PONOĆNA BAJKA: FEDRONOVA REZIDENCIJA

Vedra zimska noć, zavijaju zvezde i seku kao žileti

Bezlična je senka što nad umrtvljenim gradom leti.

Kraste od leda po pločniku hvataju se, pod nogama krckaju se,

I mislim da sad treba da prestanem smarati sa opisima prirode,

I ostalih stvari što mahom padaju kroz objektivnu svest,

Da spustim se na zemlju, međ' ulična svetla grada

Što zovu ga Zrenjaninburg, i što nekad beše slavan,

Da fokusiram se na scenu, u kojoj dva stara druga

Što upravo „pod gasom“ izleću iz kafića bezličnoga.

Mršte se na sve, negodujući, nad starom slavom lamentirajući...

Koičan: Kako depresivan je ovaj grad. Ova prostrana ulica, a ni žive duše da njome korača. Samo gubitnici poput nas.

Kosan: Važno je da su ovde, u sred centra, otvorili noćni klub za mafijaše i one njihove kurve. Evo, ovaj što prolazimo pored njega.

Koičan: Stvarno? U sred centra? Pa tuda šetaju ljudi sa decom i...

Kosan: Ma nema, sve otišlo u kurac.

Koičan: Ponekad pomislim kako mi je drago što stari Fedron nije doživeo da vidi u šta se njegov komšiluk pretvorio. Ne znam kako bi se nosio sa time. Ponekad pomislim da blaženi su oni što ih više nema.

Kosan: Da, dobri stari Fedron. Baš se pitam, koji li je bio prozor od one njegove prve rezidencije. Od ovih gornjih mora da je neki.

Koičan: Ovaj levi, mislim. Ili ona dva tamo. Ne znam. Mislim da su bila bar dva para prozora koja gledaju na ulicu.

Kosan: Eeeeh, a baš mi je žao što je stari Fedron umro. Nedostaje mi, zaista.

Koičan: Naravno. Prava je šteta. Preživeo je i Miloševića, i Tutumraka. Držao se nekako. Čak i kada su ga izbacili iz njegove prve rezidencije i naterali ga da živi u onoj tamo straćari.

Kosan: Da, u istom ovom dvorištu, samo iza. Kao podstanar samom sebi! Jebeno čovek nije imao kako da se greje, uključivao kvarcnu, toliko su mu para izmuzli za račune i razne izmišljene dažbine da mu je stvarno bilo najlakše da umre.

Koičan: Sećaš se kako smo jedno vreme svake subote pre grada odlazili kod njega na pivo? Uvek je želeo da sasluša šta mladi imaju da kažu, poštovao je naše mišljenje. Baš je bio „Forever Young“, kako kaže ona pesma. Kao i njegov verni batler Ragdan. Sećaš se Ragdana?

Kosan: Kako da ne, stari dobri Ragdan. Voleo je i on sa nama ponekad da popije, pogotovo kad donesemo Fedronu pivo, a on uzme umesto njega. Kao „starac ne bi trebao da pije alkohol“.

Koičan: Verni batler koji je uvek vodio računa o njegovih sedam ključeva. Do kraja je bio tu za starog, jadnog Fedrona. Kao Alfred za Brus Vejna.

Kosan: Kako su ga samo uništili, prokleti kapitalisti! Morao je sve da rasproda, ali ni to im nije bilo dosta. Potom je umro. Da olakša muke svima.

Koičan: Bilo je jezivo one jedne subote kada smo dođosmo kod njega, zatekosmo praznu prostoriju, a Ragdan nas zove i kaže da Fedron „otišao zauvek“ i da mu je opština oduzela kuću zbog dugova.

Kosan: Da, ti si tad opuškom cigarete napisao „HATE“ preko celih vrata. Nego, jesi bio skoro? To jest, jesi probao da uđeš? Mislim, u onaj zadnji njegov stan? Onu šupu.

Koičan: Bio sam pre nekoliko godina. Ja i Sal, onaj plavi, dugokosi. Znaš, onaj što se sad ošišao, taj lik. Napili smo se i hteli da uđemo, jer padala je kiša, a imao sam ključ. Ali, do tada je već bila promenjena brava. Onda smo otišli u podrum, on je još uvek bio otvoren. Podsetilo me na scenu iz Evil Dead-a, ili pak na onu sa Šelobom iz Gospodara, pošto je bilo puno paučine. Horor.

Kosan: Šteta, a bila su to dobra vremena.

Koičan: Pade mi nešto napamet. Hajde da razvalimo vrata i probamo da uđemo. Čisto da ispušimo koju cigaru u tom prostoru, prisetimo se starih dana, radi nostalgije. Hajde, koga je briga. To je samo jebena šupa. A i dvorište je napušteno, nema nikog, ljudi ga koriste samo kao javni WC dok traju „Dani gljiva“. Hajde!

Kosan: Nemoj, pijan si!

Koičan: I ti si! I ne seri da te nije uhvatila nostalgija!

Kosan: Jeste. Hajde, ok. Baš me briga.

Koičan: Ti razvali vrata, meni je koleno iščašeno, još od onog treninga...

Horodver: Razvališe vrata bivše Fedronove rezidencije. Pomrčina se mogla seći čak i tupim nožem. Memla je poput suzavca udarala na oči. Hladnoća je crpela sav život. Ugledaše obris neke humanoidne figure, ogrnute plaštom, kako poptuno nepomično sedi na stolici do prozora, pogleda okrenutog ka dvorištu. Verovatno ih je primetio kada su prilazili. Kosan mu se obrati.

Kosan: Ko je ovo? Fedrone? Jesi to ti?

Horodver: Ne. Horodver.

Kosan: Koji sad...Hor...Kolodver? Horodvor? Šta, ko si ti?

Horodver: Sećate li se onda kada ste me u ovoj prostoriji slučajno prizvali prvi put?

Kosan: Ne. Otkud, ko te prizvao?

Horodver: Ne ti. Koičan. Koičan i..... Ajvi. Ona devojka što je povremeno dolazila sa vama ovde. Čekali ste Ragdana da se vrati iz pozorišta, i uzeli da čeprkate po nekim Fedronovim tajnim spisima.

Koičan: Sećam se.

Horodver: Jel' se onda sećaš kada si me prvi put zajebao i uspeo da me nateraš da se povučem? Onda kada si video da će vrag odneti šalu, i da ću vas upiti u svoje ništavilo. Rekao si mi nešto, kao, da si ti gospodar svog života, nešto kao „ja pišem priču o tebi Horodvere, ja mogu da budem bilo ko u ovom trenutku, a ti Horodvere, ti možeš biti samo ti i niko više“ - tako si rekao. I tad si me zajebao, uspeo si da me pokoriš. Mene, basnoslovno mudrog. Sada su se uloge promenile. Sada si ti zajebat!

Koičan: Zašto?

Horodver: Čisto jer mi se može. Pomalo i zarad osvete.

Koičan: A kako si me to zajebao?

Horodver: Umro si, Koičane. Znam da si jutros sanjao kako iz starinske čaše ispijaš zagađenu vodu, punu prljavštine, opiljaka, staklića, bubašvaba, stonoga, zolja i drugih ogavnih, kobnih insekata. Takva je tvoja životna energija – zagađena, bezvoljna. Libido ti je na donjoj granici, osetim to.

Kloičan: Kako ti znaš šta sam sanjao?

Horodver: Kao prvo i najvažnije, ja mogu da vidim svačiji san. A ovaj san – ja sam ti ga poslao. Jel primećuješ da si od jutros nekako iskonski... depresivan? Ja ti kontrolišem ceo dan, a nisi ni svestan. Usadio sam ti u podsvest ideju da bi trebao uveče da dođeš ovde kako bi se „prisetio starih dana“, zarad „nostalgije“. Nemaš pojma da sam te ja, upravljajući tvojom podsvešću, dovukao večeras ovde da umreš.

Koičan: Pijan sam jebote, kao letva sam pijan. Ovo se ne događa, ovo ja trupijem. O, da! Tripujem. Kosane, idemo li? Voziš me kući? ...Gde si?

Horodver: Kosan je nestao. Verovatno nisi primetio u ovom mraku. Izašao je, otišao kući, lepo će da spava. Mrak mu je izbrisao sećanje na ovaj događaj. Ali, ni ne treba on da bude ovde. Ti si me prizvao, i svi ste me potom napustili. Ostadoh sam, da gledam kroz mrak. Pokazaću ti ko će od sada umesto mene gledati kroz mrak.

Koičan: ...

Horodver: Tada raspadoh se na sitne deliće i crni moj plašt po patosu razli se. Svuda okolo, porazbacani parčići ogledala. Koičan se vidi u njima, ogleda se u meni, pogled mu osta fiksiran, hipnotisan, bezvoljan. Ogrne plašt i okrete se ka prozoru, zureći u ambis, kroz mrak, u osušene trule grane i bršljan što u podnožju raste. Sam, u hladnoj sobi, ovoga puta bez grejalice. Umro si Koičane, ali nećeš naći mir u smrti – ne kao Fedron, ne kao ostale tebi drage osobe što napustile su svet. Imaćeš celu moju mudrost na raspolaganju, prepričavaćeš moje priče, ali ih niko neće slušati. Čisto da vidiš kako je meni bilo. Nećeš naći mira sve dok ne odlučim da odem u hibernaciju. A tada više nećemo postojati, ni ti, ni ja. Sve granice bića – izbrisaće se. Tad nestaće ego, raspašće se svet, i ponovo se roditi kroz objektivnu svest.