NOVOGODIŠNJA BAJKA: DEDA MRAZOVA KATARZA

Narrator Horodver: Bila je to hladna ćelija, prepuna mraka, toliko memljiva da ni kao žilet oštar zimski vetar koji je produvavao kroz nju nije mogao da spere smrad truleži što beše ugrađen u njene zidove. Zapuštena prostorija, u koju trpaju novopristigle pacijente kako bi se otreznili i došli k' sebi. Nikola je sedeo na sivoj mokroj krpi koja beše jedini predmet u toj prostoriji, i koja ga je odvajala od betona po kome je vršio nuždu, veliku i malu, pri čemu je verovatno ova potonja bila razlog zašto je krpa toliko vlažna. Novogodišnja noć. Napolju se ljudi spremaju za veselje: neki čekaju da se društvo okupi pa da krenu sa trošenjem lagerovanog alkohola i žu-žu pogačica, drugi sede u foteljama pored kamina iščekujući početak novogodišnjeg programa na televiziji, treći se nadaju da se neće ove godine ponovo razočarati u organizaciju dočeka za koji su platili par stotina evra. Svi nešto slave, a Nikola je zatvoren u svojevrsnoj tamnici koja mu ne pruža pogled čak ni na udaljene zimske zvezde. Kroz hodnik poče odzvanjati zvuk klompi, koji je postajao sve glasniji. Ponada se da ga vlasnik tih koraka neće opet siliti da pije lekove za smirenje, iako su mu isti realno pomagali da izdrži ove crne dane u ćeliji. Na njegovu radost, slabašna sijalica iz hodnika osvetlila je jednu žensku figuru, a pitom glas mu se obrati toplim rečima...

Lara: Prijatelju?

Nikola: Hou hou houuuu....molim...Kakav sam ti ja to prijatelj?

Lara: Ti si Nikola Svetovski, jel tako? Primljen si u ovaj azil sa naznakom da boluješ od kompleksa Deda Mraza.

Nikola: Ali ja i jesam Deda Mraz, evo ti dokaz – svi ovi lekari me tretiraju kao da ne postojim, ignorišu me.  A samo želim da donesem sreću i blagostanje ljudima!

Lara: Nije da te poričem, ali moje kolege u belim mantilima ne misle tako. Kažu da si pokušao upad u porodičnu kuću Ištvana Lajoša, pripadnika mađarske manjine, u toku njihove Badnje večeri. Zaglavljen u dimnjaku kroz koga si pokušao da se ušunjaš u kuću, izvršio si defekaciju u svoje pantalone, da bi te sutradan pronašli, uznemireni smradom. Vatrogasci su te izvukli i poslat si ovde. Kažu „utripovao je da je Deda Mraz, dajte mu prozak i zatvorite ga bar dok ne prođu praznici“.

Nikola: Turnu mi neku kašu kroz rešetke jednom dnevno, teraju me da pijem vode iz valova sa ostalim pacijentima kao da smo stoka, ostavljaju me da se smrzavam....nemam ni wc šolju ovde, a kad se olakšam na pod oni kažu: „eto vidite da je lud, sere i piša po podu kao životinja, jebem li mu majku bolesnu, voleo bih da je Hitler živ pa da ga dovedemo ovde, lepo bi on to sanirao po kratkom postupku“.

Lara: Ja ti verujem da si Deda Mraz, ali da ti je mozak ispran raznim reklamama i sveopštom komercijalizacijom. Ti misliš da ćeš učiniti dobro ljudima ako kreneš raznositi poklone kao u onim serijama i filmovima koje puštaju na televizoru za vreme praznika. Ipak, na misiju si pošao sa praznim džakom, čoveče! Kako očekuješ da nešto daš ukoliko nemaš ništa? Zapitaj se.

Nikola: Ja delim sreću, ljubav i dobrotu!

Lara: Još jedan trip pokupljen iz filmova. Hajde lepo priznaj da si ustvari hteo da ukradeš dvolitru koka-kole od Pište. Primećeno je prisustvo te hemikalije u tvom telu, kažu da si se navukao na istu i od prekomerne doze šećera otišao, da izvineš, u kurac, pa te neko čudno praznično raspoloženje spopalo da kao ideš da deliš poklone.

Nikola: U pravu si, podsvesno sam žudeo za jednom dvolitrom koka kole. Imaš li je ti možda, ha? Ne dvolitru, ma ni čašu, samo malo, samo gutljaj, da se smirim, i evo ostavljam te na miru.

Lara: Ne, ali imam nešto za tebe. Vidiš, ja nisam od onih klasičnih psihologa koji te trpaju lekovima dok se ne uspavaš da bi ćutao. Moje uverenje je da imaš nešto dedamrazovsko duboko zatrpano u sebi, ali moraš proći kroz alhemijsko pročišćenje duše da bi to spoznao i na pravi način izneo.

Nikola: Slušam.

Lara: Donela sam ti ovaj laptop, i u njemu je prazan cd. Narezaćeš se na njega, potom ću te ja povezati sa jednom android aplikacijom. Zatim ćeš preko interneta upasti u svest nekog čoveka po tvom izboru. Savetujem ti da, kada izađeš odavde uz pomoć te aplikacije, sebe preimenuješ u Sinterklas, to ti je slično kao Nikola Svetovski, samo na holandskom. Poslušaj me. Aplikacija se zove „Novogodišnje čestitike!“, koju je moj muž programer posebno dizajnirao za ovu priliku. Svi će je skidati sa neta u toku praznika, ali ona ima jednu skrivenu osobinu. A to je: ovoj aplikaciji je omogućeno da se sinhronizuje sa alfa talasima mozga, to čovek ni ne oseti, ali to će ti biti prilika da suptilno upadneš u nečiju svest, da se infiltriraš, iskoristiš njegovo telo za odlazak u grad za Novu godinu. Napij se, otpusti kočnice, divljaj i pročisti se kroz alkoholnu katarzu.

Nikola: E ti si tek luda! Da se narežem na cd? Ko bi to mogao da uradi! Pa vi bolničari ste sto puta luđi od nas! Kako da se narežem na cd, pobogu?

Lara: Ne znam, kažu da si lud, pa pomislih: lud čovek svašta može.

Nikola: Zašto si to pomislila?

Lara: Slušaj me sada. Kada si se ti, da izvineš na izrazu, usrao u gaće onomad u odžaku - zbog čega is to uradio? Da li zato što te je stvarno priteralo, onako odistinski, nisi mogao više da izdržiš jer ti se stomak nahladio... ili si se ukakio iz besa? Budi iskren, samo budi iskren!

Nikola: Iskreno...iz besa. 

Lara: Dovoljno. Ako si ti toliko lud da se usereš u gaće iz besa, onda je ludost u tebi toliko moćna da je možeš upotrebiti da se narežeš na cd. Hajdemo onda!

Horodver: Za tren oka, Nikola bi narezan na disk, bolničarka Lara ga nakači na android aplikaciju i on se upusti u lutanje po sajber prostranstvima. Sa druge strane ekrana svojih mobilnih telefona, ljudi skidaju novogodišnje aplikacije i šalju jedni drugima čestitke. Uvidevši da postoje ljudi koji će tu noć provesti sami, odluči da među njima izabere nekog čije će telo iskoristiti za transfer svoje svesti uz pomoć skrivene osobine ove aplikacije. Ulete u glavu jednog čoveka srednjih godina koji ne bi svestan transfera koji se upravo odigrao. Čovek spusti telefon u džep i tren kasnije poče glasno da se smeje.

Sinterklas: Hou hou hou, ponovo smo tu, veselo, samo veselo! Valja se lepo obući za bal, pripremiti se, namirisati, lepo se okupati, i crveno moje ukrasno odelo obući! Hajde da ne budem više ludi Nikola Svetovski, malo da budemo otmeni, poslušaću Laru i prevešću svoje ime na holandski! Večeras ću biti Sinterklas! Večeras ćemo biti fensi! Da sebi i to ispunim!

Pit: Sinterklase, hoćemo li da skačemo kroz odžake, upadamo ljudima na zabave?

Sinterklas: Otkud ovaj crni paž stvorio se pokraj mene?

Pit: Ja sam Crni Pit, tvoj saputnik. Kroz dimnjake upadam na žurke kućne, tamo žderem đakonije vruće, mafine i podgrejano pivo. 

Sinterklas: Pa nije to maskenbal, takav garav nećeš proći!

Pit: Veruj mi, svi pijani i ludi su tokom ove noći. Primiće i Satanu i Crnoboga kada naliju se piva i vrućega groga. A šta beše tvoj zadatak?

Sinterklas: Da večeras doživim katarzu dok se alkoholom nalivam.

Pit: Nema boljeg mesta za to od ovih žurki, veruj mi. Ovde ćeš se ti prosvetliti!

Horodver: Pođoše Alejom bagrema, niz brdo se spustiše do jedne vile krasne, u kojoj se žurka za aristokrate održava, Crni Pit upade kroz odžak i uvidi čega sve tamo ima.

Pit: Oho, vidi kurve, koliko kurvi na sve strane, dopičnjaci samo šljašte, dekoltei kao iz najbujnije mi mašte. Evo vam bombone kurve, nasisajte mi se! 

Horodver: Zaslepeše ih sitne bombone, uvijene u pozlaćeni papir, i niko ne primeti da Pit otvori vrata omogućivši Sinterklasu da na žurku kroči. Ali, Pit beše suviše uživao u muvanju šiparica i dobrodržećih dama, popio je više ispala neg' piva, prosipali su mu alkohol po glavi, šegačili se s' njime kepecom, zbog niskog rasta poredili ga sa Baginsom, ali njemu beše provod lep jer je mogao da zuri u ženske depilirane noge bez da se saginje, da šljapka ih po dupetima, viri ispod suknje da vidi koja nosi gaće a koja ne. Ta sitna duša, robovska, zadovoljavala se samo najnižim slastima, a Sinerklas ostade u ćošku smoren, od dosade je pio kao da želudac mu nema dno, al' ubrzo je, gunđajući, na ulicu istrčao jer mu od prostakluka  bi zlo. 

Sinterklas: Crni Pit, Crni Pit, slušaj mene kaže on.... Sve vreme mi priča kako ima najbolji pogled, u nivou minića, stalno viri ispod suknjica... Nije to provod za mene. Idem ja malo do grada, da se obradujem svetiljkama i čarima novogodišnjeg festivala!

Horodver: Tu odmah iza ćoška, prenu ga hrapavi glas jednog starca u crvenom odelu.

Jolopuki: Potegni malo votke iz moje flaše ove.

Sinterklas: Ko je sad ovaj matori bradonja? Što si tako propao pa cevčiš votku iz plastike na ulici na minus petnejst? I još sediš na hladnom mermeru, na ovoj gadnoj fontani.

Jolopuki: Ja došao sam iz dalekih predela Finske, gde zime oštre i mećava snežna dođu mi kao dobar dan. Zovu me Jolopuki. Potegni, pa spoznaćeš ko sam ustvari ja.

Horodver: Uzme flašu od plastike, prisloni je na usne i zabaci glavu unazad. Zažmuri i potegne. Alkohol mu blago opeče nepce i jezik, a kada je oči otvorio imao je šta da vidi. Ili, bolje reći, da ne vidi. Jer, čiča koji mu je dao flašu više nije bio tu. Dodatno, zateče sebe kako sedi na mestu na kome je ovaj malopre sedeo. Na hladnom mermeru. Baci pogled na odelo i uvidi da ono posta prljavo, prostačko, upravo onakvo kakvo je nosio starac koji je sad nestao bez traga. Takođe, učini mu se da su pantalone postale kruće, a čizme dublje. Nije više bio tako fensi. Smrdeo je na jarca. Žuta ulična svetlost dominira scenom. Sinterklas na tren pomisli šta mu je trebalo da nateže za matorim, verovatno mu je stavio neku drogu u piće, lepo su ga upozoravali svi na to. Nije stigao ni da se pokaje, kad oseti neku žestoku promenu u svesti, počeo se osećati kao matori perverznjak kome su sve kočnice otkazale. Postao je Jolopuki, i derući se iz sveg glasa rastrčao se po trgu. 

Jolopuki: A sada da malo ludujemo! De su deca da ih jebem? De su deca da ih pojedeeem! Daj tu rakiju stoko fenserska, pljas, idemo na trg da svi vide ovog jarca bradatoga, kopilad će okusiti moja kopita u njihovim ustima, hahahaha! Ej pičke, de ste, ajde malo kod dede na zezanje, hehehe! Znate kako kažu „ja sam car, pravi božji dar, kad ti uteram u čmar“ heheheh! Muuuu stoko, muuuu! De si pičko! Ćao! De si pičko! Ćao! Daj rakije, za Božić ti ga nabijem, heheee! Deco ne vrištite, poklaću vas sveee! Aaaa vatromet, koje boje, joooooj, da mi je ovo bilo u Finskojjjj! Šta me gledaš matori, hvataj to dete svoje i beži, ne ponavljam dvaput, zapamti! Šic! Šššmrššš! Oooo, šta to imamo ovde? Gde si lepojka, uvalim ti stojka! Op, op, da vidiš kako matori jarac naskačeeee! Hehehe! O jebem ti život gde sam ja, koliko ljudi, pa ovde treba da budu orgijeeeee! Uuuu, kolike sisurde ima ova prevaljka što nariče na bini! Hej matora, garant imaš mleka da podojiš mene i mojih 526 hiljada nestašnih pomoćnika, heheee! Daj pivo stoko! Daj tu votku! 

Horodver: Divljao je ludi jarac Jolopuki pod svetlima velegrada, ljudi su ga ili sažaljivo gledali ili unezvereni bežali dok je trčao po ulici kao lokomotiva u punoj brzini, psovao prolaznike bez obzira na rasu, pol, rod i godište, otimao ljudima piće iz ruku, pretio deci trpanjem u džak, a odraslima u čmar. Pojuriše ga neki mladići jer je određene fenserke, koje su ovi muvali, nazvao jalovim krmačama sa pičkama od metar. On pobeže, izađe iz mase držeći ukradenu flašu votke, ali se od iscrpljenosti sruši na gomilicu prljavog poluotopljenog snega u gradskom parku. Obrati mu se glas iz podnožja obližnje jelke.

Ded Moroz: Malo si se zaneo prijatelju.

Jolopuki: Pa šta ćeš druže...jel mogu da te zovem druže? Druže...koji? Kako ti je ime?

Ded Moroz: Drug Moroz bio sam dugo zvan, bio sam komandant Ruskih Armija Zime, tako nešto su mi izmislili. Znaš, ludi drug Staljin je imao žešće tripove. 

Jolopuki: Hoćeš da podelim ovu votku sa tobom? Da se ogrejemo zajedno?

Moroz: Može votka! (zastade) Ne bre! Šta je ovo? Finlandia? Što piješ to? Ruska votka jedino valja, prava, Manastirska izba na primer, a ne ovo!

Jolopuki: Baš me briga šta ti misliš koja je prava, uzmi pij ili prekini da sereš!  

Moroz: Tako se sa mnom ne govori! Ja koracima svojim permafrost drobim! Niko mi nije protivrečio a preživeo! Samo drug Staljin, ali to je druga priča. Njega sam se čak i ja bojao. Skinuo me je do gaća i promenio mi uniformu, jedno vreme sam zbog njega nosio plavo odelo, znaš. 

Jolopuki: Jebo te drug Staljin i svetska revolucija! Živela votka Finlandia!

Horodver: Udar vetra obori jarca i prikova ga za zemlju, sneg poče da veje, i za nekoliko sekundi inje i mraz se nahvataše na njegovo odelo i on ostade zalepljen za tlo. Ugleda ljude kako se jure preko nebeskog svoda. Divlji lov - tako se ovo zove u predelima odakle on dolazi. Iskoči iz tela i krete da se juri sa njima, izgubi se u nebeskom šarenilu i dinamici okretne trke. Ne seća se kako se to desilo, ali kao da je upao u neki drugi, astralni svet. Mirna snežna poljana obasjana jarko crvenom sunčevom svetlošću, kao u predelima severno od Sibira. Nesalomiva mirnoća, koja podseća na onaj titravi trenutak neposredno pre nego što upadnete u san. Nebo je odjekivalo neortodoksnom bajalicom u kojoj se pominju Deda Mraz i Premudrost. 

Nikola: Šta je ovo? Kao da sam sanjao da sam bio Sinterklas, pa Jolopuki, pa je Ded Moroz na kraju došao i zaledio me. Gde sam ja. Gle, kazan rakije. Izvinite...

Rus: Hе понимаю.

Nikola: Rusi. Peku rakiju.

Rus: Мы хотим поговорить испечь бренди.

Nikola: Ja ovog ne razumem ni reč. Čekaj, sva sreća da sam poneo mobilni. Evo, samo da se povežem na Google Translate, pa da vidim šta kaže... Google Translate kaže: „Treba da ispečeš rakiju od sebe“. Da ispečem rakiju od sebe? Kako to?

Rus: Мы знаем, что мы печем, мы сошли с ума, но присоединиться к нам.

Nikola: Znaću valjda zato što sam lud? Ali, zar nisam ni malo odmakao na svom putu da prevaziđem ludilo? Zar nisam izbacio sve iz sebe kroz ono ludovanje po gradu?

Rus: Нет дерьмо человек.

Nikola: Ne, ne serem, ljudi. Ne bih više kenjao u gaće iz besa, nisam više lud bre!

Rus: Люди могут узнать себя в любви с искрой, которая будет делать добро другим, не предъявив обвинений, это не значит, что вы сумасшедший.

Nikola: Najluđi je onaj čovek koji želi da šalje bezuslovnu ljubav i čini dobro drugima bez nadoknade? Verovatno je to istina.

Rus: Бренди объединяет всех людей доброй воли и объединения в дружбе. Ты наш друг.

Nikola: Šta rekoste? Ako želim da činim dobro drugima onda moram da ispečem rakiju od sebe? Moram da...nestanem. Moram iščeznuti. Ispariti. Evaporirati.  Sam sebi presuditi. Čini mi se - legitimnim.

Horodver: I bi pokrenuta takozvana „vesela mašina“. Nikola, ili Sinterklas, ili Jolopuki – kako god ga želite zvati, uskoči u kazan i prepusti se procesu pečenja rakije od sebe. Narednog jutra, dvojica mladića, koji su se mamurni vraćali kući kroz gradski park, videše u prljavom snegu litarsku flašu na kojoj je pisalo „Finlandia“, ali u njoj nije bila votka već neka jednako bistra tečnost. Nije ni rakija, jer beše crvena, ali nije ni vinjak jer je imala mnogo življu boju, življe crvenilo. 

Mladić 1: Eeee, svašta smo sinoć pili bratori, i absint, i vina, piva, rakije, malibu, džin, šampanjac, viski, štok, tekilu, koks, dops, eks, šta nas košta da ovo još probamo. Hoćeš ti prvi?

Mladić 2: Hoću, davaj! (pije, strese se) Jebote, ja se od ovoga otreznio! Kao da ništa sinoć nisam pio! Uzmi ti, probaj!

Mladić 1: (pije) Stvarno! Jebem ti sve! Ja potpuno trezan! Skroz jasnije vidim svet oko sebe!

Horodver: Posle ovih par gutljaja, iznenada dobiše potrebu da ponude ovo piće svim ljudima koje usput susretnu. Neki su odbijali, ali svako ko je nategnuo iz flaše osetio bi se instantno osveženim, zdravim, laganim, skoro prosvetljenim. Presipali su ljudima u njihove pljoske i flašice, a tečnosi nije ponestajalo, svuda se razdeljivala, od flaše do flaše, od kuće do kuće, i što su je u više flaša presipali činilo se da je ima više, kao da se množila a ne da se trošila. Svako ko je makar i liznuo ovo piće počeo je da oseća potrebu da čini dobra dela za druge bez da očekuje zahvalnost, samoinicijativno su počeli da udomljavaju kučiće, nezbrinutu decu i pružaju pomoć svim unesrećenima. Kao da su svi, posle kušanja tog pića, utripovali da su postali Deda Mrazovi.

LEČENJE ZIMSKE DEPRESIJE

Deo 1: SNEG

Ebenizer Skrudž, pored toga što poseduje ime koje bi se lako moglo pripisati nekom psu (u formatu: rasa psa, lično ime psa) je jedan tipični kapitalista. Drkoš. Drkajlija kapitalistička potpuno neosetljiva na one tanane niti radosti koju može da priušti samo ljudska dobrota. On svoju zimsku depresiju leči isključivo parama, prezauzetošću poslom, za Božić on samom sebi organizuje trpezu prepunu kanonskih i nekanonskih božićnih đakonija, a potom slika sve to i saleće ljude na Fejsu hvaleći se kako se baš lepo nažderao toga dana i kritikujući ih kako su sami krivi što ne mogu da zarade za tako bogat ručak, nego se cela devetočlana porodica okuplja oko kuvane rotkve i parčeta ćureće trtice jer se mali Tim nije ove godine dovoljno podgojio za žrtvovanje. Ebenizer takođe mrzi i kada pada sneg, ali ne zbog onih dušebrižnika koji poludebilnim glasom pišu "sneeeeg" na statusu kako bi o novonastaloj klimatskoj situaciji informisali prijatelje koji žive u podrumu, samnici ili na dnu kace za kiseli kupus - ne, takve dušebrižnike mrzimo svi. A mrzimo i one koji se prave pametni dok muvaju maloletnice i brucoškinje govoreći im kako Eskimi imaju stotinu reči za sneg - nemaju, već su eskimski jezici poput nemačkog, u njima je vrlo izražena mogućnost da se od nekoliko reči stvori jedna poduža, kao na primer "Onaj veliki Sneško sa šargarepom zabodenom u dupe" na nemačkom može biti "Das Großeschneemannmiteinerkarottezeigtesichinseinenarsch". Eskimi možda imaju tek nekoliko osnovnih reči za pojave povezane sa snegom i ledom, a imamo ih i mi: pahuljica, led, sneg, inje, "cigančići" tj. ledena kiša, poledica, mraz, grudva, ledenica, susnežica, bljuzga, "belo govno", Sneško, Somboled, Frikom itd. Očigledno da je sneg sastavni deo života eskimskih naroda pa su čak i izučili veštinu pravljenja igloa, koji im, suprotno popularnom verovanju, ne služe kao primarno mesto za život već čisto kao jedna vrsta zaklona i spasa od smrzavanja ukoliko se nađu daleko od kuće, a bliži se noć ili oluja. Sneg je takođe koristan i svim ostalim narodima, ali na nekom drugom, psihološkom nivou, jer je to prirodni lek protiv zimske depresije.

Na koji način? Priča se po severnim fjordovima i jezerima, tundrama i tajgama, da svetlost ima terapeutsko dejstvo protiv zimske depresije. Skandinavci provedu skoro pola godine u zimskoj depresiji. Oni su se na nju navikli, zbog nje se ne ubijaju, jer žive u normalnom društvu koje ih od početka života, preko telelvizije i školskog sistema edukuje o tome kako da se nose sa ovom istinski neizbežnom pojavom. Skandinavci su masterovali sve aspekte zime, i imam utisak da ćeš od smrzavanja i gladi lakše crći u jednoj socijalno nezbrinutoj državi umereno-kontinentalno-aklimatizovanog Balkana nego u opskurnom Finmarku, najsevernijoj regiji Norveške.

Svakako da niko ne može odoleti čarima zimske depre, osim onih koji pate od "letnje lelemudije" (zemlje ekvatorijalnog pojasa, subsaharska Afrika, prelepa ostrvca Tihog okeana gde Bog još nije stigao ni da kaže dobar dan, itd.) i "totalne kurcobolje" (Indija, Tibet, meditanti, narkomani, tupsani). Zima podstiče na promišljanje i planiranje jer treba se na vreme obezbediti drvima i šunkama. Nije pametno da za "prvu pomoć" uključujete kvarcnu grejalicu, jer je opštenarodno poznato da ona za jedan sat potroši jednako struje koliko je Černobil proizveo tokom celokupnog radnog veka.

Zima podstiče i na kreativnost, pa tako imamo raznorazne pop-kulturne bajke i narodne legende o Deda Mrazu, imamo gomilu svetiljki, čitav narod slavi ulazak u još jednu godinu koračanja ka apokalipsi, kitimo jelke, pravimo Sneška Belića i uživamo u vandalisanju nad snežnim tvorevinama koje su izgradila druga deca.

Sneg. Koliko samo deca i odrasli, iz dijametralno suprotnih razloga, vrište kada počne da pada prvi sneg. Ali, kao što postoji prirodan lek za afričku lelemudiju i indijsku kurcobolju - a u ovom slučaju konkretan lek se sastoji u tome da se tamo pošalju belci imperijalisti koji će induse i afrikance tlačiti, izrabljivati ili međusobno zavaditi kako bi se sami pobili – tako postoji sneg kao prirodan lek za zimsku depresiju. On ne samo da pomaže biljkama da se ne smrznu, nego utiče i na čovekov mozak pojačano reflektujući svetlost Sunca i Meseca čime, logično, ljudsko oko prima više svetlosti. Lepši je doživljaj posmatrati utihle snežne poljane nego prizore ogoljenih grana, pokislih crepova i sivog betona. Iako mnogi misle da je hejtovanje „belog govneta“ znak da su odrasli, jer se istom raduju samo glupa mala deca koja ne moraju da ga čiste, ipak je to još jedan način na koji priroda stara o nama. 

Takođe, ukoliko ste „gušter“ u nekoj od partija za ispiranje mozga socijalnim slučajevima, sneg vam pruža priliku da se pokažete, time što ćete u ime partije podmetnuti leđa i očistiti sneg na javnim mestima da biste navodno olakšali život sugrađanima. Ili, sa druge strane, ukoliko ste nezaposleni, možete se nadati da će biti bar nekoliko dana u godini kada ćete dobiti lopatu u šake i čišćenjem zaraditi bar neku dnevnicu. Sve naplatite, ništa nemojte raditi iz osećaja dužnosti i dobrote jer u dobu koje je monetarizovano od strane ljudi poput Ebenizera Skrudža, svako ko pomogne nekome, makar i babi da pređe ulicu (ni za babe nema džabe), a to ne naplati ili bar ne objavi na Fejsbuku da ceo svet zna, taj je idiot i naivčina - treba mu sipati snega zavrat, probosti ga ledenicom, zavezati ga za kolac na poljani dok pada ledena kiša, gurnuti na poledicu, usoljenog prodati Eskimima... Why? Because he took our jobs! 

 Ovaj metalni kurac uzima poslove hiljadama gladnih ljudi sa porodicama. Nije ni čudo što gomila radno sposobnih čami na birou.

Deo 2: PRAZNICI I OBEĆANJA

Krajem godine imamo i praznik Božića, na našim prostorima poznat kao Njihov, Mađarski, a u ozbiljnijim slučajevima hejt-krajma i Šokački, retko kad katolički Božić. Ali nema veze, dve nedelje kasnije ćemo se osvetiti slavljenjem drugog Božića, koga od milošte zovemo Naš, Pravi, a nekad čak i pravoslavni, tada ćemo svi mi koji ćemo „jedini otići u Raj“ terati šokcima i đarmama inat posteći jedan dan pre praznika, jedući samo ribu jer riba nije meso, što ćemo nadoknaditi tačno u ponoć mrsnom slaninom i komadima svinje žrtvovane na dan posta. Palićemo velike badnjake kako bi mali Isus mogao da vidi put, ne znajući da ustvari palimo lomaču paganskom bogu Koledu kako bi imao snage da se izbori sa boginjom zime Moranom. Nemojte samo bacati petarde u badnjak ili paliti traktorske gume kao što su neki radili pred crkvom prošle godine pa su time uplašili malog Isusa, zbog čega je zima potrajala do maja.

Nova godina je, iz nejasnih razloga vrlo radostan dan. Matorci pak kažu da se ne treba radovati Novoj godini jer ste tada za godinu dana stariji, iako to nema veze sa životom ukoliko ste rođeni u bilo koje drugo vreme osim 31. decembra u ponoć. U većini zemalja, Nova godina je mnogo ozbiljniji praznik od Božića, a uzrok tome su sekularizacija i komunizam. Ipak, u zemljama bez komunističke prošlosti, poput Amerike (Amerikanci su inače vrlo religiozni iako je država sekularna), kao i sve sa engleskog govornog područja primat daju Božiću, onom što ga zovemo Njihov Božić, to je pravi event, a Nova godina je partijanje, drogiranje, prepijanje, slavlje, orgije i ... davanje novogodišnjih obećanja. 

Svi smo bar nekad dali novogodišnje obećanje, eksplicitno ili u sebi. Evo kako izgleda jedno prosečno-tipično novogodišnje obećanje: „Prvog januara, u ponoć, ja prestajem da pijem, pušim, drogiram se, tučem ženu, jedem svinje i goveda, spavam do uveče i bdim celu noć, a postajem = vegan meditant koji trenira redovno leže u deset ustaje u sedam osam ujutru u vr' glave džogira svako jutro brije se svaki dan disciplinovan je kao gardista i čini sve duhovne i fizičke napore ka postizanju prosvetljenja. Ali, samo jedno ali: molim vas, ja vas molim, kao boga vas molim da mi dopustite da samo to jedno veče trideset i prvog decembra tekuće godine, do ponoći žderem prasad, pijem neograničeno rakije i piva, mešam pića i droge, oslobodim se svih kočnica, bar to jedno veče...samo to vas molim.“ I naravno, krenu da se prežderavaju kao da im je poslednje jer su dali zavet pred Boginjom Novogodišnjom Jelkom da od sutra prestaju sa svim tim aktivnostima. A da li su zaista prestali, da li im je zaista to bilo poslednje veče da puše, piju i drogiraju se? Ne računa se ako su se predozirali!

Čudan je taj linerani mehanizam našeg mozga. Vidimo tu novogodišnju noć kao neku prekretnicu, ali život se ne deli na „pre“ i „posle“, život je tok. Mozak jeste moćan da odluči i natera nas da sprovedemo promene u životu, ali trebamo ga pravilno koristiti. Psiholozi kažu da postoje određeni „dugmići“ na mozgu koje valja pravilno pritiskati da bi došlo do promene. Mozak je poput kontrolne table - ako za njom imate Homera Simpsona koji će iz nehata „ispritiskati sve dugmiće“ onda može doći do kuršlusa.  Nije čovekov mozak igračka, mada ga neki tako gledaju...pogotovo oni koji  drže ljudske mozgove po teglama, potopljene u formalinu, i povremeno ih vade kako bi njima igrali fudbal. Ali, novogodišnji praznici, uključujući i propratna obećanja, su još samo jedan vid borbe protiv depresije, zavaravamo se kako smo duhovno jaki, iako smo vrlo slabašni i nestabilni. 

Samo da završim ovu sesiju WoW-a, odgledam par pornića i bacam se na dijetu. Prošle godine me omeli oni što su izbacili novi čips sa ukusom prasećeg pečenja pa sam se navuk'o.

EMIGRANTSKA BAJKA: POTOPLJENI SNOVI I VRLI NOVI SVET

Likovi: Koičan i Kosan - besperspektivni svršeni studenti koji iz čudnih razloga nose imena neznanih japanskih Zen mudraca, inače habitanti maloengleskog ostrva; Narrator Horodver – pripovedač

Naravoučenije: Vreme je.

Narrator Horodver:

U jednome pabu, na ostrvu što zovu ga Mala Engleska, nađoše se dva prijatelja, dva fakultetski obrazovana lica što potiču iz poštenih porodica. Poručiše oni flašu džina i pokrenuše mračnu priču o tome kakvu šansu za opstanak njihov soj na ovom ostrvcetu ima, prisetiše se da za uzgoj dobrih stvari ovde beše idealna klima, ali sada izopačilo se sve i ostrvo njihovo pripalo je majmunima.

Koičan:  Sećam se slike ja od pre jedno dvajes' godina, kada perspektivno je bilo naše ostrvo, Mala Engleska, kad nadu sam gajio da budućnost postoji, da na ovom ostrvcetu mnogo dobra može da se stvori.

Kosan: Ali preračunao si se prijatelju moj, vidiš da Engleska u ruševinama je, i svako ko pamet ima glavom bez obzira beži iz nje.

Koičan: Glavom bez obzira i trbuhom za kruhom, da. Mladi ljudi poput nas radije živeli bi i kao konobari po brodovima, po ostrvima sa čudnim paucima, i svuda po svetu gde nećeš čuti „Dobar dan i doviđenja!“ već „Guten Tag und auf Wiedersehen“, „God Dag og hadetbra“, „Bonjour et au revoir“, „Konichiwa to sayonara“...

Kosan: Tako je na našem ostrvu još od kada američki piloti iz aviona pobacali su majmune - invanzivnu, stranu vrstu. 

Koičan: Donosili su i slonove, žirafe, gobline, bića iz drugih svetova i drugih dimenzija zbog kojih nam je ekosistem narušen.

Kosan: Prokleti, prokleti Ameri. Naše malo mirno ostrvce na kome smo pili čaj u pet, vodili decu u šetnju po parkovima, živeli u miru sa komšijama, bez mrkih pogleda... a gle sad, uništiše nas!

Koičan: Potom su pustili bojni otrov, neki čudni nervni gas, od koga poludeli smo i pomislili da je lepo i razumno da postavimo majmune na vlast. A onda smo počeli samo banane da gajimo, njih da prehranimo, dok za nas nije hleba bilo.

Kosan: Deca su poludela i počela pevati čudne pesme.

Koičan: Sve terajući inat, jer govorili smo im da se to ne sme. Mislim, ja jesam oduvek bio priotiv vlasti i autoriteta, ali ako je nešto zabranjeno to ne znači da je i dobro.

Kosan: Potom su počeli da našim nebom lete helikopteri što nosili su džinovske genteski modifikovane šargarepe. Koliko god ih jurili, nismo ih mogli stići, ali nam se činiše suviše slatkima pa smo nastavili da ih jurimo dok nam nije prešlo u naviku.

Koičan: Na šta spade naše malo ostrvce, naša Mala Engleska, što beše zemlja aristokratska, zemlja snova, lepih travnjaka, zelenog rastinja, udobnih soba, inovacije i stvaralaštva... Na šta?

Kosan: Amerika je morala da se širi, pa su nas porobili da radimo im poslove za azijske dnevnice, rintasmo po cele dane, decu ne videsmo, a deca nam u međuvremenu mutirala u majmune, usvojila njihove dominantne gene.

Koičan: Za nekoliko godina, led sa Arktika će se otopiti, ostrvo nam skroz potopiti. Ovde ponovo biće voda, kao pre milion i više leta.

Kosan: Vlasti planiraju da vazdignu narod na visinu, grede se postavljaju i biće za nas izgrađen jedan veliki grad iznad vode. Ali tu neće biti slobode, samo će nam se otežati put, bićemo odsečeni od sveta.

Koičan: A sećaš se kako juče onaj pametni na tribini citirao je Šantića da u tuđini su grki zalogaji hleba i da ne greje sunce tuđeg neba...

Kosan: Da, to citirao je čovek koji živi i radi preko u Kanadi, a ovde nekad svrati da prospe mudrost koju, pečenjem se i rakijom domajom osladi.

Koičan: U pravu si, svi razumni samo misle kako da pobegnu sa ovog tonućeg ostrva. Vrlo smo inventivni što se tiče metoda: udati se il' oženiti u inostranstvu, himen prodati za njihovo državljanstvo, mađarske pasoše napraviti, kod rođaka preko se udomiti i od socijale živeti, ili čak kao imigrant ilegalni sudove prati i po kućama prašinu brisati, tepihe usisavati, i klonje im prati.

Kosan: A šta nam drugo preostaje? Da mučimo se ovde kao stoka, da zatočeni ostanemo na tonućem ostrvu, sa decom-majmunima našom, da nas iskasape i pojedu? Da ostanemo i crknemo naprosto?

Koičan: Nikako. Za život se valja boriti. Ali ne možemo se boriti mi sami i još par hiljada kada nas ostalih deset miliona vuče unazad. A ostrvo tone, sve je manje banana za majmune, pobiće nas uskoro, kanibalizam će zavladati!

Kosan: Šta sad kažeš za grke zalogaje hleba?

Koičan: Ma pusti Grke, oni jesu braća naša, ali su lenj narod, zaista. Jedino bi bili srećni ako bi ponovo uveli instituciju ropstva, to je ipak deo njihove tradicije i istorije, nedostaje im zlatno doba kada svaki Grk je imao svog roba. 

Kosan: Kao što sada svaki Amerikanac ima po deset robova, a ti robovi – to smo mi. Takođe i Grci. Sada im sestra karma vraća za to što su okolne narode porobljavali. A verovatno i nama, za ono što naši očevi su pola sveta kolonizovali, domoroce spaljivali, u masovne grobnice polagali, nad telima se mrtvim iživljavali, žene i decu u kobasice trpali.

Koičan: Da, ali nekada je ova Engleska bila aristokratska zemlja, mi smo narod plemenita roda, a sad ostaje nam samo da maštamo kako svoje kraljevstvo prenećemo gore, iznad vode koja plavi, i da tamo carevi ćemo svi biti. 

Kosan: Pusta maštanja. Oni koji ti to pričaju već odavno su kupili kartu u jednom pravcu, destinacija „što dalje odavde!“. I oni jedva čekaju da napuste Englesku. 

Koičan: Hajdemo i mi, dok još imamo prilike. Mi smo bar pristojni, vredni, obrazovani i pošteni. Da svetu prikažemo jednu bolju sliku našeg naroda, svojim primerom da damo do znanja da ovde nisu svi ljudi loši. Da omogućimo da kroz priče, legende i bajke živi naše lepo ostrvo koga ludi majmuni drogiranom narodu žele da oduzmu, obećavajući da će ih uzdići u nebesa. Bolji je strani hleb nego stranački, bar čuvaš dostojanstvo i čovečnost. Pakuj kofere pre ludih majmuna bezobraznih koji žele da pobegnu i u lošem nas svetlu predstave. Ali, ipak, da li smo mi zbog toga kukavice?

Kosan: Verovatno, ali možda i ne. Da li je kukavica ili prosto-naprosto razuman onaj koji napušta ostrvo koje tone? Nisi kukavica, jer ovo je ustvari borba protiv vetrenjača, boriš se protiv drogiranih ljudi i majmuna kako bi im objasnio šta je za njih dobro. Oni to neće razumeti nikada, ali čak i da pobediš, nisi ništa postigao, oni će uvek ostati to što jesu. Ovo prosto nije tvoj habitat. 

Koičan: Da. A gde bi voleo ti živeti?

Kosan: Negde gde je toplo, neki Jug, tamo će me sunce tuđeg neba bolje ogrejati nego ovo naše. Ne sviđa mi se ovdašnja klima, svaki čas pada neka kiša dosadna. Ti, gde bi želeo ići?

Koičan: U krajeve severne, to mi se čini izazovnim, da družim se sa suncem ponoćnim, da dopustim depresiji i melanholiji da skroz obuzmu mi biće, da maksimiziram osećaj tuge zbog udaljenosti od rodne grude u kojoj nepravičan pravičnom pravdu se drznuo da deli. Možda kroz emocije sumorne te, shvatim neke stvari nove, i bolje upoznam sebe... Znači prijatelju, ovo je kraj?

Kosan: Da prijatelju. Rastajemo se, svako svojim putem, doneta je odluka za uspešan život, treba odneti bar malo ove naše Engleske u druge krajeve sveta belog. Ne Engelske kakva je sada, naravno, nego one koju pamtimo iz perioda kada smo bili deca.

Koičan: Svakako. Hoćemo li se viđati nekad? Šta će biti tad?

Kosan: Pa, verovatno ćemo pustiti emigrantsku pesmu „Moji drugovi“, i jednom kad se okupi više nas, uhvatićemo se u vozić i igrati.

Koičan: Nemoj, to je suviše fegetski i debilno, skoro majmunski. Kao oni što odu u Švedsku, a ne znaju ni jezik, pa tamo žive od socijalne pomoći i šalju ovde novac ubogoj porodici kako bi ovi mogli na miru Farme gledati, bez brige da će crknuti od gladi. Već počeo si da razmišljaš poput njih.

Kosan: U pravu si, izgleda da i na mene već utiče ova atomsfera idiotluka kog dišemo. Vreme je da se što pre krene. Onda, nema vozića, puštaćemo samo pesmu. A sad: krenimo. Vreme je.

Koičan: Vreme je. Zbogom prijatelju, srećan budi na putu svome, i neka ceo svet od sada bude tvoj dom. Velik je i širok ovaj svet, za svakog ima mesta. I put pred tobom neka zanavek bude otvoren! 

Narrator Horodver:

Otiđoše kući na trežnjenje jer te noći dosta alkohola popiše. Potom se sutradan nađoše opet u kafani, priznaše da hrabrosti nemaju da načine taj korak ka spoljašnjem svetu. Ali kada jednog dana shvate da tuđ hleb nije toliko gorak, ili kada velika nezgoda il' spoznaja desi im se na ostrvu engleskom, tada spakovaće kofere i jednog jutra na put krenuti sa prvim sunčevim bljeskom.