NADJI MI POSAO!

Osim ukoliko niste rođak ili kum nekog uticajnog gmaza u Srbiji, ili ukoliko nemate buržujske pretke, zahtev da vam neko nađe posao je uzaludan poput pišanja uz vetar. Ali, odlučili ste da ne bi više bilo lepo da nastavite da cedite uboge roditelje i babu iz Austrije, pa biste hteli nešto da, kao, radite. U svakom slučaju, samo sopstvena prerana smrt vas može spasiti sučeljavanja sa realnošću i zadatkom traženja posla.

Jedan moj dugogodišnji prijatelj ja, jednom je rekao „Džaba doktorata kad nemaš zanata“, jer se svakako posao u struci nalazi lakše ukoliko ti je struka kososečenje, koljarstvo, koparstvo i konobarstvo nego da si DrMr „Nauke-Za-Koju-Ni-Svemudri-Taksisti-U-Srbiji-Nisu-Čuli“. Ali, šta da rade oni koji nemaju ni doktorata ni zanata, niđe veze u partiji, ideje šta da rade, niti početnog kapitala?

Studentkinjama se predlaže „aj ćero završi više taj faks pa da mi se ti meni udaš blago meni i poneseš tu diplomu u miraz“, a muškarcima da razmisle o skeli, tovarenju cementa ili radu u magacinu. Univerzalan savet za mlade je „bež'te preko“, a mi svi hoćemo preko, jer svi mislimo da „tamo preko, o nama brinuće neko“.
Traženje posla u Srbiji je bolna tačka svih mladih, živa rana koju ne valja čačkati. Kada nekog mladog, pa još i nedobog, obrazovanog, upitate „A kad ćeš naći posao?“, „A što nisi našao posao?“, „Kako to da ne možeš da nađeš posao?“, on se, u proseku, oseća kao da ste mu korito sa govnima namerno izvrnuli pred noge i prosuli po cipelama, pa rekli „Nije strašno, opraćeš ti to kasnije“...

Sjedi! Slobodno.

Traženje posla u Srbiji je definitivno jedan od najtežih zadataka koji predstoje mladima, i često shvatite da fakultetska diploma ne stavlja 'lebac na sto. Tokom školovanja smo učeni da samo treba da učimo i budemo vredni u pamćenju rečenica i istrajni u polaganju ispita, pa će nas baka/stipendija/ujak iz Švicarsku novčano nagraditi za naš trud, a pošto imamo od keve obezbeđen kuvani pasulj i sarme, a od ćaleta benzin za kola, sve te pare štekamo za letovanje, drogu, čašćavanje po kafanama i Premium članstvo na porno sajtovima. Problem nastaje kada se probudite iz tog srednjoškolsko-studentskog sna i shvatite da treba neki dinar zaraditi, neki novac stvoriti. Tada uvidite da droga ustvari nije jeftina, da se porno klipovi mogu gledati i besplatno, da je letovanje i kad u toku leta sednete u 'ladovinu sa orošenim Jelenkom iz frižidera. Tada shvatate da nema više onog „izučavaj to što voliš i budi plaćen za to“, već da sada morate da provedete vreme radeći stvari koje mrzite da biste koliko-toliko izbegli kolabiranje od gladi, a slobodno vreme, ukoliko ga nađete, iskoristite za neke stvari koje vas interesuju, kao na primer čitanje knjiga, članaka na netu, golf, ragbi, bušenje guma profesorima, lomljenje klupa, jebanje po haustorima, napijanje po stadionima uz skandranje „Druže Hitler, mi ti se kunemo“.

Čak i ukoliko niste trenutno prisiljeni da sebi obezbeđujete fizičku egzistenciju a.k.a. neskapavanje od gladi, pre ili kasnije naći ćete se u čuvenoj petostrukoj dilemi: iskoristi vezu, pođi preko, pomiri se sa time da si nesposobni imbecil i krepaj, istraži mogućnosti samozaposlenja, ostani izdržavan što duže na sve moguće načine. 

U očaju, usled insuficijencije ideja, novca, osećaja za realnost, često umemo da izgovorimo „nađi mi posao“. Ali, šta je posao? To je bilo koja aktivnost kojavam na legalan način obezbeđuje novac. 

• Bavljenje kriminalom nije posao - to je izvor prihoda. Isto važi i za kockanje, i hedhantovanje.  
• Štancovanje dece kao da ste katolkinja u Srednjem veku nije posao, to je vaginalna gimnastika.
• Memorisanje rečenica iz skripti i uspešno reprodukovanje istih pred ovlašćenim profesorom nije posao, to se, nažalost, u ovoj zemlji zove školovanje.
• „Biti žena poznatog biznismena/zemljoposednika/bogatog stranca“ nije posao, to je san srpskih devojaka i njihovih dobronamernih roditelja.
• Biti Miškovićev sin nije posao, to je samo...preduslov da najebete kao žuti Marko Milošević po okončanju diktature njegovog oca.
• Biti Koštunica nije posao, to je „obitavanje u infinitivno beskorisnom postojanju“. A i Cickonja br.1389 vam se popiškio na papuče jer nije kastriran. Mislim, stvaaarno! 
• Ostavljanje komentara po internetu nije posao (ukoliko niste plaćeni za to), učestvovanje u kilometarskim raspravama na netu nije posao, to je samo način da svima date do znanja da ste besposleni i izdržavani.

Trgovanje nekretninama može biti posao, ukoliko donosi zaradu. Čišćenje ulica je posao, donosi prihode i pošten je rad. Posao je i održavanje internet sajta koji donosi prihode, samo što u ovoj zemlji nemaju ljudi poverenja u to, i veoma je čudno da u očaju nismo posegnuli da istražimo i tu opciju.

Ako vam neko kaže da bi želeo da mu nađete neki „konkretan posao“ umesto tog „internet sranja“, verovatnoća je da on pod time misli nešto što liči na: celodnevno turpijanje metalnih šipki, prebrojavanje prasećih testisa, bilo šta što ima veze sa krpama, nešto u čiji opis ulazi reč „tovarenje“ - u osnovi, nešto što obuhvata pomeranje ruku i kukova napred nazad, a nije jebanje pred kamerama, niti drkanje u epruvetu. Na to neinventivni ljudi misle kad kažu „konkretan posao“, ali bi ipak najradije želeli neki „siguran posao“ - da se zateknu u kancelariji sa kolegama Čvarkovim, Boškićem i Torbicom, raspravljaju odnevno-političkim temama, kartaju šaha i igraju karte...to je takođe za njih „konkretan posao“ , a pored toga je i „siguran“. 

Nisam radio raznolike poslove, nemam mnogo iskustva, ali smatram da valja podeliti svako iskustvo koje imate da vas ljudi ne bi varali i pričali vam bajke o brzom sticanju bogatstva uz pomoć mrežnog marketinga, kliktanja na reklame itd. 

Evo nekoliko iskustava iz prve ruke, za koje se očajnici obično hvataju, i velika je verovatnoća da, ukoliko niste izdržavano lice, i sami prođete kroz ovako nešto. Kao na primer...

Prodavanje kartica i časopisa: Dobra stvar je što obiđeš i podrobno upoznaš grad ukoliko nisi ranije, upoznaš ljude, shvatiš kolika su stoka generalno, u kojoj rupi čuči koji gmaz itd.  Bude to jedna lepa avantura. Loša stvar je to što, iako na početku možete zaraditi nešto, na duže staze je isplativije da se bavite kliktanjem na reklame i zarađujete jedan cent na dan – bar nešto da kaplje. Ispiraju vam mozak i lažu, a čuo sam i za slučajeve ekstremnog zlostavljanja i pretnji od strane poslodavaca. 

Jesam li pomenuo da lažu? Svi vaši „poslodavci“ vam pričaju kako su pre ovoga radili "u pošti" za pristojnu platu, ali su dali otkaz da bi prodavali kartice i časopise po ulici - shvatili su da vole ukus i miris tuđe pljuvačke na licu svome, jer znaju da je njihova misija sveta, oni sakupljaju dobrotvoran prilog za decu sa Kosova/ljude na samrti/emo decu/nesterilisane mačke, pacove i ježeve. Bili su uporni u tome poslu, i eto, desilo se da, ju, otkud to, sad zarađuju 100.000 dinara nedeljno. Ili lažu o toj cifri samo da bi impresionirali. Pola njihovog, ali i vašeg posla sastoji se u laganju. Jedan čovek  u nekom udruženju književnika je konstatovao da su ovakvi poslovi odraz ekonomske krize i konstatacija mu je na mestu, mada promoćurnost nije bila ta koja mu je stavila rakiju na sto, već je to bilo sažaljenje njegovih prijatelja.

Kada radite ovaj posao vi ste „pola Robina Huda“, možete devojke muvati sa „I am almost Robin Hood“! Kako? Tako što se posao sastoji u tome da uzmete od onih koji imaju previše da biste dali sebi. Ok, ne sebi, već šefu svome koji je takođe od onih koji imaju previše, ali eto, on je tu paradokslana ličnost. Sebi obezbeđujete mali procenat. 

Ovde se ljudi jako brzo menjaju, samo šefovi opstaju. Oni vam se ponekad mogu učiniti malo nenormalnima, ali uvek znaju štarade. Stalo im je jedino do zarade i „koliko ste prodali“, a ne do vašeg života i do toga što vas je neki ratni veteran iz Futoga mogao malopre ubiti jer ste mu gledanje Dnevnika prekinuli sa „Hoćete da kupite časopise za decu sa Kosova?“... Na šta je on rekao „Sa Kosova? Sad ću ja tebi da donesem nešto sa Kosova!“ Šta li to može biti? Hašiš, hekler, sljadoljed? Glava Hašima Tačija? Take a chance. Ne, ipak je hekler, bjež'!

Kurir, crna hronika: SA RADIJA JE ODJEKIVALO "MI SMO DRVOSEČE, POTERAM VAS SVE"!

Ali, kada konačno napustite ovaj posao, shvatićete da ste stekli saosećanje, nećete pljuvati one uboge, manje srećne od vas kada vas budu startovali na ulici da vas pitaju da li volite pozorište. „Da, volim, ali dečko, ako nisi poprilična gnjida, nećeš uspeti u ovome“.

Rad u vinogradu ili na njivi za dnevnicu:  Nisam nikada bio na kopanju, ali slične poslove jesam radio. Čini vam se lepo, bar u početku - na svežem ste vazduhu, sunčate se, pušite u slobodno vreme koga ponekad ima napretek, čeka vas hladna piva kod kuće, znate, skoro pa kao radne akcije, ali još budete i plaćeni... 

A onda dobijete opekotine ukoliko niste naviknuti na sunce, počinju da vas jebeno u mozak ubijaju seljačke priče, jer uvek ima nekih baba koje usta ne zaklapaju jer misle da je njihovo mišljenje vredno saopštavanja, ako ste imalo kreativni sve ovo vas ubija, jer nema umne stimulacije koja je nekim ljudima doista potrebna kao što je nekim drugima potrebno dve kile mesa na dan. Shvatate da je to robotski posao, ali da ste vi, kao radna snaga, jeftiniji od uvođenja mehanizacije, i da vas zato unajmljuju za crvendaća na dan. 

Da li bih preporučio ovakav posao? Svakako da da, i prijatelju i neprijatelju, ali nikako na duže staze. Satreće vas, osim ukoliko nemate fetiš ka vožnji traktorskim prikolicama sa od znoja i smrada usirenim seljačkim babama, ukoliko niste toliko izmeditirani pa da vas to sve ne dotiče ili ukoliko prosto morate to da radite jer nemate šta drugo, pa ste se i navikli na zlo.

Freelancing: Ovo je još jedan od poslova dostupan svima koji znaju da postoji Internet i čije poslovne veštine sežu dalje od „moj tatko/ujko/kumašin je u stranci i direktor je neke značajne firme“. Znači, morate da znate nešto da radite, da budete spremni na pobede i poraze, da budete spremni da zagrejete stolicu, polomite prste na tastaturi i savijete kičmu. Dosta toga će zavisiti od poslodavca, nekad može lepo da klizi, ali može i da se desi da budete u dilemi da li da nastavite da gutate njegov pi*pek zajedno sa jajima A4 formata dok ne povratite ili da ga oterate u trokurac. Problem je u započinjanju, ali kada jednom zajašete konja na njemu i ostajete, ali problem je takođe i što ćete često morati da jašete oko četiri konja istovremeno tj. oni će jahati vas. Konjski gengbeng je neizbežan ukoliko hoćete da od ovoga, koliko-toliko pristojno živite.

Prodaja osiguranja: Nisam nikada imao lična iskustva sa ovim, ali nekoliko meni bliskih osoba jeste, tako da se može i to računati. Generalno, jedan on najmanje poželjnih poslova. Radi se o tome da posećujete prijatelje/zovete nasumične brojeve telefona i nudite im programe osiguranja života, kuće, deteta, od nuklearnog rata, najezde Asteka... Prijatelji vam govore da nemaju ni za podrigušu, za malu votku-rakiju, čokoladne bananice, baš kao ni vi, ali vam u kompaniji ispiraju mozak kako vaši prijatelji ustvari seru kao prepelice koje su se napasale ricinusa, kako svako može da izdvoji bar 100 evra mesečno za osiguranje, jer za hleb i bananice se ne mora imati a za osiguranje mora, tako je oduvek bilo u Srbiji. Na kraju krajeva, šta će vam sve te pojedene bananice značiti kada dođe do najezde zombija? A osiguranje u tom slučaju može značiti mnogo!  Desiće se da čujete i priče „Moj prijatelj je umro dva dana pre nego što je potpisao ugovor za osiguranje, eh, on bi sad bio bogat čovek da je požurio sa tim potpisom“ itd...  

Go kurac, obećavaju vam golemu zaradu, ali čak i da budete uspešni neko vreme, ukoliko ništa ne uspete da prodate par meseci uzastopce, oni vas šutnu u dupe na ulicu, a svi vaši dotadašnji klijenti postanu NJIHOVI klijenti, vi ostajete bez ikakvog priliva, iako ste se potrudilii smorili gomilu prijatelja/naslušali se psovki kad da ste Jehovin svedok, izgubili neke prijatelje/naučili nove psovke. Ukoliko ste se zapitali kako to da menadžeri u osiguranju imaju tolike plate, eto vam odgovor! Ali, bar ste uspeli da se otarasite par prijatelja i zadržite za sebe one najstrpljivije. 

...Zahtev da vam neko nađe posao odvešće vas u ćorsokak, jer će to biti poslovi koje niko ne želi da radi. Ako vi ne birate, neće se ni na vama niko štedeti. Kao što vam je čudno to što ne možete da nađete posao, treba da vam bude sumnjivo i to što ste suviše lako dobili neki posao (za sve gore navedene poslove nisu potrebne nikakve do skoro nikakve kvalifikacije) – znajte da u tom slučaju neko pokušava da vas iskoristi. 

Društvo koje se bori sa tranzicijom, u vihoru ekonomske krize, do srži korumpirano, slabo nudi pristojne prilike za zaposlenje. Sajtovi vam ne pomažu, sajmovi zapošljavanja ne pomažu, sa biroom se možete slikati kao i sa diplomom. Govorim generalno i statistički, jer ipak svuda se nešto radi i ljudi prave novac, snalaze se. 

I bivši nam premijer Mirko Cvetković, tako nesposoban, pa eto, posluje sa strancima – ima ugovor sa Koka-Kolom i Speedo-om, glumi maskotu u toku letnje sezone. Možda i nije neka zarada, ali eto, bar koji dinar unese u kuću, da se ne oseća bedno pred ženom koja ga izdržava. 

Još par ovakvih i povratiću dostojanstvo pred ženom.

Mrka organizuje koncerte i jebe pevaljke da pucaju stolovi! 

Toma dobio diplomu i našao posao u rekordnom roku (doduše ne u struci, ali ne možeš birati) – šta čekate svi vi koji ste umislili da ste pametniji od njega? A zna čovek i rakiju da opeče, domaćinski.

Neko uspe da se uglavi na neko dobro mesto ida pristojno od toga živi. Za sad... Zašto vaš tajko ne bi pozvao vašeg strikana iz URS-a i rešio vam probleme? Još bolje ako imate nekog u SNS-u, jer oni iz SNS-a se posebno razneže kada čuju „Vidi ovog mog jadnog sina balvana tatinog, neće ni školu da uči, ne interesuje ga ništa, ceo dan pije i igra Kanter sa bratom iz osnovne. Neće on ni da radi, ali ajd rekoh da mu preko tebe nađem nešto da ne sedi po ceo dan pred komopjutrom, ozračiće mu se spermatozoidi, a ja 'oću unuke. Imaš li ti nešto za njega, nešto što ne zahteva nikakvu odgovornost, skoro nikakav rad, a da može da se zaradi neki minmalac, bar da prestane da uzima pare za cigare od mene?“

Ili, zašto ne biste otišli da konobarišete? Konobara uvek treba, prepuni kafići u centru, ljudi sede po ceo dan i pijuckaju Mohito, puše Davidov ...

...jer nema se posla tebra, jako se teško živi, 'naš kako je, evo muka me sa'vatala. Konobar, još jedan Nes! I Balantajns, dupli naravno! Jebem ti državu kad mlad čovek ovde mora da se propije... 

BAJKA ZA DOBRO JUTRO: USKRŠNJA ŽRTVA (Nije vreme da se mre)

Narrator Horodver: 

Prva lasta na granu dolete, od tad prođe mnogo dana

Još mnoge joj se pridružiše, da ne sedi sasvim sama.

I cveće i lišće nadbrojaše zvezde nebeskoga svoda

I vazduh toplinom opkorači sve žitelje ljudskog roda.

Iz tame se rodi svetlost.

Sve kruto, hladno, mrtvo se rastopi u tečnost.

Kao haljina bela što joj obim savršenog ženskog struka

Ne daje da se sa zemljom sretne

Haljina predugačka, što od nekoliko metara tkanine

Brižljivo je zimus tkana

Kao što ona vazduhom teče 

Na prolećnom povetarcu mekanome

Tako osnaženi život protiče kroz bića

U ovom času svečanome.

Raznoličje se tek sad shvata,

Kad se kruta zima svlada

Kad sivilo se obeznači, kad se rodi nova nada.

I prilika se nova svija, viđena je kako leti

Oslobođena stiska i učmalog legla zmija.

Kroz oblike travne, preporođene, nove

Jednog šumskog zeca brze nose noge:

Hita on, za Uskrs, da obiđe grad,

Da mu se zaraduje svaki čovek mlad!

Al' ničijim okom neće biti dodirnuta

Dlaka njegova siva.

Nespoznatljiv, zagonetan zec je ovaj - 

Ješua mu ime biva.

On odnosi radost, al' ne hvali se time,

A oni što mrak nose, Ješuino znaju ime!

Izgovaraju ga često i hvale se njime!

Ješuinim imenom – jer nemaju drugim čime.

Iz srca im se zlo upumpava u vene,

I kada ta kuga u spoljni svet se dene,

Osnivaju sekte, čak vrbuju nerođene,

Prisvajaju sve što protok novca

Može k' njima da okrene.

Ta masovna stara sekta prisvojiše Uskrs

I nazvaše ga svojim,

Gozbiše se onda nad telom osnivača

Raspetim i pokojnim...

Čak ni taj osnivač ne beše njihov bog

Već pre žrtva njihova beše, 

Al’ ta misao postade svetogrdna

Jer oni se na visoke položaje popeše.

I spremaše se oni 

Da još jednom obred pravilno izvrše

I praznik veličanstven da obeleže.

Tako, sektaši se međusobno domunđavaše...

Sektaš 1: Moramo naći žrtvenoga zeca, zakucati ga na krst. Tako radimo već vekovima, svake godine. Narod voli da gleda, narod voli to da gleda! Krv, krv, krv! Zakucati, zakucati! Kičmu, kičmu drobiti! Drobiti!

Sektaš 2: Smiri se, nikome ne drobimo kičmu, proklet da si! Izgleda da si postao otporan na terapiju koju nam Sveti Lekar pripisuje za grešne misli. Tebi izgleda ni Očenaš ne pomaže više...

Sektaš 1: Izvini, prenagljujem. Ali ne mogu da se strpim, hoću da zakucavam. 

Sektaš 2: Pa idi onda igraj košarku pa TAMO zakucavaj!

Sektaš 1: Ne,ne. Zakucavanje. Sveta radnja, prolivanje krvi. Sveta radnja. Hoću da masa kliče! Bojim se da ove godine nećemo naći žrtvenog zeca, zato paničim... I da li ćemo uspeti da ga preobratimo u našu veru pre nego što ga razapnemo? Posao je delikatan – ne sme da se omane. Zašto prosto ne žrtvujemo jednu ovcu? Imamo ih tako mnogo u našim redovima, sve su preobraćene. Uštedećemo trud.

Sektaš 2: Budalo jedna! Poznato je da ovca ne reaguje na smrt druge ovce! Mi želimo te ovce u našim redovima da animiramo, da im pravimo zabavno – ne želimo da ih držimo ravnodušnim. Da želimo da ih držimo ravnodušnim ne bismo pravili svetkovine. Svet mora da se zabavi i mi im to omogućavamo. Da želimo da ih držimo u dosadi prosto bismo ih ubijali, svaki dan po jednu. Video bi onda – svaka i jedna koja bi ostala živa ne bi se bunila – mislila bi da BAŠ NJU neće snaći sudbina nesretne komšinice. Zato ne vredi žrtvovati ovce – to NIKOME nije interesantno. 

Sektaš 1: A zečevi su, KAO, INTERESANTNI? Kako je to uopšte nekome palo na pamet da baš zečevi moraju da budu žrtvovani? 

Sektaš 2: O, ali, zanimljiv je zec. Moraš ga prvo pridobiti i uterati u tor. To je najteže od svega. Može i pobeći, a ako se to desi, pa ga ponovo ulovimo, opire se dok ga prikucavamo. I još da ne zaboravim: najslađe od svega je kada ga prikucamo, a on drhti, mrda se, vrpolji se, a nemože da pobegne. Ceo taj spektakl ovce prat... ovaaaj,narod prati, i zanimljivo mu je. Slavi.

Sektaš 1: Verovatno su neki zečevi dočuli šta se radi sa njihovom vrstom, pa su oprezniji kada silaze u grad za Uskrs. Primetio sam da se broj dostavljenih poklona progresivno smanjuje tokom zadnjih godina. Sad smo čak postavili i sigurnosne kamere ispred svake kuće kako bismo uočili zeca čim se pojavi. 

Sektaš 2: Postavljanje tih kamera je isplativo samo kod onih kuća u kojima se farbaju jaja...

Sektaš 1: Šta to pričaš? Pa svi farbaju jaja! Mislim dabi ti mogao da odeš kod Svetog Lekara u ispovedaonicu. Nije tebi dobro, koliko vidim. Idi bre postavi nešto na ispovesti.com, bar neko da se nasmeje tvojoj izopačenosti...

Sektaš 2: Mislio sam – kod onih koji ZNAJU zašto se farbaju jaja. Onih koji još uvek poštuju boginju Eastre. Stara religija. 

Sektaš 1: Da,da. Poklonici stare religije. Nevernici. Mnogobošci! Jeretici!

Sektaš 2: Ne budi nadmen. Oni bar znaju u šta i zašto veruju. Pitaj bilo koju od naših ovaca, pitaj ih zašto se farbaju jaja! Odgovoriće ti citirajući neku kratku rečenicu koju smo im mi servirali. Naravno, nismo im mi servirali kompletnu laž, naime – preuzeli smo priču od pripadnika stare religije i onda smo je skratili, pardon, ULTRA-skratili da bismo je prilagodili upotrebi ovaca. Ali, vidiš – ovce se ne bune. Njima je dobro štagod im ti servirao. Eto, oni ne znaju u šta i zašto veruju. Ali mi znamo! Verujemo u novac. Živimo za novac, ili ono što bi Gazda nazvao ’’ovčija vuna’’. Priznajem, udaljili smo se mnogo od onog učenja koje propovedamo narodu. Mi sami ni malo ne verujemo u to učenje. Potpuno smo promenili doktrinu. Samo još novac ima vrednost za nas...

Sektaš 1: I krv! I prolivanje krvi!

Sektaš 2: Blesav si mi ti prijatelju, i zaluđen. Krv nama ništa ne vredi bez novca. Samo ovcama krv može vredeti bez novca. Mi nemamo takve iluzije. 

Sektaš 1: U pravu si!

Sektaš 2: Hajde onda da pauziramo razgovor i popijemo kafu.

Ne tako, bez mleka! Danas je post, hoćeš da odem u pakao zbog tebe? Kuvaj ponovo.

Narator Horodver: 

Nadvila se noć Preduskršnja i grad blistaše od rascvetalih grana,

Pijanice i nesrećnici popuniše prostor sektinoga hrama.

A ujutru, sutra, dok pupoljci zeleni odišu željom

Da razlistali ugledaju plavo tečno nebo

Zec Ješua, takozvani, obliazi dvorišta, ostavlja poklone

Al’ u sektašku zamku upade, i izusti kratko: ’’U, bog te jebo!’’

Sad u zamci beše on, u rupi ispod nabacane trave

I da je velik kao slon, opet bi mu došli glave.

Pokupiše ga sektaši, on još jače se uplaši!

Odvedoše ga u prostorije gde duša i pamet postaju

Predmet kupoprodaje...

Ješua: Šta od mene tražite? Ja sam samo zec što poklone deli...

Sektaš 2: ...ko za tebe nije čuo taj nek se iz sveta seli... Hehe, ma znamo mi ko si ti - ti nam i trebaš. Odrekni se stare vere i priključi se nama. Mi ćemo ti spasiti dušu.

Sektaš 1: Spasiti dušu, spasiti dušu, spasiti dušu, hahaha! Baš je kul kad se ovako ubacujem...

(Sektaš 2 ošamaruje Sektaša 1)

Ješua: Čekajte, jel ovo zbog onoga što sam ukrao šargarepu gazda Joci prošle godine?!? Znao sam da će me stići kazna... Oh, sad moram iskajati svoje grehe...! Ajde! Ne želim da se pravdam!

Sektaš 2: Ma kakav gazda Joca i njegova šargarepa, grešan si ti i ovako, grešan si rođenjem, ne treba da postojiš, bolje bi bilo da se nisi ni rodio.. kao i svi mi. Ali razlika je u tome što smo se mi preobratili. Mi smo SVESNI da smo bevredni. Sada kada smo se preobratili, naše duše će biti spasene. I tebi nudimo da se preobratiš sada...

Ješua: Ljudi, ja ne znam o čemu pričate. Ne verujem da sam grešan samo zato što sam se rodio. Da sam kriv što sam živ. Ne treba da mi nešto tako pričate. Nisam se osećao bezvrednim dok mi vi to niste rekli. Volim da uživam u šumarcima, trčkaranju po livadi, ponekad i da ukradem šargarepu, što da ne? A da bih potvrdio svoj osećaj o sopstvenoj vrednosti, koju mi vi sad poričete u toj svojoj, da kažemo ’’teoriji’’, jednom godišnje odem do grada i raznosim poklone. Čisto iz zadovoljstva, nikad se nisam hvalio time. Tako je i moj deda radio, i otac. Sada je red na mene. 

Sektaš 2: Hm, dobročinitelj? Hm, ovo je premija! Drugi zečevi nisu ovo pričali o sebi. Nismo znali da oni to rade iz doborčinstva, mislili smo da rade iz dužnosti, zato što misle da ’’to tako treba’’. Možemo od ovog ovde napraviti...novog mučenika!

Sektaš 1: Da zovem Gazdu Koštunjavog Tutumraka? 

Sektaš 2: Zovi, zovi Tutumraka... Dok se ja pozabavim ubeđivanjem ovog novog...novog... sveca!

Ješua: Ljudi! Ja ne želim da budem nikakav mučenik! Neću ceo život da se mučim. Ne moram. Mislim... ZAŠTO !?!

Sektaš 2: Simpatičan si ti. To se samo kaže tako – mučenik. Nećeš se ti mučiti mnogo, jer nećeš još dugo ni poživeti. Ceo obred mora da bude okončan, a ti mrtav  - do večeri. Nisi jedini koji se mučio, i drugi zečevi su se mučili pre tebe. Ipak,ti ćeš dobiti poseban status...

Ješua: Ali, neću da umrem! Pored toga, mislim da bih bio korisniji ljudima i sebi kada bih nastavio da živim i bavio se onim čime sam se do sada bavio.

Sektaš 2: Da. Ali nama si korisniji mrtav! A mi tebe sad posedujemo! Op-prc!

Ješua: Ne sviđate mi se!

Sektaš 2: To nije pitanje, mali. Žrtvovaćemo te i uzeti ti šapu. Ako si ti mučenik, tvoja šapa će mnogo vredeti, prodaćemo je skupo. Kažu da zečija šapa donosi sreću..

Sektaš 1: Zvao sam gazdu kao što si rekao... 

Sektaš 2: Jel’ Tutumraka? 

Sektaš 1: Jeste, jeste, Tutumraka. Dao je dozvolu da izvršimo žrtvovanje mučenika. Pre toga moramo obaviti inicijaciju. Ali još pre inicijacije dobićeš, zeko, priliku da vidiš šta te čeka. Upali DVD i pusti snimak od prošle godine!

Sektaš 1: Evo ideeee...

Sektaš 2: Ne, ne! Idiote! Ne "Analna svadba svetog Vasilija"! To tek treba da ima premijeru na gayporn-u, ali POSLE uskršnjeg posta, jebem te bogohulna! Evo ti ono sa zecom, puštaj! 

Narator Horodver:

... i kad se obred završio, za zečijim telom posegnuše

Čupaše mu šape, uši, kožu, dlaku, nogu

I sve što uhvatiti mogu.

Rastrgovčen osta zec pred krstom

A poljana ponovo načini se pustom...

A da je bio na slobodi moglo se desiti da ga ne daj bože kola udare...

Sektaš 1: Eto! Ovako ćeš završiti. Hoćeš li da ovako prođeš neosvećen? Ako te mi posvetimo, ako prihvatiš našu inicijaciju, duša ćeti biti spasena posle ovakve grozne smrti. 

Ješua: Ali...zašto to radite?!!!!?

Sektaš 2: To je simbol. Naš osnivač je na Velikom Prelomu Vremena skončao ovako. Razapeli su ga. Narod je voleo to da gleda. Narod i sada voli da gleda ovakve stvari i mi koristimo upravo ovaj praznik da mu udovoljimo. Nećemo da razapinjemo čoveka jer to nema nikakvog efekta. Ljudima je zanimljivije da gledaju ubijanje životinja, to im je nekako...veći fetiš. Još ako si član naše sekte, mi dobijamo poene u narodu. 

Ješua: Predaću se vašoj sekti! Dajte pokrstite me, pa da završimo sa time...! Svakako nemam izbora.... Pustite me iz ovog kaveza, pa me vodite vašem gazdi. Potpuno se predajem!

Narator Horodver:

Ali, lakoverni (kao i uvek) behu oni.

Kako se poklopac kaveza skloni,

Ješu smesta trknu

I kroz vrata, preko praga skokne

I kroz prozor proleti, 

Na ulice pune cveća i zelene trave

A srce mu drhti - 

Prepuno je strave.

U šumu on obližnju klisne

Traži gde će da se skrasi, stisne.

I za par sati pred šumom se nacrtaše svi sektaši

Jer zeca oni tražiše.

Potera velika, sa puno vatre i oštrog čelika.

A Ješua se u rupi skrivaše,

Jer za bolje se nije mog’o snaći.

Sektaši su svud oko njega,

Pitanje je vremena kada će ga naći.

Iscrpljen, gladan, bez nade i bez ikog svog,

Pričina se pojavi, i ne znaše on dal’ to beše san

Ili ga je lično posetio bog...

Sveti Ješua: Imenjače, nemoj misliti da je gotovo sve. 

Ješua: Ko si ti? Kako mi ime poznaješ? Zašto si tako izranjavan?

Sveti Ješua: I moje ime je Ješua. Pripisuju mi da sam osnovao sektu koja te sada juri. Zovu me još i Isus. Ja poznajem tebe, jer poznajem sve. Izranjavan sam jer ti um još uvek nije dovoljno čist. Zato vidiš samo moje rane. 

Ješua: Ali, ti si zec! Sektaši su mi rekli da je osnivač bio čovek koji je žrtvovan. Otkud sad to da si ti zec?

Sveti Ješua: Ja sam sve, i bilo šta. Crnci će reći da sam crnac, belci da sam beo. SVI me vole posle moje smrti. Isto tako, zečevi bi rekli da sam bio zec. Niko nije daleko od Istine. Ja sam sveprisutan. Znam sve. Tebi se čini da sam zec jer ćeš me tako najbolje razumeti. 

Ješua: Hej! Rane ti se zaceljuju! 

Sveti Ješua: To se tvoj um pročišćava. Počinješ da u meni vidiš nešto više, a ne samo moje rane. Njih sam zadobio od bezumnih ljudi. I mene su žrtvovali, kao i tebe što žele – samo zato što se nisam složio sa njihovim principima. Mene su ubili moji. Nisam želeo da budem pripadnik sekte koja je tada bila popularna. Mučili su me i kasnije prozvali mučenikom. Oni koji su me mučili - veruj mi – to su oni ISTI ljudi koji se sada KUNU u moje ime. Vidim im to u očima – ista zaluđenost i glad za nasiljem. 

Ješua: To znači... da i mene čeka ista sudbina kao tebe... Suđeno mi je da me ubiju. Ali, ja se nisam priklonio njihovoj sekti, kao ni ti u svoje vreme. Ako me budu ubili, postaću svetac, kao i ti. To će srušiti njihovu religiju.

Sveti Ješua: Nemoj tako. Neki novi paraziti će naći načina da se ovajde koristeći tvoje ime. Da ne pominjemo da te i ovi sadašnji sektaši mogu iskoristiti kao svoju maskotu. Poznati su po laganju. Slagaće dasi pristao da budeš deo njihove sekte i da si pristao da se žrtvuješ za nju. Ionako će moći da pričaju o tebi sve što budu želeli kada budeš bio mrtav. Mrtva usta ne govore.

  

Ješua: Ali meni je sada sve jasno! Ja ne mogu izbeći žrtvovanje. Revolucionarne osobe kao što si ti bio ne mogu izbeći okrutni sud gomile. Inače ni ne bi bili revolucionarni ljudi...niti zečevi. Tvoje rane skoro da ni ne vidim više. Sad si mi jasan!

Sveti Ješua: Ja sam se žrtvovao da ne bi više bilo žrtvi. Ne podržavam ovo što rade sektaši koji se pozivaju na moje ime. Oni samo traže izgovor za nasilje, i žedni su krvi zato što nisu dovoljno sposobni niti dovoljno hrabri da krenu u potragu za spoznajom sebe, i za Istinom. Moja žrtva je služila jednoj svrsi, a ta svrha bila je – da se prestane sa svim žrtvovanjima. Krivo su me shvatili... Još nešto: niko nije poseban, niti revolucionaran. Čak ni ja. Svi smo mi deo velikog procesa i svi mi doprinosimo razvijanju tog procesa. Samo uobraženi ljudi misle da su posebni, žale se da ih niko ne shvata, i na kraju, bez ikakvog razloga – žrtvuju se -  a to sve opravdavaju nekom religijskom ili sektaškom dogmom, ili time kako ih niko na svetu ne razume. 

Ješua: Sve rane ti nestadoše. Izgleda da sam te POTPUNO shvatio... Ako budem morao da umrem, umreću za neki cilj drugačiji od onog za koji si ti umro. Ne želim da ti otimam slavu. Sada si me naučio: bogatstvo je uživotu, a ne u žrtvi. Nije vreme da se mre!

Sveti Ješua: Nije vreme da se mre. Život oko tebe počeo je da raste. Vreme je da ga osetiš u svoj njegovoj punoći. Za smrt i žrtvovanje – nije vreme! Ako želiš da se spaseš, izađi iz rupe i prati me...

Narator Horodver:

Dva zeca iz rupe istrčaše i u mračni tunel uleteše

I kroz njega se provukoše.

Ješua nije znao,

Dal’ je s priviđenjem malo pre razgovarao,

Ali svakako ga je neka čudna sila,

Sila poverenja, odvukla do ulaza u tunel

Kao da je znao da je bezbedno unutra ući.

Nekad morate imati poverenja i u sebe.

Na kraju tunela svetlo on vide:

Livada bogata bojama, trava i cveće.

U šumarku u daljini i nizini

Ču on gunđanje i povike. 

Sad on bezbedan je, i vremena ima od njih da se skloni.

I časova će imati na pregršt da se stopi sa životom koji raste.

Za početak, on prigrli travu poda sobom,

Prigrli vazduh oko sebe,

I prigrli svoj korak.

"Kažem ti ja mala, zamalo me neki seljaci proburaziše, a onda sam se prosvetlio i shvatio da treba iskoristiti svaku priliku za tucanje koja ti se nudi..."