AUDIO DRAMA: BOG I SATANA

Moj prvi potpuno samostalni pokušaj radio drame/audio drame. Snimano sa dinamičkim mikrofonom Shure SV100 za 3 'iljade dinara, editovano u Audacity-ju, koji je besplatan. Iskustva sa editovanjem zvuka imam, mada slabo, iako sam radio na radiju nekoliko godina. Ovo je svakako čist amaterizam, ali istovremeno i moj prvi pokušaj, tek sad sam počeo da hvatam cake. Možete čuti audio dramu na linku ispod (preko soundcloud platforme):

AUDIO DRAMA: BOG I SATANA

...a tekst/scenario je ovde (pisan je davne i inspirativne 2006.godine). N-joy!

METAFIZIČKA BAJKA: BOG I SATANA

Narrator:
Beše jutro u Raju tad svanulo, i koze se igraše na grani.
Bog je pio svoju kafu nervozno, pre nego što otiđe Satani.
Satana se brčkaše u bazenu od gume, i baš kad desni rog on krenu da pere,
Tad Božija senka zakloni mu Sunce, zabrinutost svoju, Bog ne mogaše da spere.

Satana: Dobro jutro Bože, moj partneru od davnina! Da li si za kafu,ili čašu vina?

Bog: Ne toči mi vino jer imam drugih želja. Od tebe nemam bližeg roda, niti boljeg prijatelja. Zato iskren sa mnom budi, jer partnerstvo moje s' tobom, mnogi čovek sada kudi.

Satana: Misliš li na mlinove, što monopol nad njima držimo?

Bog: Nije meni do mlinova drvenih, nit' do žita što s' u njima melje. Već do devojaka za poslovnu pratnju, biznis od pre meseca dana. Sad je mesec dana prošlo, vreme isplate za njih je došlo!

Satana: Pa i sam znaš da se dobro pokazale nisu. Platu im necemo dati, poslacemo samo zahvalno im pismo. Bez manira su one sve, nevaspitane, a i pomalo ružnjikave. Ne treba da im se plati, zadovoljstvo mušterijama nisu znale dati.

Bog: Ja ipak na drugačiji stav stupam, al' neću se zbog toga s' tobom klati! Svakome plata prema svome trudu - razmisli o tome i ne trči pred rudu. Nisu se mogle rodit' lepše, nit' posao bolje obavljati. Al' svoj trud su uložile, platu su zaslužile. Ko ne radi - taj ni da ne jede. Kada vidiš čoveka da jede znaj, il' je to zaslužio, il' je lopov čovek taj. Za takav se svet zalagati treba!

Satana: Slažem se sa tobom, mili Bože moj. Ispatićemo ovaj jedan put, al' tu stoj! Posao sa pratnjom da poboljšamo hoću, da radimo i danju i noću. Da napredan posao nam bude, da zapušimo usta svima što nas kude. Od bičeva kožnih, masiranja nožnih i lopti u usta - ljudska želja neće više biti samo pusta.

Bog: Predlažesh sodomiju? Nemoj radit' to, jer zavrnuću ti šiju!

Satana: Ali ljudi žele to i čeznu za tim! Preko naših devojaka hoću samo želju da im uslišim! Sve što duša ište - devojke da pruže, i tek onda moći ce našim novcem da se služe.
Bog: Pretera ga sada, kopile bolesno! Da mi nisi partner, ovog trena bih te tresn'o.

Satana: Zar ne želiš napredak u poslu i ti? E, moraćeš me onda odalamiti! Jer bez napretka kakav sam, ne želim da živim - duhovi u meni plešu i ne mogu da se smirim.

Narrator:
Beše im to svađa prva i poslednja...
Ujutru se Bog iz kreveta diže, i strašan mu se prizor pred očima izniže.
Beše jutro u Raju tad svanulo, osvanuše i koze, na grani obešene
Na Božijem jastuku glava koze stoji, i Sataninim rukopisom, na papiru pored piše
"To ti je od mene!"

Bog: Zašto mi pobi stado moje, što na granama stoji?

Satana: Zato, jer ne dozvoli ti da ostvare se snovi moji!

Bog: Moj bes ćeš osetiti, najdraže mi stado beše to! Prvo odnese oluja, drugo sprži grom, a sad - pobesi i ih ti, Satano! Da napreduješ želish, kažesh ti?!?

Satana: Pa ,da...to bi bilo lepo.

Bog: E onda će ti se to i ostvariti! Spustiću te ja na zemlju, pretvoriću te ja u prah, međ' ljude se ti udomi, one što od smrti ih hvata strah!

Narrator:
Ljubičasti prah raznu se po ušću reke Majne, i plutaše on svuda, kroz mora, okeane
Povremeno dizaše se medj' oblake, ljubičasta kiša nađe ljude za svedoke
I ljudi se često na ljubičaste stvari tripovaše, drogama raznim opijeni
Jer to beše Satanina boja, i on beše sadržan u njoj.
A Bog se doseti da preko svoje agencije, na zemlji preduzme mere prevencije.

Bog: Osnovaću Vatikan, utvrđenje moje! Protiv napretka će biti svakog! Preziraće oštrog, preziraće kritičnog, a voleće čoveka mlakog.

Satana: Na zemlju sam zbačen, beše tome mnogo leta! I otkad obitavam ovde, po mislima ljudi ja se šetam. Bog beše darežljiv, jer dade mi šansu! Šansu da ostvarim svoju viziju o napretku. Kroz ljude ja moram da delam, oni su moja snaga. Snaga kojom se borim protiv Božijeg utvrđenja u Vatikanu. Izmislio sam prosvetiteljski prokret i prosvetu, i time dao šansu ljudima da se obrazuju i napreduju. Izmislio sam teoriju evolucije. Ušao sam u glavu Ničea i iz nje govorio da je Bog mrtav. Iznašao dokaze da Bog ne postoji - ali,misija mi nije završena. Ako slušash ovo Bože, znaj, da kad misija mi bude završena, dolazim po tebe, dovodim te ovde da vidish šta si propustio jer nisi hteo da mi se pridružiš. I, mozhda te častim kafom.

Narrator:
Da zaključimo - Bog je izabrao Satanu da preko njega ostvari svoj veliki božanski plan. Satana nije svestan da svo vreme radi sa Bogom u savezu. Ustvari, on je možda toga i svestan, ali ništa nam ne sme reći o tome. Na kraju krajeva - Bog i Satana su partneri otkad je sveta i veka, i Zemlje i Neba, i tako valjda biti treba...

PROLEĆNA BAJKA: ESTRA

Beše praskozorje jednog prolećnog dana. Ne preterano toplog, ne preterano hladnog. Taman. Jutro beše takvo da ne biste mogli da se odlučite da li ćete ga prespavati ili iskoristiti za šetnju po gradu, parkovima, pored reke, kada žalite što ne možete biti na dva mesta u isto vreme. Bilokacija – vrlo zanimljiva teorija, ali naučno i praktično nedokazana. Duplirane lokacije mogu se očitavati samo kroz neke polujasne distortirane „flešbek sekvence“, mesta i događaji kojima je naša senzorna svest na kratko možda prisustvovala, a možda i nije.

Stari Fedron, starac od sedamdeset i pet leta, kroz prozor posmatra nadobudne sunčeve zrake kako jutrom penetriraju oblake, razmiču ih kao radoznali tinejdžer ženske butine u koje bi jednako radoznalo prodrao i orosio svoj radoznali međunožni produžetak. Zloslutna svraka slete na granu drveta, podno prozora Fedronove sobe u staračkom domu u kome je on našao utočište pre par godina pošto su ga svi rođeni i nerođeni škartirali. Ležao je na krevetu oivičenom metalnim rešetkama koje su ga štitile od slučajnog pada.

Flešbek sekvenca:  „Vreme ti je“ – odjekuje glas, „Vreme ti je“. Kraj sekvence.

Starac pomisli „Kakvo vreme pobogu, pa zar izbori nisu prošli? Zašto mi ovo još uvek odzvanja u glavi?“, ali i dalje se čuje „Vreme ti je da pođeš“. 

Fedron okrete glavu i baci pogled kraj kreveta. Beli halteri slepljeni za ženske butine iznad kojih se nadvija kratka suknjica od lateksa, zatim izvajani struk i istureni dekolte, glava krunisana bolničkom kapicom sa oznakom Crvenog krsta. Devojka je imala nešto više od dvadesetak leta.

„Vreme ti je da pođeš“, sad Fedron shvati da ona mu to na uvo šapuće. „Ali, kuda?“, zapita se on, „i ko si ti?“

Devojka mu reče da se zove Estra. Prispela na posao pre dve nedelje, ali on je nije primetio do sada. „Idemo da se provozamo, hajde mladiću, vidim da si u kondiciji, dobro se držiš, kao dečak od petnaest godina, svaka čast“. Nije verovao njenim rečima, ali kada mu je pomogla da se pridigne, shvatio je da može sam i da je pun energije. 

Flešbek sekvenca: Podebela i postarija medicinska sestra gleda porniće na kompjuteru u sobi pored. Fedron i Estra prolaze kroz tu sobu i dolaze do ulaznih vrata staračkog doma. Kraj sekvence.

Pođoše kroz dvorište. Gomila umornih lica, njegovi cimeri i drugari, šetaju se podupirući se o štake ili dežurno osoblje, neki su i uživali u prolećnom vazduhu zatvorenih očiju i aktiviranih čula. Fedron je, za razliku od njih, išao sa Estrom ruku pod ruku, ne oslanjajući se, čak se može reći da je on nju vodio. „Gde vam je mladost? Pogledajte samo mene! Eeeehhh!“, dovikne cimerima. Dođoše do kapije.

Crni kabriolet Porše, tip automobila o kome maštaju matorci željni akcije sa mladim damama, čekao ih je na parkingu. 

„Da li ja možda sanjam, Estra?“, upita u jednom trenu. „Da sanjaš, nikada ne bi mogao da postaviš to pitanje. Ne sanjaš, sinhronizovan si sa najvišom instancom svesti koja ti je trenutno dostupna“. 

Razumeo je njene reči. Počeo se ponašati u skladu sa odgovorom, ali ipak mu je pitanje o snoviđenosti i dalje kljucalo glavu, poput graktanja one svrake na prozoru sobe koju je nedavno napustio. Za nekoliko minuta, crni Porše, kojim su se vozili proćelavi sedi starac sa sunčanim naočarama i mlada devojka čija se kosa vijorila na vetru, špartao je gradskim ulicama.

Flešbek sekvenca: Mrtvačka kola, u pratnji hitne pomoći, dolaze do staračkog doma, zadržavaju se par minuta da utovare nešto, i potom odlaze.

Sedoše u baštu restorana pored fakulteta, seme topole lebdi oko njih, Sunce prodire kroz Estrine zenice i čini ih transparentnim poput roze vina koga su ispijali uz špagete sa cinober-crvenim paradajz sosom.

Tek pred sumrak, vazduh je počinjao intenzivno da mirisati na seks. Rascvetalo drveće, a pogotovo jedno drvo kineske kruške koje se nalazilo u istoj ulici kao i Estrina kuća, otpuštalo je svoju aromu koja je u navratima podsećala na spermu i vaginalne sokove. Fedron i Estra, dovozavši se do njenog prebivališta, ostaviše automobil ispred i ušetaše u dvorište. Uze ga ona pod ruku i odvede ga u svoju baštu, koja je bila malom, niskom ogradom odvojena od ostatka imanja. Mesečina koja je padala sa neba na bele cvetove višnje stvarala je utisak da na drvetu vise Silmarili, dragulji svetlosti. 

„Pođi sa mnom do Izvora Večnosti“, reče mu ona, a Fedron, pre nego je stigao da pita „A gde je to?“, bi oboren na zemlju, i za tren oka, ne znajući kako, nađe se među njenim nogama. Opet mu se, na mikrosekund, javi pitanje „Da li sanjam?“, ali ubrzo bi otpisano kao nevažno. Nije ga bilo briga da proverava koordinate svog postojanja, potpuno se izgubio u bedrima ove voljne devojke koja ga je zapljuskivala vodama sa Izvora Večnosti. 

Upirao je u nju svom silinom, kukovi im behu priklješteni kao dva delića slagalice što tačno naležu jedno na drugo. Dublje i dublje. Sve dok se nije čulo jednom „kvrc“. Na kratko mu kroz svest prođe scena razbijanja ljuske jajeta. Potom horde zečeva koji izleću iz rupe u zemlji i rastrčavaju se po zelenoj poljani. 

Fedron shvati da mu je ustvari pukla trtična kost od siline prodiranja. Ali, ne samo zbog toga. Estrina vagina se ustvari raširila i počela ga uvlačiti u sebe, lomeći mu kosti, mrveći kičmu, usisavajući ga celog, sve do kraja, do potpune absorpcije. 

Flešbek sekvenca: Radnik u mrtvačnici uguruje leš u fioku hladnjače i zatvara vrata. Kraj sekvence.

 

Fedron zatiče sebe u potpuno praznom prostoru, bez mrvice svetlosti i bilo kakve referentne tačke. Uterus univerzuma. „Da li je ovo san?“, upita. Iz mraka odzvanja „Nije“. „Da li si ti smrt?“ „Jesam“, odgovori nedvosmisleno. 

Flešbek sekvenca: Ljudsko telo je ubačeno u sanduk, a potom u zemlju i pokopano. Iz njegovog trbuha počinje da raste šareno cveće. Kraj sekvence.

Fedron leži na krevetu i gleda u rešetke koje bi ga štitile od pada. Ali, nisu metalne, već drvene. One su mu skoro ceo svet, sve za šta zna. I neka rozikasta posteljina, i neki zvončići što vise mu iznad glave i okreću se. Prilazi mu jedna ženska osoba, uzima ga u naručje i drži kao veknu hleba. Jedino što oseća je zračenje topline i ljubavi. Sada je sve u redu. Konačno je sve u redu.

HEGELIJANSKA BAJKA: MUŽEVI I ŽENE

Narrator:

Dijalektički je princip da svaka teza ima antitezu i oni rađaju sintezu.

Mužjak i ženka , dva suprotna principa međ' kojima napetosti uvek ima,

Jer Istorija beše blagonaklona prema jednom, dok tlačila je drugoga.

Zbog toga odnos često može biti uzrok bola, samoubistva, neretko i ludila.

Njih dvoje sprežu, bore se za prevlast, dok ne shvate konačno da

Spaseni mogu biti samo ukoliko dođe do fuzije dva principa.

Scena je sad takva da kroz vrata uleće grdosija od muža

Kudrava mu leđa, blatnjava mu čizma i siledžijku belu nosi

Nervozan od posla, od sečenja drva, sve čini se da žena

Bez razloga će nagrabusiti, i blato sa čizme ponovo okusiti.

Muž: Sad u tebe ću da prodrem, pa rakiju da popijem, i onda te istučem, ako si još jednom presolila mi ručak. Jer Bog je odredio mene da budem žetnik i gospodar tebe, jer ti grešna si rođena sa tom rupom među nogama.

Žena: Gospodaru, slažem se, istrpeću sve, u ime Hegelove dijalektike.

Muž: Ko je Hegel, neki švaler tvoj? Za ovo ćeš dobiti batina, dupliraću im broj!

Žena: To je neki stranac, Nemac, filozofijom se bavio.

Muž: I šta, on tebe je na lepu reč obrlatio, pa svoj donji organ ti uglavio?

Žena: Nije meni, al' imaše decu s' nekom drugom, nevenčanom suprugom.

Muž: Kako sme to, zar nije zapovest da van braka se deca ne smeju imati?

Žena: Istina je to, jer ko će ih onda štititi, kupovati zvečke i hranu za bebe? Zbog toga ja i trebam tebe, ali ne da švrljaš okolo po kafanama silnim, već decu da praviš i lepo me skućiš. Hajde reci sad, pošto više nisi mlad, gde se ti to povlačiš i sa kime piješ pivo?

Muž: Ljubomora svake žene intenzivna je kao u najgoroj verziji mene. Idem sa ortakom da pijem po budžacima, gledamo klinke napupele u koje bismo rado sipali svoje seme. Ali niko nas neće, olindrali matori alkosi smo mi. Ne moraš se brinuti, ja druge žene ne pohodim.

Žena: Ne moraš me lagati, znam da ima mladih narkomanki, za pola čaše votke jebale bi čak i matore stoke - kao što si ti!

Muž: Nije ženo, kažem ti, moj jaran i ja samo povlačimo se po haustorima, pijemo iz dvolitre do pola dva...

Žena: „Moj jaran i ja“? Da niste vi slučajno dva pedera?

Muž: Nismo ženo kažem ti, to u nama samo rade lovački instinkti! Svako muško ima ih! Idemo da lovimo, na reci da pecamo, ne privlači nas samo u kući da sedimo kao vi.

Žena: E tu se grdno varaš, to sedenje u kući nije privlačno ni meni! Kupićeš mi deset pari cipela da izađem nekad u grad, da osetim i ja kako je to lepo biti mlad. U suprotnom te ostavljam, idem u feministkinje, postaćemo lezbejke, nećemo vam svoje slasti ženske dati.

Muž: To za cipele, to ti traži svome tati.

Žena: On kaže da taj ko te jebe treba i cipele da plati, da ti treba sve kupovati.  Zar ne slažeš se ti sa njim? On je čovek istog kova kao ti. Obojica ste primitivni.

Muž: U pravu je, ne mogu poreći.

Žena: I platićeš mi fitnes, spa i dozvoliti da šetam se gola po plaži. Želim i da upišem umetničku akademiju...

Muž: Sad je dosta bilo, vama ženama smo dali puno prava! Za vas je u kući da budete, pasulj da kuvate i deci nos da duvate. Gle sad, otrgle se, nemate kontrole, postale ste kao muškarci!

Žena: Mi žene bar ne krijemo bračni status, zna se da smo udate, pa ko je spreman da priđe i rizikuje – dobrodošao je!

Muž: Ja nosim uvek na ruci burmu, prsten vernosti, i pokazujem je svima!

Žena: A tebe takvog besposličara i alkosa žene samo jure, sakupljaju se na tebe kao na govno muve, moraš da ih teraš oberučke, ma da!

Muž: Poštedi me ženo tvog cinizma kiseloga.

Žena: A šta, sad nije u redu, sad podilaze te žmarci? A vi što vekovima ste nas gazili i tlačili, koristili za priplod kao stoku? Moralo se nekada obiti o glavu, sad gledaj šta stvorili ste, ti i ljudi poput tebe, što bijete ženu, zatvarate ih po kućama da do smrti venu! Hoću cipele, spa fitnes, štikle visoke potpetice, dekolte da poveća mu se obim, peglanje kose kod frizerke i šoping u Dubaiju! Hoću da mi nabaviš i jebača barem dva, jer pročitala sam da mogu imati i više orgazama, dok ti - samo jedan.

Muž: Šta će vam to, pa do skoro niste znale da orgazam uopšte postoji, i lepo smo živeli svi.

Žena: Ili daj mi to ili tražim neku lezbejku, a ti ostaj sa jaranom svojim, da pijete pivo po parkovima, možda se i zapijete i priznate da ste pederi... „..i živeli su srećno do kraja života!“ – da, tako će sa vama dvojicom biti.

Muž: Dobićeš sve, daću ti i kola, samo nemoj šetati po plaži gola!

Žena: Ne možeš me zaustaviti sad, ne pali više ta tvoja kontrola. Sada ti ćeš zatvorenik biti, za cipele moje bogami ćeš se naraditi.

Muž: Bože moj, šta to bi, zar ja postao sam rob?

Žena: Vidi se da nisi upoznat sa Hegelom. On pričao je da gospodar će rob postati, da uloge će se obrnuti, jednog dana rob gospodara će progutati.

Muž: Progutaš ti meni seme, znaš!

Žena: Ne, ali progutaću celog tebe. Taj visuljak mali više neće moći da se kurči, poješću te, više nećeš tako besomučno prodirati u mene...

Narrator: Proguta ženina vagina obespravljenoga muškarca, potpuno ga asimilira u sebe.

Za devet meseci, svetlost im se rodi, i dve krupne siluete nastaniše se oko novopridošle bebe.

Žena: Vidi ga kako je lep, mamina bebica.

Muž: Daj ne tretiraj ga tako, on junoša je tatin, a ne bebica! Pa zar hoćeš da bude pičkast kao devojčica? Da od njega napraviš metroseksualca? Ja ću mu davati slanine i učiti ga da kolje svinje kad napuni tri godine. Na utakmice voditi, na fudbal ga upisati, da postane kao Piksi, podučiću ga kafanskoj tuči, da razbija flaše uz narodne pesme, i harmoniku da nauči.

Žena: Ali on tako muškarast privlačan biti neće. Znaš ti koliko kontraceptivnih pilula žene su do sada progutale, svoje gene su izmenile. Nikome više nije privlačan neandertalac sa sekirom od kamena, grdoba stamena, što blatnjavim čizmama i radničkim žuljevitim rukama šiba svoju ženu potlačenu. Sad u modi su hermafroditi, polu žene-polu muškarci.

Muž: Misliš travestiti?

Žena: Ne budi bukvalista kao ćaća tvoj međed planinski. Ne travestiti, već osobe fifti-fifti. Normalni muškarci, muževni ali osećajni, brižni, da ne gledaju na svet plitko i ne budu balvani kao ti.

Muž: Tako je, i žene koje malo više su muškarci. Ali, ne grdobne lezbejke što im ne rade hormoni, niti zahtevne pičketine kao ti, već isto fifti-fifti – žena što igrati Skajrim ume, zameniti na autu gume, koristiti alate i sem heklanja znati za druge zanate. Promenio se svet, promenili se svi, izgleda da polako postajemo hermafroditi.

Žena: Predvideo Hegel u svojoj dijalektici! Al' pre njega, za princip znali su drevni Kinezi.

Muž: Vidiš, zainteresovalo me je to, mogao bih pročitati nešto sem Blica i Kurira.

Žena: Mogao bi. Al' prvo operi sudove, pa da mi noge izdepiliraš.  

A nekada se znalo šta je bio red...

PONOĆNA BAJKA: FEDRONOVA REZIDENCIJA

Vedra zimska noć, zavijaju zvezde i seku kao žileti

Bezlična je senka što nad umrtvljenim gradom leti.

Kraste od leda po pločniku hvataju se, pod nogama krckaju se,

I mislim da sad treba da prestanem smarati sa opisima prirode,

I ostalih stvari što mahom padaju kroz objektivnu svest,

Da spustim se na zemlju, međ' ulična svetla grada

Što zovu ga Zrenjaninburg, i što nekad beše slavan,

Da fokusiram se na scenu, u kojoj dva stara druga

Što upravo „pod gasom“ izleću iz kafića bezličnoga.

Mršte se na sve, negodujući, nad starom slavom lamentirajući...

Koičan: Kako depresivan je ovaj grad. Ova prostrana ulica, a ni žive duše da njome korača. Samo gubitnici poput nas.

Kosan: Važno je da su ovde, u sred centra, otvorili noćni klub za mafijaše i one njihove kurve. Evo, ovaj što prolazimo pored njega.

Koičan: Stvarno? U sred centra? Pa tuda šetaju ljudi sa decom i...

Kosan: Ma nema, sve otišlo u kurac.

Koičan: Ponekad pomislim kako mi je drago što stari Fedron nije doživeo da vidi u šta se njegov komšiluk pretvorio. Ne znam kako bi se nosio sa time. Ponekad pomislim da blaženi su oni što ih više nema.

Kosan: Da, dobri stari Fedron. Baš se pitam, koji li je bio prozor od one njegove prve rezidencije. Od ovih gornjih mora da je neki.

Koičan: Ovaj levi, mislim. Ili ona dva tamo. Ne znam. Mislim da su bila bar dva para prozora koja gledaju na ulicu.

Kosan: Eeeeh, a baš mi je žao što je stari Fedron umro. Nedostaje mi, zaista.

Koičan: Naravno. Prava je šteta. Preživeo je i Miloševića, i Tutumraka. Držao se nekako. Čak i kada su ga izbacili iz njegove prve rezidencije i naterali ga da živi u onoj tamo straćari.

Kosan: Da, u istom ovom dvorištu, samo iza. Kao podstanar samom sebi! Jebeno čovek nije imao kako da se greje, uključivao kvarcnu, toliko su mu para izmuzli za račune i razne izmišljene dažbine da mu je stvarno bilo najlakše da umre.

Koičan: Sećaš se kako smo jedno vreme svake subote pre grada odlazili kod njega na pivo? Uvek je želeo da sasluša šta mladi imaju da kažu, poštovao je naše mišljenje. Baš je bio „Forever Young“, kako kaže ona pesma. Kao i njegov verni batler Ragdan. Sećaš se Ragdana?

Kosan: Kako da ne, stari dobri Ragdan. Voleo je i on sa nama ponekad da popije, pogotovo kad donesemo Fedronu pivo, a on uzme umesto njega. Kao „starac ne bi trebao da pije alkohol“.

Koičan: Verni batler koji je uvek vodio računa o njegovih sedam ključeva. Do kraja je bio tu za starog, jadnog Fedrona. Kao Alfred za Brus Vejna.

Kosan: Kako su ga samo uništili, prokleti kapitalisti! Morao je sve da rasproda, ali ni to im nije bilo dosta. Potom je umro. Da olakša muke svima.

Koičan: Bilo je jezivo one jedne subote kada smo dođosmo kod njega, zatekosmo praznu prostoriju, a Ragdan nas zove i kaže da Fedron „otišao zauvek“ i da mu je opština oduzela kuću zbog dugova.

Kosan: Da, ti si tad opuškom cigarete napisao „HATE“ preko celih vrata. Nego, jesi bio skoro? To jest, jesi probao da uđeš? Mislim, u onaj zadnji njegov stan? Onu šupu.

Koičan: Bio sam pre nekoliko godina. Ja i Sal, onaj plavi, dugokosi. Znaš, onaj što se sad ošišao, taj lik. Napili smo se i hteli da uđemo, jer padala je kiša, a imao sam ključ. Ali, do tada je već bila promenjena brava. Onda smo otišli u podrum, on je još uvek bio otvoren. Podsetilo me na scenu iz Evil Dead-a, ili pak na onu sa Šelobom iz Gospodara, pošto je bilo puno paučine. Horor.

Kosan: Šteta, a bila su to dobra vremena.

Koičan: Pade mi nešto napamet. Hajde da razvalimo vrata i probamo da uđemo. Čisto da ispušimo koju cigaru u tom prostoru, prisetimo se starih dana, radi nostalgije. Hajde, koga je briga. To je samo jebena šupa. A i dvorište je napušteno, nema nikog, ljudi ga koriste samo kao javni WC dok traju „Dani gljiva“. Hajde!

Kosan: Nemoj, pijan si!

Koičan: I ti si! I ne seri da te nije uhvatila nostalgija!

Kosan: Jeste. Hajde, ok. Baš me briga.

Koičan: Ti razvali vrata, meni je koleno iščašeno, još od onog treninga...

Horodver: Razvališe vrata bivše Fedronove rezidencije. Pomrčina se mogla seći čak i tupim nožem. Memla je poput suzavca udarala na oči. Hladnoća je crpela sav život. Ugledaše obris neke humanoidne figure, ogrnute plaštom, kako poptuno nepomično sedi na stolici do prozora, pogleda okrenutog ka dvorištu. Verovatno ih je primetio kada su prilazili. Kosan mu se obrati.

Kosan: Ko je ovo? Fedrone? Jesi to ti?

Horodver: Ne. Horodver.

Kosan: Koji sad...Hor...Kolodver? Horodvor? Šta, ko si ti?

Horodver: Sećate li se onda kada ste me u ovoj prostoriji slučajno prizvali prvi put?

Kosan: Ne. Otkud, ko te prizvao?

Horodver: Ne ti. Koičan. Koičan i..... Ajvi. Ona devojka što je povremeno dolazila sa vama ovde. Čekali ste Ragdana da se vrati iz pozorišta, i uzeli da čeprkate po nekim Fedronovim tajnim spisima.

Koičan: Sećam se.

Horodver: Jel' se onda sećaš kada si me prvi put zajebao i uspeo da me nateraš da se povučem? Onda kada si video da će vrag odneti šalu, i da ću vas upiti u svoje ništavilo. Rekao si mi nešto, kao, da si ti gospodar svog života, nešto kao „ja pišem priču o tebi Horodvere, ja mogu da budem bilo ko u ovom trenutku, a ti Horodvere, ti možeš biti samo ti i niko više“ - tako si rekao. I tad si me zajebao, uspeo si da me pokoriš. Mene, basnoslovno mudrog. Sada su se uloge promenile. Sada si ti zajebat!

Koičan: Zašto?

Horodver: Čisto jer mi se može. Pomalo i zarad osvete.

Koičan: A kako si me to zajebao?

Horodver: Umro si, Koičane. Znam da si jutros sanjao kako iz starinske čaše ispijaš zagađenu vodu, punu prljavštine, opiljaka, staklića, bubašvaba, stonoga, zolja i drugih ogavnih, kobnih insekata. Takva je tvoja životna energija – zagađena, bezvoljna. Libido ti je na donjoj granici, osetim to.

Kloičan: Kako ti znaš šta sam sanjao?

Horodver: Kao prvo i najvažnije, ja mogu da vidim svačiji san. A ovaj san – ja sam ti ga poslao. Jel primećuješ da si od jutros nekako iskonski... depresivan? Ja ti kontrolišem ceo dan, a nisi ni svestan. Usadio sam ti u podsvest ideju da bi trebao uveče da dođeš ovde kako bi se „prisetio starih dana“, zarad „nostalgije“. Nemaš pojma da sam te ja, upravljajući tvojom podsvešću, dovukao večeras ovde da umreš.

Koičan: Pijan sam jebote, kao letva sam pijan. Ovo se ne događa, ovo ja trupijem. O, da! Tripujem. Kosane, idemo li? Voziš me kući? ...Gde si?

Horodver: Kosan je nestao. Verovatno nisi primetio u ovom mraku. Izašao je, otišao kući, lepo će da spava. Mrak mu je izbrisao sećanje na ovaj događaj. Ali, ni ne treba on da bude ovde. Ti si me prizvao, i svi ste me potom napustili. Ostadoh sam, da gledam kroz mrak. Pokazaću ti ko će od sada umesto mene gledati kroz mrak.

Koičan: ...

Horodver: Tada raspadoh se na sitne deliće i crni moj plašt po patosu razli se. Svuda okolo, porazbacani parčići ogledala. Koičan se vidi u njima, ogleda se u meni, pogled mu osta fiksiran, hipnotisan, bezvoljan. Ogrne plašt i okrete se ka prozoru, zureći u ambis, kroz mrak, u osušene trule grane i bršljan što u podnožju raste. Sam, u hladnoj sobi, ovoga puta bez grejalice. Umro si Koičane, ali nećeš naći mir u smrti – ne kao Fedron, ne kao ostale tebi drage osobe što napustile su svet. Imaćeš celu moju mudrost na raspolaganju, prepričavaćeš moje priče, ali ih niko neće slušati. Čisto da vidiš kako je meni bilo. Nećeš naći mira sve dok ne odlučim da odem u hibernaciju. A tada više nećemo postojati, ni ti, ni ja. Sve granice bića – izbrisaće se. Tad nestaće ego, raspašće se svet, i ponovo se roditi kroz objektivnu svest.

GIRL'S GOTTA EAT

Sedim ja tako kod kuće, zima udarila sve na kosti mi otišlo, a račun za struju se zbog kvarcne grejalice popeo u stratsoferu i počeo da njuši noktulucentne oblake. Odlučih da se bacim na neki posao, da i ja zaradim neki dinar, bar taj račun da otplatim. Pošto sam visokoobrazovani Srbin, ali totalno nevešt u baratanju modernim tehnologijama, uzeo sam ceduljicu, na njoj napisao „RADIO BIH BILO ŠTA“, dole stavio broj mobilnog, izašao napolje i selotejpom zalepio na obližnje drvo. Da prekratim dosadu, uzeh malo da prošvrljam internetom, kad, kod jednog prijatelja sa Fejsbuka, vidim sledeći oglas:

Hm, da li zaista posedujem sve te kvalitete? Pa, frka mi je, istina je da nemam za 'leba, hajde, zašto da ne probam. Ovaj oglas mi je otvorio oči, shvatio sam da u ovoj maloj i napaćenoj zemlji ustvari
„....ima posla za omladinu, samo što mladi NEĆE DA RADE! Svima je kao 'ispod časti' da za političke stranke ostavljaju komentare po društvenim mrežama, tviterima, fejsbucima i onlajn novinama.“ – napravio mi je uvertiru potencijalni poslodavac, i dodao „Pa jel biste vi radije na ovoj vetrometini sada delili stranačke letke, lepili plakate, rizikovali da vas konkurencija isprebija na radnom mestu? Vama mladima čovek stvarno ne može udovoljiti!“ – tako je zvučio krešendo njegovog izlaganja.

-Nego, mali, da te pitam, jersi li ti, kako se zove onaj...bloger?
-Ne.
-Tviteraš?
-Ne.
-Jer bar znaš da pišeš, baš onako, lepo i ostrašćeno?
-Pa, znam sva slova i gde se otprilike stavlja tačka, nešto natucam...
-Nedovoljno. Slušaj, kao što je rečeno u oglasu – daćemo ti tabelu, ti kopiraš, pejstuješ po internetima, to je to. Nema da se smrzavaš, ako ti je u kući toliko hladno da kad otvoriš prozor, minus uđe u tvoju sobu i smrzne se, dođi ovde i radi.
-Jel ću bar moći od zarade da otplatim račun za struju?
-Ne birni se mali, od ovoga svakako može da se zaradi koji dinar, možda i dva, hehe. Možda ćeš moći i devojku da odvedeš na neku lepu večericu, hopa-cupa.
-Nemam devojku, ne mogu ni da nađem jer nemam para, a i sve su pobegle tokom ovog poslednjeg talasa „odliva mozgova“.
-Šta seru, kakav „odliv mozgova“! Kao „mladi i pametni beže iz zemlje glavom bez obzira“. Pusti te bajke.
-Ne znam, ja sam se na svojoj koži uverio.
-A evo, ovde, kod mene u kancelariji, uverio si se u suprotno: da ima posla. A ti odbiaš. Jer hoćeš da i dalje nemaš za hlebac?
-Hoću ja i za hleb i za kifle, i jednom mesečno za kaprićozu, ali šta će stvarno biti sa ovom zemljom kada je na kraju svi mladi i obrazovani napuste zbog vaše politike i stranačkih prepucavanja?
-Ne brini se, jer ja znam jednu tajnu. Znam da smo mi toliko jebeno pametna nacija da, čak i kad bi otišli svi ti, kako kažeš „mladi i obrazovani“, uvek će ovde ostati dovoljno njih da lepe plakate i ostavljaju komentare po internetu. Dovoljno je da znaju da periodično stiskaju Ctrl+C i Ctrl+V, što je svakako iznadprosečna informatička pismenost za jednog Srbina.
-Dobro, ali odakle vama gospodine sav taj novac kojim plaćate nas „mlade i obrazovane, voljne da rade“?
-Ako bih ti to rekao, morao bih da te ubijem. Nije da ću nešto izgubiti time, mis'im, već čekaju da dođu na tvoje radno mesto, jer ti za njega ni ne trebaju posebne kfalivikacije. Samo ću reći da odgovor počinje sa „Ima uvek dovoljno idiota...“
-Ok, važi, pristajem. Kriza je, hteo bih nešto i ja da zaradim, jer, kako se kaže „After all, girl's gotta eat!“
-Ne znam ti ja taj engleski, ali „grsgatajit“ i tebi dobro momče! Evo ti kojmtuper, pa prijoni na posao. Hajde, hajde, brže-bolje, cok-cok, pa da zaradiš koji dinar. Možda i dva, hehe. Ali pre nego počneš, potpiši ovaj papir.
-Šta je ovo, pristupnica za članstvo?
-Naravno, nisi valjda mislio da ćeš se izvući. Konkurencija je velika, zato, kao i na svaki drugi, i na ovaj posao - dolazi se preko veze. Hehe.

ŠTA RADE PISCI?

Studirao sam filozofiju. Time sam predodređen za čoveka koji bi trebao da bude levičar, koji bi vikendima do svitanja vodio jalove rasprave po memljivim haustorima sa dvolitrom u ruci, i koji će najverovatnije čamiti na birou do penzije. Ipak, nisam ništa od toga. 

Još jedna stvar, a verovatno i najrentabilnija, za koju vas studiranje filozofije može obučiti jeste pisanje, i istina je da bih ja u životu najviše voleo da se bavim pisanjem. Zašto? Zato što je lako, ne moraš da mrdaš puno dupetom, nema zavlačenja po rudnicima, obračuna prsa u prsa, niti dizanja bilo čega težeg od laptopa. Ali nisam ja nikakav pisac – niti sam ikada napisao nešto baš onako kvalitetno, niti je ijedan moj tekst pročitalo više od sto ljudi. 

Sa druge strane, filozof u meni nije još umro, tako da, dok odmaram od sastavljanja srpske verzije Harija Poštara, koju ću nasloviti Hari Poštar i Nasilnik iz Mantije, pokušavam da na filozofičan način razlučim šta rade pisci, i šta ustvari obuhvata spisateljski zanat.

Pisati je bar danas lako, jedno što treba da imate je tastatura i da znate sva slova – što doduše isključuje pozamašni deo srpskog stanovništva, ali svako ima prilike da se bavi pisanjem. Naravno, pogrešno je pretpostaviti da svako ko ume brzo i vešto da kuca na tastaturi po defaultu ume i da sastavlja jako lepe literalne radove. Za pisca je potrebno mnogo više od pukog poznavanja jezika i stilkih figura, opšte kulture, upućenosti u vesti iz sveta i regiona.  To je mnogo dublji i suptilniji proces.

Da biste pisali, uopšte ne morate biti načitani – eto kako Šešelj, napisao čovek više knjiga nego što je pročitao, a za štampanje njegovih dela posečeno toliko šuma da bi mu i Saruman pozavideo. 

Odsekli ste kurac Drvobradom i time ugrozili opstanak entova, svaka čast na ekološkoj svesti!

Moj kolega Sartr je ranije govorio o tome kako književnost treba da bude „angažovana“. Šta to ustvari znači? To znači da ona mora kritikovati sadašnje ustrojstvo sveta, makar na satiričan način, i da pisac mora kroz svoj životni primer pokazati da veruje u ono što piše – književnost se ne može svoditi samo na lepe stilske figure i pisanje romantičnih pesmica da bi se došlo do mlade pičetine. Naravno, iako se možda ne slažem sa Sartrom u potpunosti, ipak je evidentno da pisci slabo mogu da izbegnu kritikovanje društva u kome se nalaze: mišljenje je kao tastatura, svako ga ima. A s' obzirom da je najlakše pismeno se izraziti o nekom stanju u društvu jer to ne zahteva puno truda kao kod snimanja pesme, crtanja, slikanja itd, zato piscima jako teško može da se desi da nešto NE iskritikuju, da ne izraze mišljenje o nekoj aktuelnoj ili večitoj društvenoj temi.

Naravno, artikulacija je takođe bitna kod pisanja. U suštini, literalni umetnici su kao stend-ap komičari – oni izražavaju ono što SVI misle, ali ne mogu svi artikulisati. Zato će se pripadnici šire narodne mase pre pronaći u nekoj lepo sklopljenoj rečenici nego u nekoj slici ili pesmi. Šta vam pisac, kao umetnik, zaista može pružiti, šta je to što on deli ljudima, u čemu je njegov doprinos? Samo svoj osećaj za humane vrednosti i zdrav stav. Zajednička osobina većine modernih pisaca, pogotovo onih koje poznajemo preko interneta, jeste ta otvorenost i zdrav stav, nisu zadrti ovaj i zadrti onaj, ne mogu se staviti ni u kakav kalup što se tiče mišljenja i ideologija.

Imate i one pisce koji su motivisani isključivo novcem pa tako bloguju o modi, receptima, selebritijima i pičkama materinama. Jebu se za klikove i da izmuzu još koji cent od Gugl Adsensa. Naravno da nije loše imati visoku čitanost, to bi svi želeli, ali ako se već teži ka tome onda treba imati i šta reći, tako da sam stil pisanja ume da bude bitniji od same teme. Jer, u proseku, ljudima možeš držati pažnju - izračunao sam - tri reči. Tri reči. Posle treće reči u rečenici oni već krenu da kunjaju, da se gube, da miksaju svoja uverenja sa onim što trenutno čitaju i počinju jednostrano da kapiraju tvoju poruku. Ako ih te tri prve reči smore, oni odustaju od čitanja i nastavljaju da gledaju slike sa drugaricine svadbe ili odvale sa Youtubeta. A internet je široko polje, ne možeš naterati nekoga da nešto pročita ako mu to ne drži pažnju – nije to Radio-televizija Severne Koreje.

„Ako mislite da je vama loše, setite se da ima neki ljudi na zapadu koji gledaju telešop reklame, dižu kredite za svadbe i sahrane, i bivaju pušteni da crknu od gladi ukoliko ostanu bez posla. Vaše Vrhovno Božanstvo Precednik vam želi laku noć.“

Pisanje je, pogotovo u zadnje vreme, postalo kao „brainstorming“, pišeš ono što ti je trenutno na umu jer ti preko neta niko ne može ništa, pišeš o onome što ti tog trenutka prolazi kroz glavu u jebote jesam li isključio peglu. Pišeš normalnim jezikom, onako kako govoriš, jer je svima pun kurac akademika koji nemaju dodira sa time kako ljudi žive i razmišljaju. 

Suština pisanja, ali i komunikacije, nije u tome da pokažeš svetu koliko si ti erudita koji „na vr' brda kurcem mrda“. Pisati kao umetnik, a ne kao novinar ili akademik, to znači kopati po svojoj duši, i inspirisati druge da takođe kopaju. Efektivno podeliti sa njima neki doživljaj, izazvati emociju, strah, smeh, uvid, prosvetljujuće iskustvo, osećaj prisnosti. Svakako da se to lakše postiže pesmom ili filmom jer se slika lakše pamti od slova, ali reči opstaju duže, baš zato što im nije potreban nijedan poseban visokotehnološki medijum, dovoljan je samo papir. Ili kamen. 

Da biste bili spremni da budete pisac vi morate biti spremni da umrete. Ne u onom pravom, fizičkom smislu - jer toga se svi plašimo - nego u smislu da ne prezate od iskrenosti prema sebi, od toga da sebe otvorite i ogolite pred svetom, da budete spremni da menjate svoja zatucana uverenja svakog trena, da rastete kao pupoljak iznova i iznova. 

To je umetnost kao i svaka druga, tera čoveka da zaroni duboko u sebe, u dubini prikupi snagu i oporavi se. Ne bavi se čovek umetnošću zato što mu je lepo u životu niti zato što mu je suviše grozno, ne. Već nalazi da mu je najlakše postići katarzu na ovaj način – kao što neko voli da gleda fudbal ili da ga izdrka pešes puta na dan, tako neko drugi voli umetnost. I ja bih najviše voleo kada bi od te umetnosti moglo da se lepo zarađuje, bez ulaženja u politiku. Nešto između horora i fantastike, kao Klajv Barker. Voleo bih da budem kao Klajv Barker, minus to da se jebem u dupe kao on. Ili bar kao Svetislav Basara - ali on puno puši i psuje, ali jebeš ga, u kakvoj državi živimo, dobro je što do sada svi mi već nismo razvili Turetov sindrom. Aupičkumaterinu.

Dosta je bilo samorefleksije. Vraćam se sastavljaju svog srpskog naučnoepskofantastičnog hiperromana Hari Poštar i Nasilnik iz Mantije. Svako ko je uspeo da dospe do kraja teksta a da se ne smori, dobija na poklon tu knjigu čim je završim i izdam. Biće dobra za potpalu, obećavam!

Bolje za potpalu nego da završi na rasprodaji knjiga za 50 dinara, to bi stvarno bilo poniženje.