NADJI MI POSAO!

Osim ukoliko niste rođak ili kum nekog uticajnog gmaza u Srbiji, ili ukoliko nemate buržujske pretke, zahtev da vam neko nađe posao je uzaludan poput pišanja uz vetar. Ali, odlučili ste da ne bi više bilo lepo da nastavite da cedite uboge roditelje i babu iz Austrije, pa biste hteli nešto da, kao, radite. U svakom slučaju, samo sopstvena prerana smrt vas može spasiti sučeljavanja sa realnošću i zadatkom traženja posla.

Jedan moj dugogodišnji prijatelj ja, jednom je rekao „Džaba doktorata kad nemaš zanata“, jer se svakako posao u struci nalazi lakše ukoliko ti je struka kososečenje, koljarstvo, koparstvo i konobarstvo nego da si DrMr „Nauke-Za-Koju-Ni-Svemudri-Taksisti-U-Srbiji-Nisu-Čuli“. Ali, šta da rade oni koji nemaju ni doktorata ni zanata, niđe veze u partiji, ideje šta da rade, niti početnog kapitala?

Studentkinjama se predlaže „aj ćero završi više taj faks pa da mi se ti meni udaš blago meni i poneseš tu diplomu u miraz“, a muškarcima da razmisle o skeli, tovarenju cementa ili radu u magacinu. Univerzalan savet za mlade je „bež'te preko“, a mi svi hoćemo preko, jer svi mislimo da „tamo preko, o nama brinuće neko“.
Traženje posla u Srbiji je bolna tačka svih mladih, živa rana koju ne valja čačkati. Kada nekog mladog, pa još i nedobog, obrazovanog, upitate „A kad ćeš naći posao?“, „A što nisi našao posao?“, „Kako to da ne možeš da nađeš posao?“, on se, u proseku, oseća kao da ste mu korito sa govnima namerno izvrnuli pred noge i prosuli po cipelama, pa rekli „Nije strašno, opraćeš ti to kasnije“...

Sjedi! Slobodno.

Traženje posla u Srbiji je definitivno jedan od najtežih zadataka koji predstoje mladima, i često shvatite da fakultetska diploma ne stavlja 'lebac na sto. Tokom školovanja smo učeni da samo treba da učimo i budemo vredni u pamćenju rečenica i istrajni u polaganju ispita, pa će nas baka/stipendija/ujak iz Švicarsku novčano nagraditi za naš trud, a pošto imamo od keve obezbeđen kuvani pasulj i sarme, a od ćaleta benzin za kola, sve te pare štekamo za letovanje, drogu, čašćavanje po kafanama i Premium članstvo na porno sajtovima. Problem nastaje kada se probudite iz tog srednjoškolsko-studentskog sna i shvatite da treba neki dinar zaraditi, neki novac stvoriti. Tada uvidite da droga ustvari nije jeftina, da se porno klipovi mogu gledati i besplatno, da je letovanje i kad u toku leta sednete u 'ladovinu sa orošenim Jelenkom iz frižidera. Tada shvatate da nema više onog „izučavaj to što voliš i budi plaćen za to“, već da sada morate da provedete vreme radeći stvari koje mrzite da biste koliko-toliko izbegli kolabiranje od gladi, a slobodno vreme, ukoliko ga nađete, iskoristite za neke stvari koje vas interesuju, kao na primer čitanje knjiga, članaka na netu, golf, ragbi, bušenje guma profesorima, lomljenje klupa, jebanje po haustorima, napijanje po stadionima uz skandranje „Druže Hitler, mi ti se kunemo“.

Čak i ukoliko niste trenutno prisiljeni da sebi obezbeđujete fizičku egzistenciju a.k.a. neskapavanje od gladi, pre ili kasnije naći ćete se u čuvenoj petostrukoj dilemi: iskoristi vezu, pođi preko, pomiri se sa time da si nesposobni imbecil i krepaj, istraži mogućnosti samozaposlenja, ostani izdržavan što duže na sve moguće načine. 

U očaju, usled insuficijencije ideja, novca, osećaja za realnost, često umemo da izgovorimo „nađi mi posao“. Ali, šta je posao? To je bilo koja aktivnost kojavam na legalan način obezbeđuje novac. 

• Bavljenje kriminalom nije posao - to je izvor prihoda. Isto važi i za kockanje, i hedhantovanje.  
• Štancovanje dece kao da ste katolkinja u Srednjem veku nije posao, to je vaginalna gimnastika.
• Memorisanje rečenica iz skripti i uspešno reprodukovanje istih pred ovlašćenim profesorom nije posao, to se, nažalost, u ovoj zemlji zove školovanje.
• „Biti žena poznatog biznismena/zemljoposednika/bogatog stranca“ nije posao, to je san srpskih devojaka i njihovih dobronamernih roditelja.
• Biti Miškovićev sin nije posao, to je samo...preduslov da najebete kao žuti Marko Milošević po okončanju diktature njegovog oca.
• Biti Koštunica nije posao, to je „obitavanje u infinitivno beskorisnom postojanju“. A i Cickonja br.1389 vam se popiškio na papuče jer nije kastriran. Mislim, stvaaarno! 
• Ostavljanje komentara po internetu nije posao (ukoliko niste plaćeni za to), učestvovanje u kilometarskim raspravama na netu nije posao, to je samo način da svima date do znanja da ste besposleni i izdržavani.

Trgovanje nekretninama može biti posao, ukoliko donosi zaradu. Čišćenje ulica je posao, donosi prihode i pošten je rad. Posao je i održavanje internet sajta koji donosi prihode, samo što u ovoj zemlji nemaju ljudi poverenja u to, i veoma je čudno da u očaju nismo posegnuli da istražimo i tu opciju.

Ako vam neko kaže da bi želeo da mu nađete neki „konkretan posao“ umesto tog „internet sranja“, verovatnoća je da on pod time misli nešto što liči na: celodnevno turpijanje metalnih šipki, prebrojavanje prasećih testisa, bilo šta što ima veze sa krpama, nešto u čiji opis ulazi reč „tovarenje“ - u osnovi, nešto što obuhvata pomeranje ruku i kukova napred nazad, a nije jebanje pred kamerama, niti drkanje u epruvetu. Na to neinventivni ljudi misle kad kažu „konkretan posao“, ali bi ipak najradije želeli neki „siguran posao“ - da se zateknu u kancelariji sa kolegama Čvarkovim, Boškićem i Torbicom, raspravljaju odnevno-političkim temama, kartaju šaha i igraju karte...to je takođe za njih „konkretan posao“ , a pored toga je i „siguran“. 

Nisam radio raznolike poslove, nemam mnogo iskustva, ali smatram da valja podeliti svako iskustvo koje imate da vas ljudi ne bi varali i pričali vam bajke o brzom sticanju bogatstva uz pomoć mrežnog marketinga, kliktanja na reklame itd. 

Evo nekoliko iskustava iz prve ruke, za koje se očajnici obično hvataju, i velika je verovatnoća da, ukoliko niste izdržavano lice, i sami prođete kroz ovako nešto. Kao na primer...

Prodavanje kartica i časopisa: Dobra stvar je što obiđeš i podrobno upoznaš grad ukoliko nisi ranije, upoznaš ljude, shvatiš kolika su stoka generalno, u kojoj rupi čuči koji gmaz itd.  Bude to jedna lepa avantura. Loša stvar je to što, iako na početku možete zaraditi nešto, na duže staze je isplativije da se bavite kliktanjem na reklame i zarađujete jedan cent na dan – bar nešto da kaplje. Ispiraju vam mozak i lažu, a čuo sam i za slučajeve ekstremnog zlostavljanja i pretnji od strane poslodavaca. 

Jesam li pomenuo da lažu? Svi vaši „poslodavci“ vam pričaju kako su pre ovoga radili "u pošti" za pristojnu platu, ali su dali otkaz da bi prodavali kartice i časopise po ulici - shvatili su da vole ukus i miris tuđe pljuvačke na licu svome, jer znaju da je njihova misija sveta, oni sakupljaju dobrotvoran prilog za decu sa Kosova/ljude na samrti/emo decu/nesterilisane mačke, pacove i ježeve. Bili su uporni u tome poslu, i eto, desilo se da, ju, otkud to, sad zarađuju 100.000 dinara nedeljno. Ili lažu o toj cifri samo da bi impresionirali. Pola njihovog, ali i vašeg posla sastoji se u laganju. Jedan čovek  u nekom udruženju književnika je konstatovao da su ovakvi poslovi odraz ekonomske krize i konstatacija mu je na mestu, mada promoćurnost nije bila ta koja mu je stavila rakiju na sto, već je to bilo sažaljenje njegovih prijatelja.

Kada radite ovaj posao vi ste „pola Robina Huda“, možete devojke muvati sa „I am almost Robin Hood“! Kako? Tako što se posao sastoji u tome da uzmete od onih koji imaju previše da biste dali sebi. Ok, ne sebi, već šefu svome koji je takođe od onih koji imaju previše, ali eto, on je tu paradokslana ličnost. Sebi obezbeđujete mali procenat. 

Ovde se ljudi jako brzo menjaju, samo šefovi opstaju. Oni vam se ponekad mogu učiniti malo nenormalnima, ali uvek znaju štarade. Stalo im je jedino do zarade i „koliko ste prodali“, a ne do vašeg života i do toga što vas je neki ratni veteran iz Futoga mogao malopre ubiti jer ste mu gledanje Dnevnika prekinuli sa „Hoćete da kupite časopise za decu sa Kosova?“... Na šta je on rekao „Sa Kosova? Sad ću ja tebi da donesem nešto sa Kosova!“ Šta li to može biti? Hašiš, hekler, sljadoljed? Glava Hašima Tačija? Take a chance. Ne, ipak je hekler, bjež'!

Kurir, crna hronika: SA RADIJA JE ODJEKIVALO "MI SMO DRVOSEČE, POTERAM VAS SVE"!

Ali, kada konačno napustite ovaj posao, shvatićete da ste stekli saosećanje, nećete pljuvati one uboge, manje srećne od vas kada vas budu startovali na ulici da vas pitaju da li volite pozorište. „Da, volim, ali dečko, ako nisi poprilična gnjida, nećeš uspeti u ovome“.

Rad u vinogradu ili na njivi za dnevnicu:  Nisam nikada bio na kopanju, ali slične poslove jesam radio. Čini vam se lepo, bar u početku - na svežem ste vazduhu, sunčate se, pušite u slobodno vreme koga ponekad ima napretek, čeka vas hladna piva kod kuće, znate, skoro pa kao radne akcije, ali još budete i plaćeni... 

A onda dobijete opekotine ukoliko niste naviknuti na sunce, počinju da vas jebeno u mozak ubijaju seljačke priče, jer uvek ima nekih baba koje usta ne zaklapaju jer misle da je njihovo mišljenje vredno saopštavanja, ako ste imalo kreativni sve ovo vas ubija, jer nema umne stimulacije koja je nekim ljudima doista potrebna kao što je nekim drugima potrebno dve kile mesa na dan. Shvatate da je to robotski posao, ali da ste vi, kao radna snaga, jeftiniji od uvođenja mehanizacije, i da vas zato unajmljuju za crvendaća na dan. 

Da li bih preporučio ovakav posao? Svakako da da, i prijatelju i neprijatelju, ali nikako na duže staze. Satreće vas, osim ukoliko nemate fetiš ka vožnji traktorskim prikolicama sa od znoja i smrada usirenim seljačkim babama, ukoliko niste toliko izmeditirani pa da vas to sve ne dotiče ili ukoliko prosto morate to da radite jer nemate šta drugo, pa ste se i navikli na zlo.

Freelancing: Ovo je još jedan od poslova dostupan svima koji znaju da postoji Internet i čije poslovne veštine sežu dalje od „moj tatko/ujko/kumašin je u stranci i direktor je neke značajne firme“. Znači, morate da znate nešto da radite, da budete spremni na pobede i poraze, da budete spremni da zagrejete stolicu, polomite prste na tastaturi i savijete kičmu. Dosta toga će zavisiti od poslodavca, nekad može lepo da klizi, ali može i da se desi da budete u dilemi da li da nastavite da gutate njegov pi*pek zajedno sa jajima A4 formata dok ne povratite ili da ga oterate u trokurac. Problem je u započinjanju, ali kada jednom zajašete konja na njemu i ostajete, ali problem je takođe i što ćete često morati da jašete oko četiri konja istovremeno tj. oni će jahati vas. Konjski gengbeng je neizbežan ukoliko hoćete da od ovoga, koliko-toliko pristojno živite.

Prodaja osiguranja: Nisam nikada imao lična iskustva sa ovim, ali nekoliko meni bliskih osoba jeste, tako da se može i to računati. Generalno, jedan on najmanje poželjnih poslova. Radi se o tome da posećujete prijatelje/zovete nasumične brojeve telefona i nudite im programe osiguranja života, kuće, deteta, od nuklearnog rata, najezde Asteka... Prijatelji vam govore da nemaju ni za podrigušu, za malu votku-rakiju, čokoladne bananice, baš kao ni vi, ali vam u kompaniji ispiraju mozak kako vaši prijatelji ustvari seru kao prepelice koje su se napasale ricinusa, kako svako može da izdvoji bar 100 evra mesečno za osiguranje, jer za hleb i bananice se ne mora imati a za osiguranje mora, tako je oduvek bilo u Srbiji. Na kraju krajeva, šta će vam sve te pojedene bananice značiti kada dođe do najezde zombija? A osiguranje u tom slučaju može značiti mnogo!  Desiće se da čujete i priče „Moj prijatelj je umro dva dana pre nego što je potpisao ugovor za osiguranje, eh, on bi sad bio bogat čovek da je požurio sa tim potpisom“ itd...  

Go kurac, obećavaju vam golemu zaradu, ali čak i da budete uspešni neko vreme, ukoliko ništa ne uspete da prodate par meseci uzastopce, oni vas šutnu u dupe na ulicu, a svi vaši dotadašnji klijenti postanu NJIHOVI klijenti, vi ostajete bez ikakvog priliva, iako ste se potrudilii smorili gomilu prijatelja/naslušali se psovki kad da ste Jehovin svedok, izgubili neke prijatelje/naučili nove psovke. Ukoliko ste se zapitali kako to da menadžeri u osiguranju imaju tolike plate, eto vam odgovor! Ali, bar ste uspeli da se otarasite par prijatelja i zadržite za sebe one najstrpljivije. 

...Zahtev da vam neko nađe posao odvešće vas u ćorsokak, jer će to biti poslovi koje niko ne želi da radi. Ako vi ne birate, neće se ni na vama niko štedeti. Kao što vam je čudno to što ne možete da nađete posao, treba da vam bude sumnjivo i to što ste suviše lako dobili neki posao (za sve gore navedene poslove nisu potrebne nikakve do skoro nikakve kvalifikacije) – znajte da u tom slučaju neko pokušava da vas iskoristi. 

Društvo koje se bori sa tranzicijom, u vihoru ekonomske krize, do srži korumpirano, slabo nudi pristojne prilike za zaposlenje. Sajtovi vam ne pomažu, sajmovi zapošljavanja ne pomažu, sa biroom se možete slikati kao i sa diplomom. Govorim generalno i statistički, jer ipak svuda se nešto radi i ljudi prave novac, snalaze se. 

I bivši nam premijer Mirko Cvetković, tako nesposoban, pa eto, posluje sa strancima – ima ugovor sa Koka-Kolom i Speedo-om, glumi maskotu u toku letnje sezone. Možda i nije neka zarada, ali eto, bar koji dinar unese u kuću, da se ne oseća bedno pred ženom koja ga izdržava. 

Još par ovakvih i povratiću dostojanstvo pred ženom.

Mrka organizuje koncerte i jebe pevaljke da pucaju stolovi! 

Toma dobio diplomu i našao posao u rekordnom roku (doduše ne u struci, ali ne možeš birati) – šta čekate svi vi koji ste umislili da ste pametniji od njega? A zna čovek i rakiju da opeče, domaćinski.

Neko uspe da se uglavi na neko dobro mesto ida pristojno od toga živi. Za sad... Zašto vaš tajko ne bi pozvao vašeg strikana iz URS-a i rešio vam probleme? Još bolje ako imate nekog u SNS-u, jer oni iz SNS-a se posebno razneže kada čuju „Vidi ovog mog jadnog sina balvana tatinog, neće ni školu da uči, ne interesuje ga ništa, ceo dan pije i igra Kanter sa bratom iz osnovne. Neće on ni da radi, ali ajd rekoh da mu preko tebe nađem nešto da ne sedi po ceo dan pred komopjutrom, ozračiće mu se spermatozoidi, a ja 'oću unuke. Imaš li ti nešto za njega, nešto što ne zahteva nikakvu odgovornost, skoro nikakav rad, a da može da se zaradi neki minmalac, bar da prestane da uzima pare za cigare od mene?“

Ili, zašto ne biste otišli da konobarišete? Konobara uvek treba, prepuni kafići u centru, ljudi sede po ceo dan i pijuckaju Mohito, puše Davidov ...

...jer nema se posla tebra, jako se teško živi, 'naš kako je, evo muka me sa'vatala. Konobar, još jedan Nes! I Balantajns, dupli naravno! Jebem ti državu kad mlad čovek ovde mora da se propije...