Definicija Srbije

Srbija je polucivilizovana zemlja na istoku Evrope, među šljivama i svinjama, iz koje ko pobegne srećan je , a ko ostane, broji dane kada će se i on otisnuti na daleki put, što dalje od njenih skuta. Sve veći broj građana Srbije počinje na frustrirano uzvikivati kako smo takav narod da na sve treba satreti sa zemljom da bi na ovu teritoriju došli neki bolji ljudi koji će znati da cene potencijale ovog tla.

Jedinstvenu definiciju Srbije nije moguće dati, jer se uvek priča kako postoje „dve Srbije“, što je i istina. Pri pomenu izraza „dve Srbije“, mnogi prvo pomisle na onu pedersku vs. nacističku, patriotsku vs. izdajničku, „našu“ i „njihovu“. Međutim, ova podela je žešće ideološki obojena, i zato je nevalidna, jer postoje druga, realnija gledišta na „dve Srbije“.

Prvi kriterijum podele je inteligencija: „pametniji“ deo Srbije sastoji se od stanovništva koje je odavno napustilo granice zemlje i sada nalazi dom pretežno u Austriji, Nemačkoj, Australiji, Čikagu, Kanadi.. To su ljudi srpskog porekla kojima izričito puca za njihovu domovinu o kojoj se brine preko Skajpa i (ne)iskreno žali ljude koji su ostali u istoj i koji pripadaju manje inteligentnoj Srbiji.

Drugi kriterijum je vlast: postoji vladajuća Srbija, koja se behati nad tunjavim narodom koji nikada ne može ništa da preduzme jer je ili izmoren, nemotivisan, uplašen i glup.

Još nebrojeni drugi kriterijumi podele naglašavaju da je ovaj narod izrazito dvoličan, licemeran, ali gde se nalazi srž tog licemerja? Šta je to što se primećuje u skoro svim aspektima našeg društva, i što nema veze sa time da li se jebete u dupe dobrovoljno ili samo pod prisilom u tvorzi, i da li biste radije da vas jebu Nemci, Ameri ili Rusi. Licemerje ovog naroda je ono dijametralno suprotno od licemerja Evropljana: u civilizovanoj Evropskoj zemlji štekaju keš za osiguranje, da bi mogli da se obogate kada umru, ali zato nemaju tj. neće da daju novac na pivo i izlaske, pravdajući se da „nemaju“. Sa druge strane, naše licemerje ogleda se u tome da zaista nemamo, a ipak nema problema da rasipamo ono što nemamo, jer to svakako nije naše.

Sa jedne strane, pričamo kako živimo u najsiromašnijoj državi, kako smo najjadniji narod u finansijskom smislu, ali hoćemo da budemo džekovi , da se uvek nađe za krkanluk i da vidi svet kako nema para, ali smo mi ipak carevi i da „umemo da živimo“, pa makar spiskali ceo kredit na krsnu slavu. Svuda se priča kako se nema para, niti posla, kako su cene abnormalno visoke, ali samo cene osnovnih namirnica – za krkanje, solarijume, cevčenje fensi malog piva za 300 din u centru grada uvek mora biti. Kada vas ova panorama i njene unutrašnje struje konačno osveste, pomislite da se nalazite u duplom univerzumu, u kom se ne zna ko sere a ko vodu pušta. 

Nije ovo lament nad sudbinom ovog jadnog naroda, već apel ljudima da se osveste i da uvide u kakvim pogubnim kontradikcijama obitavaju. Kao zmija koja jede svoj rep, tako i mi sami sebi zabijamo od pozadi. Istina je da smo u destruktivnom odnosu, ali ne kao pederi i huligani, ne kao potlačeni građani i pripadnici vlasti, već je taj odnos samodestruktivan jer svako od nas laže samog sebe, demonstrirajući krajnje odsustvo talenta za ekonomiju i krajnji kukavičluk da započne promenu „čisteći svoje dvorište“, koje je inače puno lešina i govana. Jer, kada se nalazite u reci govana dovoljno dugo, tada sami sebi postanete transparentni i vidite se među tim govnima, i mislite kako je uvek lepo biti stopljen sa svojima. Zato i nije neobično da se nešto ovakvo dogodi, jer, svi smo naši.