Dok sišemo krv mudraca

Svi mi bismo želeli da živimo udobno, da neugroženo sedimo na svojim pičkama i guzicama kao kokoške na jajima ali da ipak spoznamo sve tajne sveta i života.

I tako, dok zagrevamo svoje filozofski ušuškano jaje, vampirišemo na ljudima koji su život proveli u patnji da bi nama otvorili put ka višim spoznajama.

Nije sad da moramo preživeti Holokaust, poput psihologa Viktor Frankla, da bi se smatralo kako su naše teorije potkrepljene životnim iskustvom, nije da moramo, poput Ničea, da pričamo sa konjima – iako smo većinu svog života prisiljeni da baš to radimo, ali ne možemo biti ni mali Joca što je nasledio knjige od pametnoga oca pa ih sada u laganica modu iščitava pored kamina u pauzi između ispijanja bele kafe i gledanja pornića u kojima razne bele kurčeve koktete ispijaju jeftine drolje.

Dok mi izvlačimo značajne teze podvlačeći markerom stranice pametnih knjiga i gradimo svoj imidž visokoobrazovanog građanina, u nekom drugom vremenu Niče, Heraklit, Sokrat i Isus pljuju sopstvenu krv dok po hiljaditi put biraju reči kojima će idiotima približiti najnormalnije stvari. I onda ih ti isti idioti satru, oteraju u ludaru ili u duboke šume stare Helade, da bi ih, sa druge strane vremenske kapije dočekali još zatupljeniji idioti koji će sa ponosom citirati njihove parabole i diviti im se, misleći da ih razumeju.

 Upokojeni Savo iz Kikinde, koji preminuše na način jednako debilan kao i veliki mudraci i umetnici poput Heraklita i Edgar Alan Poa, i sam u svojoj sobi, poput, za to vreme neshvaćenog Tesle, svakako je u sebi imao mnogo više mudrosti, originalnosti, duha i pobune od mnogih knjiških kurčeva današnjice. Iako ne moramo težiti da dostignemo Teslinu ili Ničeovu genijalnost, možemo se bar suzdržati od vampirisanja nad krvlju tih mudraca iz prošlosti. U stilu kontradikcije, i ja ću sad citirati uzrečicu „Play from yout fuckin’ heart!!!“, komičara Bill Hicks-a.

 Najbolji izumi bivaju stvoreni samo „iz srca“, a ako nije moguće tako, onda bolje neka jezik ćuti i liže sladoled i cucla pivo. Jedan stari mudrac, francuz pri tome, rekao je da nam je dosta jalovog postojanja i da ovom svetu treba više svesne akcije. Hiperprodukcija svršenih fakultetlija je, doduše, samokorigovana u ovom svetu, i tako će većina čak i najboljih svršenih studenata završiti perući sudove i berući jagode Švajcarcima, kopajući kanale ili pišuću članke o modi za Amere – što je doduše, ipak problem ove države, ali i mentalno lenjog čovečanstva kao takvog.

Ako možete da propišate svoju krv po snegu i, pri tome, trpeći nesnosni bol, ipak mlazom ispišete divnu pesmu u tom snegu, zaslužili ste svoje postojanje. Ako ne, nemojte se ubijate – samo nastavite da bivstvujete kao i do sada jer, gledajući sa zemaljske perspektive vašeg vrmenski organičenog života, blejanje u fotelji uz reality show, tursko-španske serije i srećne pilule nije vredno žrtve koju su podneli ljudi poput Ničea, Dostojevskog, Tesle, Van Goga. Ali, nemojte se posle žaliti da ste i vi mogli biti poznati i pametni poput Ničea, Dostojevskog, Tesle, Van Goga samo da su vam pruženi pravi uslovi – jer ti ljudi zaista nisu imali prave uslove, već su se svojom kreativnošću i žrtvom izborili za svoj post mortem status.