije mog’o snaći.

Sektaši su svud oko njega,

Pitanje je vremena kada će ga naći.

Iscrpljen, gladan, bez nade i bez ikog svog,

Pričina se pojavi, i ne znaše on dal’ to beše san

Ili ga je lično posetio bog...

Sveti Ješua: Imenjače, nemoj misliti da je gotovo sve. 

Ješua: Ko si ti? Kako mi ime poznaješ? Zašto si tako izranjavan?

Sveti Ješua: I moje ime je Ješua. Pripisuju mi da sam osnovao sektu koja te sada juri. Zovu me još i Isus. Ja poznajem tebe, jer poznajem sve. Izranjavan sam jer ti um još uvek nije dovoljno čist. Zato vidiš samo moje rane. 

Ješua: Ali, ti si zec! Sektaši su mi rekli da je osnivač bio čovek koji je žrtvovan. Otkud sad to da si ti zec?

Sveti Ješua: Ja sam sve, i bilo šta. Crnci će reći da sam crnac, belci da sam beo. SVI me vole posle moje smrti. Isto tako, zečevi bi rekli da sam bio zec. Niko nije daleko od Istine. Ja sam sveprisutan. Znam sve. Tebi se čini da sam zec jer ćeš me tako najbolje razumeti. 

Ješua: Hej! Rane ti se zaceljuju! 

Sveti Ješua: To se tvoj um pročišćava. Počinješ da u meni vidiš nešto više, a ne samo moje rane. Njih sam zadobio od bezumnih ljudi. I mene su žrtvovali, kao i tebe što žele – samo zato što se nisam složio sa njihovim principima. Mene su ubili moji. Nisam želeo da budem pripadnik sekte koja je tada bila popularna. Mučili su me i kasnije prozvali mučenikom. Oni koji su me mučili - veruj mi – to su oni ISTI ljudi koji se sada KUNU u moje ime. Vidim im to u očima – ista zaluđenost i glad za nasiljem. 

Ješua: To znači... da i mene čeka ista sudbina kao tebe... Suđeno mi je da me ubiju. Ali, ja se nisam priklonio njihovoj sekti, kao ni ti u svoje vreme. Ako me budu ubili, postaću svetac, kao i ti. To će srušiti njihovu religiju.

Sveti Ješua: Nemoj tako. Neki novi paraziti će naći načina da se ovajde koristeći tvoje ime. Da ne pominjemo da te i ovi sadašnji sektaši mogu iskoristiti kao svoju maskotu. Poznati su po laganju. Slagaće dasi pristao da budeš deo njihove sekte i da si pristao da se žrtvuješ za nju. Ionako će moći da pričaju o tebi sve što budu želeli kada budeš bio mrtav. Mrtva usta ne govore.

  

Ješua: Ali meni je sada sve jasno! Ja ne mogu izbeći žrtvovanje. Revolucionarne osobe kao što si ti bio ne mogu izbeći okrutni sud gomile. Inače ni ne bi bili revolucionarni ljudi...niti zečevi. Tvoje rane skoro da ni ne vidim više. Sad si mi jasan!

Sveti Ješua: Ja sam se žrtvovao da ne bi više bilo žrtvi. Ne podržavam ovo što rade sektaši koji se pozivaju na moje ime. Oni samo traže izgovor za nasilje, i žedni su krvi zato što nisu dovoljno sposobni niti dovoljno hrabri da krenu u potragu za spoznajom sebe, i za Istinom. Moja žrtva je služila jednoj svrsi, a ta svrha bila je – da se prestane sa svim žrtvovanjima. Krivo su me shvatili... Još nešto: niko nije poseban, niti revolucionaran. Čak ni ja. Svi smo mi deo velikog procesa i svi mi doprinosimo razvijanju tog procesa. Samo uobraženi ljudi misle da su posebni, žale se da ih niko ne shvata, i na kraju, bez ikakvog razloga – žrtvuju se -  a to sve opravdavaju nekom religijskom ili sektaškom dogmom, ili time kako ih niko na svetu ne razume. 

Ješua: Sve rane ti nestadoše. Izgleda da sam te POTPUNO shvatio... Ako budem morao da umrem, umreću za neki cilj drugačiji od onog za koji si ti umro. Ne želim da ti otimam slavu. Sada si me naučio: bogatstvo je uživotu, a ne u žrtvi. Nije vreme da se mre!

Sveti Ješua: Nije vreme da se mre. Život oko tebe počeo je da raste. Vreme je da ga osetiš u svoj njegovoj punoći. Za smrt i žrtvovanje – nije vreme! Ako želiš da se spaseš, izađi iz rupe i prati me...

Narator Horodver:

Dva zeca iz rupe istrčaše i u mračni tunel uleteše

I kroz njega se provukoše.

Ješua nije znao,

Dal’ je s priviđenjem malo pre razgovarao,

Ali svakako ga je neka čudna sila,

Sila poverenja, odvukla do ulaza u tunel

Kao da je znao da je bezbedno unutra ući.

Nekad morate imati poverenja i u sebe.

Na kraju tunela svetlo on vide:

Livada bogata bojama, trava i cveće.

U šumarku u daljini i nizini

Ču on gunđanje i povike. 

Sad on bezbedan je, i vremena ima od njih da se skloni.

I časova će imati na pregršt da se stopi sa životom koji raste.

Za početak, on prigrli travu poda sobom,

Prigrli vazduh oko sebe,

I prigrli svoj korak.

"Kažem ti ja mala, zamalo me neki seljaci proburaziše, a onda sam se prosvetlio i shvatio da treba iskoristiti svaku priliku za tucanje koja ti se nudi..."