HOMO SAPIENS IN THE ASS

Bila četvorica tinejdžera. Otiđoše oni u šumu, neku Američku, sa planinama, orlovima, zvečarkama, Indijancima i sranjima. Medveđim.

Ovi momci otišli su bez devojaka, ne zato što su bili pederi, već zato što bi ih ove smarale sa svojim ulošcima, tračevima a la Seks i grad, štiklama i pijenjem piva na slamčicu.

I tako, oni sede pored šatora, pripale džoks i ispuše ga za sek. Onda drugi, pa treći. Činilo im se zanimljivo da tako napušeni krenu da istražuju neke stvari i kroče stazama o kojima nikada ranije nisu razmišljali. Na primer, onaj šumski put, toliko zatamljen da ga ni mesečina ne dodiruje i gde ni Sunce ne sija, činio im se mnogo primamljivim.

Krenu oni tuda i izađu na lepu prostranu plažu. Jedan se istripovao da je mačka pa se popišao u pesak i to zatrpao nogom a ostali su se smejali jer ga je baš dobro uradila vutra.

Onda videše šarena svetla na nebu i dolete im sa neba neki ogromni tanjir, vanzemaljski naravno. Šareni zračak svetlosti, poput duginog luka, spusti se ka njima i povede ih na nebo.

Obreše se u čudnoj prostoriji. Cela prostorija beše mračna, ukoliko se izuzme blještava svetlost reflektora od oko hiljadu vati koja im je bila uperena direktno u oči, koje su konstantno bile otvorene jer su im kapci bili fiksirani. Fiksirane su im bile i noge i ruke, a dečki su bili okrenuti na stomak, i pantalone su nestale svoj četvorici.

-Bzzbzzbzbzbbbzzz! – reče glas.

-ZbbzzzbBBB!!!11- vikne drugi.

-BBzzZZbb! Z! – rekne opet prvi, i slavina, ili nešto slično, zabode se u analni otvor jednog od dečaka. Tako prođoše sva četvorica.

Sledećeg jutra, četiri tinejdžera nađoše se na toj plaži pored šumske reke, iscrpljeni i bez gaća. Spazi ih šumar koji je nosio zelenu odeću, i krete da ih preispituje.

Jedan icrpljeni dečko poviče: „Neeee, ti si jedan od njih, nemoj i ti da me mučiš!“ – misleći da je šumar venzemaljac zbog njegove zelene odeće.

Šumar ih je postrojio i takođe izvršio inspekciju njihovih analih otvora, i video da su svoj četvorici čmarovi rascvetali. Bio je vrlo konzervativan čovek, ono, za kralja i otadžbinu, long live Đorđe Džbun  i te fore, pa je izvadio pušketinu koju šumari nose sa sobom, i uz povike „Ovde su se odigrale gej orgije!!! U mojoj šumi!!“ ubio trojicu dečaka, uz psovke i škrgutanje zubima koje je ličilo na „Jebem vas!“.

Četvrti dečko je živ dočekao da se šumar izađe iz delirijuma i da policija dođe. On je, videvši trojicu svojih drugara rascvetanih trbuha, počeo vrištati i govoriti kako oni nisu bili pederi već da su ih vanzemaljci oteli, probušili vanzemaljskom slavinom otpozadi i vratili na Zemlju. Naravno, niko mu nije verovao i stavili su ga u azil za ludake. 

Sada i dalje kruži priča da su bila neka četvorica pedera, koji su pravili orgije po šumi i da ih je šumar konzervativac ustrelio iz besa. Prava priča o vanzemaljcima je zataškana.

Vanzemaljac bi pred sudom objasnio da se ovako dogodilo

*Napomena: ovo nije pisano sa ciljem da bilo koga uvredi ili isprovocira, i kao što se po samoj priči može videti, u njoj se niti veliča niti opravdava bilo kakva vrsta mržnje ili nasilja. This is purely for entertainment purposes.

Definicija Srbije

Srbija je polucivilizovana zemlja na istoku Evrope, među šljivama i svinjama, iz koje ko pobegne srećan je , a ko ostane, broji dane kada će se i on otisnuti na daleki put, što dalje od njenih skuta. Sve veći broj građana Srbije počinje na frustrirano uzvikivati kako smo takav narod da na sve treba satreti sa zemljom da bi na ovu teritoriju došli neki bolji ljudi koji će znati da cene potencijale ovog tla.

Jedinstvenu definiciju Srbije nije moguće dati, jer se uvek priča kako postoje „dve Srbije“, što je i istina. Pri pomenu izraza „dve Srbije“, mnogi prvo pomisle na onu pedersku vs. nacističku, patriotsku vs. izdajničku, „našu“ i „njihovu“. Međutim, ova podela je žešće ideološki obojena, i zato je nevalidna, jer postoje druga, realnija gledišta na „dve Srbije“.

Prvi kriterijum podele je inteligencija: „pametniji“ deo Srbije sastoji se od stanovništva koje je odavno napustilo granice zemlje i sada nalazi dom pretežno u Austriji, Nemačkoj, Australiji, Čikagu, Kanadi.. To su ljudi srpskog porekla kojima izričito puca za njihovu domovinu o kojoj se brine preko Skajpa i (ne)iskreno žali ljude koji su ostali u istoj i koji pripadaju manje inteligentnoj Srbiji.

Drugi kriterijum je vlast: postoji vladajuća Srbija, koja se behati nad tunjavim narodom koji nikada ne može ništa da preduzme jer je ili izmoren, nemotivisan, uplašen i glup.

Još nebrojeni drugi kriterijumi podele naglašavaju da je ovaj narod izrazito dvoličan, licemeran, ali gde se nalazi srž tog licemerja? Šta je to što se primećuje u skoro svim aspektima našeg društva, i što nema veze sa time da li se jebete u dupe dobrovoljno ili samo pod prisilom u tvorzi, i da li biste radije da vas jebu Nemci, Ameri ili Rusi. Licemerje ovog naroda je ono dijametralno suprotno od licemerja Evropljana: u civilizovanoj Evropskoj zemlji štekaju keš za osiguranje, da bi mogli da se obogate kada umru, ali zato nemaju tj. neće da daju novac na pivo i izlaske, pravdajući se da „nemaju“. Sa druge strane, naše licemerje ogleda se u tome da zaista nemamo, a ipak nema problema da rasipamo ono što nemamo, jer to svakako nije naše.

Sa jedne strane, pričamo kako živimo u najsiromašnijoj državi, kako smo najjadniji narod u finansijskom smislu, ali hoćemo da budemo džekovi , da se uvek nađe za krkanluk i da vidi svet kako nema para, ali smo mi ipak carevi i da „umemo da živimo“, pa makar spiskali ceo kredit na krsnu slavu. Svuda se priča kako se nema para, niti posla, kako su cene abnormalno visoke, ali samo cene osnovnih namirnica – za krkanje, solarijume, cevčenje fensi malog piva za 300 din u centru grada uvek mora biti. Kada vas ova panorama i njene unutrašnje struje konačno osveste, pomislite da se nalazite u duplom univerzumu, u kom se ne zna ko sere a ko vodu pušta. 

Nije ovo lament nad sudbinom ovog jadnog naroda, već apel ljudima da se osveste i da uvide u kakvim pogubnim kontradikcijama obitavaju. Kao zmija koja jede svoj rep, tako i mi sami sebi zabijamo od pozadi. Istina je da smo u destruktivnom odnosu, ali ne kao pederi i huligani, ne kao potlačeni građani i pripadnici vlasti, već je taj odnos samodestruktivan jer svako od nas laže samog sebe, demonstrirajući krajnje odsustvo talenta za ekonomiju i krajnji kukavičluk da započne promenu „čisteći svoje dvorište“, koje je inače puno lešina i govana. Jer, kada se nalazite u reci govana dovoljno dugo, tada sami sebi postanete transparentni i vidite se među tim govnima, i mislite kako je uvek lepo biti stopljen sa svojima. Zato i nije neobično da se nešto ovakvo dogodi, jer, svi smo naši.

Dok sišemo krv mudraca

Svi mi bismo želeli da živimo udobno, da neugroženo sedimo na svojim pičkama i guzicama kao kokoške na jajima ali da ipak spoznamo sve tajne sveta i života.

I tako, dok zagrevamo svoje filozofski ušuškano jaje, vampirišemo na ljudima koji su život proveli u patnji da bi nama otvorili put ka višim spoznajama.

Nije sad da moramo preživeti Holokaust, poput psihologa Viktor Frankla, da bi se smatralo kako su naše teorije potkrepljene životnim iskustvom, nije da moramo, poput Ničea, da pričamo sa konjima – iako smo većinu svog života prisiljeni da baš to radimo, ali ne možemo biti ni mali Joca što je nasledio knjige od pametnoga oca pa ih sada u laganica modu iščitava pored kamina u pauzi između ispijanja bele kafe i gledanja pornića u kojima razne bele kurčeve koktete ispijaju jeftine drolje.

Dok mi izvlačimo značajne teze podvlačeći markerom stranice pametnih knjiga i gradimo svoj imidž visokoobrazovanog građanina, u nekom drugom vremenu Niče, Heraklit, Sokrat i Isus pljuju sopstvenu krv dok po hiljaditi put biraju reči kojima će idiotima približiti najnormalnije stvari. I onda ih ti isti idioti satru, oteraju u ludaru ili u duboke šume stare Helade, da bi ih, sa druge strane vremenske kapije dočekali još zatupljeniji idioti koji će sa ponosom citirati njihove parabole i diviti im se, misleći da ih razumeju.

 Upokojeni Savo iz Kikinde, koji preminuše na način jednako debilan kao i veliki mudraci i umetnici poput Heraklita i Edgar Alan Poa, i sam u svojoj sobi, poput, za to vreme neshvaćenog Tesle, svakako je u sebi imao mnogo više mudrosti, originalnosti, duha i pobune od mnogih knjiških kurčeva današnjice. Iako ne moramo težiti da dostignemo Teslinu ili Ničeovu genijalnost, možemo se bar suzdržati od vampirisanja nad krvlju tih mudraca iz prošlosti. U stilu kontradikcije, i ja ću sad citirati uzrečicu „Play from yout fuckin’ heart!!!“, komičara Bill Hicks-a.

 Najbolji izumi bivaju stvoreni samo „iz srca“, a ako nije moguće tako, onda bolje neka jezik ćuti i liže sladoled i cucla pivo. Jedan stari mudrac, francuz pri tome, rekao je da nam je dosta jalovog postojanja i da ovom svetu treba više svesne akcije. Hiperprodukcija svršenih fakultetlija je, doduše, samokorigovana u ovom svetu, i tako će većina čak i najboljih svršenih studenata završiti perući sudove i berući jagode Švajcarcima, kopajući kanale ili pišuću članke o modi za Amere – što je doduše, ipak problem ove države, ali i mentalno lenjog čovečanstva kao takvog.

Ako možete da propišate svoju krv po snegu i, pri tome, trpeći nesnosni bol, ipak mlazom ispišete divnu pesmu u tom snegu, zaslužili ste svoje postojanje. Ako ne, nemojte se ubijate – samo nastavite da bivstvujete kao i do sada jer, gledajući sa zemaljske perspektive vašeg vrmenski organičenog života, blejanje u fotelji uz reality show, tursko-španske serije i srećne pilule nije vredno žrtve koju su podneli ljudi poput Ničea, Dostojevskog, Tesle, Van Goga. Ali, nemojte se posle žaliti da ste i vi mogli biti poznati i pametni poput Ničea, Dostojevskog, Tesle, Van Goga samo da su vam pruženi pravi uslovi – jer ti ljudi zaista nisu imali prave uslove, već su se svojom kreativnošću i žrtvom izborili za svoj post mortem status.