ROMANTIKA, ZALJUBLJENOST – GDE SU NESTALI?

Ptice su romantična bića. Ljubavna veza između dve jedinke traje čitav život: jednom se zaljube, obljube prvi put i ostaju zajedno dok ih smrt ne rastavi. Potpuno u suprotnosti sa savremenim, modernim džibersko-sponzoruškim vezama kada se učesnici samo obljube, odu na par kafica da ih svet vidi, postave zajedničku profilku na fejsu, a potom on nju išamara i ostavi samo zato što se drznula kurva da prozbori par reči sa drugom osobom suprotnog pola, koja je pri tome i muško - za razliku od njega. 

Čovek se po mnogo čemu razlikuje od ptica: nije mu toliko lako da sere dok je u pokretu, u većini slučajeva (čitaj: u normalnim zemljama) ne lešinari za hranu, ali čini se da je najbitnija ta činjenica da mu se nekad zalomi da u životu ima više ljubavnih partnera: osim u slučaju ciganskog dogovorenog braka zarad okupljanja zlatnih zubiju njihovih dedova, konzervativne familije, ili pak apstinencije uzrokovane monaškim životom ili samovoljnom samokastracijom - što su, priznaćete, stvari za koje ptice nisu sposobne, živela evolucija, ftw!

Često koristimo reč “romantika” bez znanja o tome šta ona znači: obično je koristimo kada se dečko devojci udvara donoseći joj cveće na kućni prag, aploadujući Ser-Geja Ćetkovića na njen tajmlajn ili mlateći njene bivše momke kundakom po glavi kao Zoka Bosanac. Romantično je kad gore sveće, kad ne prdiš pred njom, kad je čuvaš kao Edvard Belu, uvek motriš na nju kao na plen iz žbuna podno njenog prozora dok te panduri ne odvedu i hemijski kastriraju ako je maloletna, kao u Edvardovom slučaju. Romantično je i kada je gurneš pod kola pa posle krvnički isprebijaš vozača jer je skot udario tvoju jedinu ljubav. Ljubav kao iz romana, kao iz Ane Karenjine, samo što tada nisu imali kola pa su se morali zadovoljiti skakanjem pod voz.

Reč “roman” stoji u korenu izraza romantika i upravo je to književni oblik usko povezan sa pokretom romantizma XIX veka. Romana nije bilo pre XIX veka: bilo je drami, komedija, mitova, dekreta, zakonika i recepata za kolače, ali romana ne. Glavna osobina ove vrste književnog dela je da tu postoji jedan glavni lik čija sudbina čini srž priče dok preplitanje njegove sudbine sa sudbinama ostalih likova čini radnju romana. Koristili su ga romantičari kao sredstvo izražavanja, da bi lupali kontru svenarastajućem racionalizmu i Prosvetiteljstvu koji su, poput okorelih štrebera, marili samo za nauku, objektivno spoznatljive činjenice i navodni progres čovečanstva, a romantizam je rekao “gikčine STOP, a vi braćo udarite žene tamo gde su najslabije, udarite na njihove emocije, strasti, maštu i senzibilitet, zavedite ih, budite srećni i množite se”. 

Koreni ove pojave sežu do šesnaestovekovne Evrope, kada su se pojavili društveni pokreti širokih razmera poput humanizma i renesanse. Svako dete i bez Wikipedije zna da renesansa znači preporod antičke kulture. Dobro, možda to ne zna onaj mali što sedi u zadnjoj klupi i masturbira na profesoricu istorije, ali ostali znaju. Nemački teolog Martin Luter (nije King, i nije Džunior) je tada sproveo reformaciju kojom je poreknut apsolutni autoritet Katoličkoj crkvi. Ako je neko od vas živeo u Srednjem veku, sigurno se seća da su tada Crkva i Bog bili i tata i mama i Gugl i Wikipedija, a bogami i Fejsbuk. Postojale su samo tri dobre reči: bog, bog i bog. Ti si bio ili car Dušan Silni (verovatnoća 1%) ili Smrda Mudić (verovatnoća 100%). Običnom srednjevekovnom evropskom čoveku, kmetu Smrdi Mudiću, je, kao i svakom normalnom građaninu u današnjoj Srbiji, oduzeto pravo da se bilo šta pita i da egzistira dostojanstveno kao čovek. 

Ali romantizirana predstava Srednjeg veka govori kako smo svi mi bili Dušani i da nam je svima bio silni, sadrži plemenite vitezove u blistavim oklopima koji nisu imali pametnija posla nego da spašavaju “dame u nevolji” (u realnosti bi je verovatno silovali i čerečili do smrti), i dalje volimo da verujemo da je takozvana “dvorska ljubav” cvetala širom bajkovite Evrope iako nam je Džordž Martin lepo opisao da su se tada takozvani ljubavni odnosi svodili na nagonski seks, ugovorene brakove, obaveze, a promakne i po koji incest. Tek kasnije je uvedena ideja romantične ljubavi, koja je ljubav u jednakoj meri kao što je gledanje pornografije seksualni odnos. Sve je to preterivanje.

Romantizam ističe emocije, maštu, strasti, sve ono što je individualno je u njemu prestavljeno kao uzvišeno i ne mari se puno za objektivni svet: “Baš me briga što će ceo svet da izgori u plamenu nuklearnog rata kada moja ljubav nije tu da zajedno gledamo taj vatromet!” Druga struja koja se javlja kao suprotnost romantizmu je realizam, a to je “ne interesuje me što ti misliš da cveće govori sa tobom opijeno prolećnim zanosom, stavljaj onu stvar na sto da je svi vidimo”. Realizam je smatrao da nisu osećanja bitna, već stvari. 

Uporedite realizam sa člancima na Cracked.com – činjenice, činjenice, evo da spomenemo kurac par puta da ne bude monotono, faking činjenice, crnački kurac, vrapčiji testisi imaju pola milimetra u prečniku i to je činjenica. Romantizam je, sa druge strane, poput pisanja ljubavne poezije u tami svoje sobe prepune postera Evanescence-a i preklanog Vile Valoa raspetog na hartagramu – možete tim stihovima puniti svoje statuse na fejsu, ali će na vašu poeziju vene seći samo latentno suicidalna maloletna gotičarka Maja NeštoNaLatinskomDaZvučiOkultno, i koja ima oko sto kila viška. Pokušala da se obesi ali puk’o kanap od težine, razočarala se u sve i od tada je prešla na gotik.  

Tinejdžeri vole da se zamajavaju stvarima poput romantike i pornografije, ali pitamo se gde su romantika i zaljubljenost nestali sada? Jer, za pornografiju znamo – emigrirala je na internet i preplavila ga. Kad smo bili mladi, i osim ukoliko nismo rođeni bezdušni, mi smo se zaljubljivali, delili komplimente devojčurama uzdižići ih do nebesa, pisali im pesme o zajedničkim šetnjama po kiši - kao da nismo imali većih problema u životu. Kao da smo ptice koje se samo jednom u životu zaljubljuju. Kako godine odmiču i mi polako ali bespovratno kročimo ka konačnoj destinaciji, batrgajući se po živom blatu sveta odraslih, drugi problemi počinju da nas more: kako staviti hlebac na sto, kako na’raniti decu, zašto se ja gojim, da li ću dobiti otkaz, gde je mojih soma evra od akcija Dinkiću pederčino, da li zarađujem dovoljno, jebote koliko ja potrošim mesečno samo na pivo i cigare! Ko pored ovog svega da nađe vremena za romantiku? Čak se i senzibilitet ka samom životu gubi. Postajemo robovi rutine i sirovih životinjskih strasti. Počinjemo da gledamo samo korist, a koja je korist od toga da godinama patim za nekom devojkom koja mene gleda samo kao druga dok ja gledam kako ona romantično i seksualno interaguje sa svima drugima osim sa mnom?

Čak ni klinci od petnaest godina više ne veruju u tu priču o romantici, oni hoće konkretne stvari. Koitus. A romantikom neka se bavi neko ko je plaćen za to. Neki zanesenjak, pijani književnik, neki dokoličar, izdržavano lice. Neka mu plate koitusom, crvenim vajfertima, kokošijim trticama za supu, dozvolom da jedared nategne vinjak iz flaše ili obrokom u narodnoj kuhinji.

Otužno je kada matorci pokušavaju da emuliraju romansu i naprasno se zaljube u šezdesetoj. Lepo poslovica kaže “ne veruj čoveku koji je navršio trideset godina”. Mogu polu-dede i polu-babe pokušati da ožive taj tinejdžerski osećaj romantike, što se zove “kriza srednjih godina” i što uopšte nije romantično osim u filmovima spravljanim zarad smirivanja hormona neostvarenih i potrošački nastrojenih žena u menopauzi. Ponašaće se zaljubljeni matorci klinački i zaneseno, kao Bora Čorba kada na krilima pegaza uleće u vaginu dvadesetogodišnjakinje da posrče sokove sa njenog izvora mladosti. Ali to je samo bedan pokušaj povratka u doba koja je davno prohujalo. “Eh da mi je ova pamet bila kad sam bio srednjoškolac”, kažemo, ali, prava čar je u tome što tada nismo imali tu pamet: jer da jesmo, ne bilo svih onih ludorija, zaljubljivanja, napijanja zbog neuzvraćene ljubavi, da smo tada bili pametni, možda bismo se zapitali “šta se koji kurac ja vrtim oko ove kada je očigledno da neće”, da smo pamet imali, možda bismo gledali kako da stvorimo novac, i ne bismo gubili vreme na te romantične gluposti. Sva sreća je da nismo.