21.12.2012. Najjači smak sveta ikada

Svi mi imamo svoje teorije o tome kako će proći ljudi koji nas nisu pravovremeno poslušali. Ukoliko bismo takvim ljudima poželeli da večno gore u vatri Pakla gde ih crne svinje glođu za vrat i turaju im svoje neobrađene živhane kobasice od pozadi dok mi to u Raju sve posmatramo uz kokice i povremeno šašoljenje - onda bismo bili hrišćani. Muslimani više vole da uzmu stvar u svoje ruke - ali ne onu stvar, i zbog toga su (ne)nadrkani(?) i spremni da odu u tržni centar optočeni eksplozivom, kupe par kila kukuruza i zatim detoniraju bombu, a sve okolne ljude poguše u kokicama.
U svakom slučaju, ljudi različito gledaju na to kako će njihov neistomišljenik završiti, pa smo skloni i kletvama: da bog ti krava crkla pre komšijine, da bog ti Džastin Biber bio snajka, da bog tvojoj deci Palma bio profesor muzičke kulture, da bog ti Nikolić bio predsednik, da bog ti mačka pristupila O Long Džonson sekti, da bog da živeo u Srbiji... itd,  da ti bog da ovo i ono, a broj kletvi se povećava pošto je osnovna kletva "izjeli te vuci" izgubila na značaju jer je ta vrsta automatski izgubila kredibilitet čim se pojavila u Twilight-u i postala seks simbolom.

Ali, celokupna ljudska rasa je došla do te tačke ključanja da je počela da sama sebi želi propast - izgleda da kolektivno shvatamo da bismo trebali da "pojedemo sva govna koja smo izasrali", kako je to rekao jedan učeni i visokoobrazovani gospodin. Kao datum našeg odlaska na vožnju autoputem za pičku materinu, odredili smo jedan simboličan datum, onaj koji stoji u naslovu ovog spisa. Mnogi ljudi pakuju kofere koje će poneti sa sobom kada vanzemaljci konačno udare, mnogi se nadaju naprasnim klimatskim promenama i promeni polova (neki su tu promenu već obavili na ličnom nivou), drugi, opet, iščekuju Krangove crne pipke iz dimenzije X, ostali se nadaju crkavanju svih neprosvećemih ljudi i dolasku nove ere Vodolije, u kojoj ćeš moći da "jebešnepitaš", a svi koji ostanu da žive na zemlji biće prosvetljeni i blaženi. Ipak, ovaj "smak sveta" se po mnogo čemu razlikuje od ostalih "smakova", a da bismo tu distinkciju uvideli, hajde da se podsetimo kako su se lepo ljudi u prethodnim vekovima tripovali na taj fenomen.

Nostalgija. U stara dobra vremena, to je izgledalo ovako.

A devedesete su svakako bile sjebane, to ne sporim. Opet, nostalgija.

634.godina p.n.e.

Rimljani očekuju da njihov grad bude sravnjen sa zemljom, ali ne zbog toga što je neko predvideo da će oni, 634 godine kasnije udružiti snage sa Jevrejima da bi razapeli nekog lika koji će kasnije postati važan, već zbog toga što je ovo bila 120-ta godišnjica od osnivanja Rima (120 godina AUC – ab urbe condita). A zašto baš ta godina, majku im jebem vučicu? Zato što je postojao mit koji kaže da je 12 orlova Romulu otkrilo čarobni broj u kome je sadržana tajna njegovog grada, a svaki orao je, po tumačenju tadašnjih mistika, predstavljao po 10 godina. Kada su proroci rekli “ups, malo smo se zaračunali, popilo se, jbg”, smak sveta je najavljen za 365 godinu AUC, jer toliko ima dana u godini, a potom 1000 AUC (247.godina posle Hrista), jer su oni bili opsednuti okruglim brojevima kao i mi. I na kraju je 410.godine, lepe okrugle godine ali tek po modernom, a na rimskom AUC računanju, došao Alarik i poharao i pokarao sve što se karati može (a i ono što ne može). To je bila poslednja godina AUC. Možda su Rimljani pogrešili broj, ali su dobili ono što su tražili.

1524 g.

Londonski astrolozi su sedam meseci unapred izračunali da će do smaka sveta doći 1.februara 1524.godine.  Oko 20000 ljudi je pobeglo iz svojih domova, ponevši sa sobom rezerve hrane – paštete, tunjevine, Prego pasulj za podgrejati, i po 10 kila krompira svako. Mnogi su ušli u čamce i mudro čekali potop na Temzi. Ironijom sudbine, toga dana u Londonu nije bilo ni kiše. Posle ovoga, Londonski astrolozi su sa bezbedne distance od 100 godina najavili veliki potop za 1.februar 1624.g.

1666.g.

Rabin Sabatai Zevi iz Smirnije (Turska) otkrio je da će se Mesija, koji će naravno biti otelotvoren u samom Zeviju (A ĐE BI DRUGDE?!?), pojaviti 1666.godine. Mada je za sobom već imao nekoliko neostvarenih proročanstava, seksualnih fantazija i rasturenih životinjskih himena, sakupio je dosta sledbenika – baš kao Toma Nikolić. Uhapšen je, optužen zbog izazivanja nereda i dato mu je da bira između prihvatanja Islama (pušenja kurca) i smrtne kazne (jbg, kako god da okreneš on ga je popušio). Izabrao je Islam, što je bila vrlo praktična odluka, mada ne baš u maniru Mesije. Više je u maniru Tome Nikolića.

1814.g.

Proročica Džoana Sautkot objavila je preko fejsa da je u drugom stanju i da nosi Isusa Hrista koga će roditi na Božić - kako je to nji’ov Bog zapovedija, 25.decembra 1814.g. Taj drugi Isusov dolazak će biti početak kraja. Svedoci su tvrdili da je zaista bila trudna, mada je bila stara 64 godine i klela se u decu da je nevina. Na Božić je, umesto da se porodi, umrla – tako da je to bio jedan smak sveta u malom. Autopsija je pokzala da nije bila trudna, što je skinulo ljagu sa Boga kao lika koji oplođuje device.

1900.g.

Preko 100 članova sekte “Ruska braća i sestre crvene smrti” izvršilo je samoubistvo 13. novembra 1900.godine, jer su očekivali da će toga dana biti smak sveta, a nisu imali muda da se suoče sa time ili su prosto bili nestrpljivi. Ovaj manir će,  nažalost,  još nekoliko puta biti ponovljen u drugim svetskim sektama jer ovaj svet, očigledno, ima budala za izvoz.

1910.g.

Halejeva kometa se pojavila 1910.g. i sa sobom donela strah de će 18.maja otrovati sva živa bića jer će tada Zemlja navodno proći kroz njen oblak pun cijanida. U Nemačkoj su prodavane dopisnice na kojima je bilo odštampano (gotskim slovima verovatno) “Kraj sveta 18.maja”, kao i tablete koje su činile ljude otpornim na otrovni gas (ili su bar tako tvrdili njeni prodavci). Ovu metodu unovčavanja tuđe gluposti i straha su kasnije preuzeli pisci raznih nju ejdž knjiga, kao i holivudski režiseri.

Svaka čast onome ko se kupa u okeanu u sred novembra!

1994.g.

Pastor Džon Hinkl tvrdio je da mu je Bog javio preko Skajpa i rekao da će 9.juna 1994.g. “očisiti svo zlo sveta, lol (ninja)”. Toga se dana,naravno,ništa posebno nije dogodilo pa je Hinkl izjavio da je to samo početak i da se najavljena stvar već uveliko događa, samo u nevidljivoj ravni! A tako će biti i krajem 2012-te!

1997.g.

U martu 1997. Sunčev sistem je posetila kometa Hale-Bopp. Kao i Halejeva i ona je donela proročanstvo o smaku sveta, ali ovaj put sa tragičnim ishodom. Sve je počelo kada se jednom astronomu-amateru učinilo da u repu komete vidi objekat sličan Saturnu. Ova vest je obišla svet, a zatim se otkrilo da je to što je on video samo obična zvezda. Ali,dalji razvoj dogadjaja je pokazao kako nije nimalo lako zaustaviti glasine o paranormalnim pojavama kada počnu da se šire. Članovi sekte Nebeska Kapija smatrali su da je taj objekat u repu komete ustvari svemirski brod superinteligentne vanzemaljske civilizacije,koji će primiti na sebe svakoga ko u određeno vreme napusti ovaj svet. Oni su smatrali da je taj vremenski okvir između 24. i 26. maja 1997.g. U tom periodu 38 članova sekte izvršilo je samoubistvo. Pored svakog od njih bio je prtljag spremljen za put, i svako od njih je na sebi nosio čiste gaće i obdukcija je pokazala da su im dupeta bila zaprana.

1998.g.

Članovi sekte Sunčani Hram, koje je predvodio nemački psiholog Heide Fittkau-Garthe, očekivali su da će se 8.januara 1998.g. u osam sati ujutro dogoditi smak sveta i da će spas naći samo onaj koji u određeno vreme izvrši samoubistvo, jer će time biti premešten na spasilački vanzemaljski svemirski brod.  Za ovo su odabrali Tenerife, na Kanarskim ostrvima, ali ih je u očekivanju pravog trenutka za samoubistvo iznenadila i uhapsila lokalna policija, prc! Cela sekta, ukupno 31 član, umesto na vanzemaljskom brodu, našla se u zatvoru a profesoru su opsovali onoga “ko mu dade diplomu”.

2000.g.

Stigla je i famozna 2000-ta godina. Najavljeno je mnogo toga ali se ništa posebno nije dogodilo, sem što je South Park imao jednu epizodu o tom fenomenu, u kojoj je Bog sišao na zemlju. Samo to. Čak se ni milenijumska buba, čuvena “greška Y2K” nije pokazala delotvornom, iako su mnogi govorili da je ona deo Božijeg plana da uništi čovečanstvo. Sada bi Boga isto to mogao da uradi ukoliko bi uneo neku pometnju na Facebook. Tada, mediji su prenosili prognoze stručnjaka da će ova greška dovesti do teških softverskih havarija na svim informatičkim sistemima, pa su vlasnici odvojili pozamašna sredstva da se posledice koliko-toliko ublaže, a sada je od svega toga ostao utisak da su taj strah širili sami informatičari jer su videli u tome mogućnost da deo sredstava sliju u sopstvene džepove. Jer, jbg, mora se od nečega živeti, a i kurve poskupele, mamu im jebem! A tek što deru sa ovim legalnim softverom!

2012. g.

I, po čemu se ova famozna godina razlikuje od ostalih? Sem po tome što su Maje sada glavne? Ovaj smak sveta poprilično je sličan onome iz 2000-te. Onaj je bio informatičarski, jer su tada IT bile u povoju. Sada, kada smo se svikli na sve to, težimo ka nečemu višem, ka duhovnosti – zbog toga je ovaj smak sveta pretežno njuejdžerski. Naši “smakovi” govore nam o tome u kakvom vremenu živimo. Svi raniji smakovi su bili lokalnog karaktera, a kako je vreme proticalo, postajali su više globalni, da bi sve kulminiralo sa 2000-tom, kada je bio bar malo zabrinut svako ko je nekada makar video kompjuter. “Smak sveta” je samo jedna priča, jedan gaf, koji govori o tome šta određeno društvo govori o sebi – a mi o sebi mislimo da smo korumpirani i da nas treba sve potamaniti (kako stoji u manifestu Lige Senki).

Lenji smo da nešto preduzmemo povodom toga, da pokušamo da popravimo stvari – umesto toga, mi se nadamo kako će naše muke biti okončane i kako će nas planeta stresti sa sebe, baš kao u naraciji Džordža Karlina.

Lenji smo, nećemo da prolazimo kroz sve te muke koje će nam budućnost doneti – glad, oskudicu, nezaposlenost, ubijanja, ratove, borbe, zombije i homosekuslizaciju arhetipa vampira – mi bismo voleli da  neka vrhovna sila to “nekako reši”. Jedina stvar koju ne bismo voleli, je da se potrudimo da popravimo stvari svojim trudom, svojom svešću.  Poput osnovaca, mi hoćemo da se razbolimo i zaglavimo u bolnici umesto da uradimo svoj domaći zadatak i pojavimo se sutra u školi. Mrzi nas da se potrudimo.

Za kraj, svako ima pravo da zamisli svoj smak sveta koji će se, nepogrešivo dogoditi 21.12.2012. Neki zamišljaju veliku jebačku žurku (a ovoga će sigurno negde biti!) u toku koje će svi popustiti svojim nagonima kao da sutra ne postoji, svako će probati sve sa svakim, a galoni sperme će teći po zidovima i podu diskoteke, sperma se trpa u koktele. I spremačica će učestvovati i biće bezbrižna, jer, ukoliko sutra ne postoji, ona neće morati to sve da skuplja i čisti.

Neki zamišljaju da će se stvari na ovaj datum odigrati drugačije. Ja zamišljam scenu na groblju: noć pada, povetarac ubrzava svoj tok. Snega nema, on kvari atmosferu, mada je drveće ogoljeno kao i inače u ovo doba godine. Pomalo sam dobijen od rakije, nosim pajser kao u nekoj FPS igrici, u punoj pripravnosti sam. Kosturi izlaze iz grobova (jer žele da unište ljude), i apokalipsa počinje, neki glupi treš metal svira u pozadini. Noć odmiče. Na globalnom nivou, zemljino jezgro povraća svoju vatru na ljude i svaki vulkan se budi, u trusnim područjima se zemlja cepa i guta grešnike, Satana nosi sunčane naočare i vozi se na letećem tanjiru dok poslednji majanski poglavica koristi džojstik da bi upravljao  istim, hologram Nostradamusa se pojavljuje preko celog neba i kaže “jesam li vam rekao!?!111”, Seka Aleksić peva hitove uživo preko svezemaljskog razglasa tako da njena muzika odzvanja zemaljskom kuglom,  u nekom zabačenom klubu Therion svira album Sitra Ahra ali su svi u toj malobrojnoj publici pijani i niko ih ne sluša, Deda Mraz izvršava samoubistvo ledenicom, Džastin Biber seksualno skrnavi njegov leš (bejbe,oooh!).

Toliko da ništa od njega nije ostalo...

Sloba Milošević vaskrsava i postaje Lich King, svi kinezi se te noći otiskuju u svemir u svojoj masovnoj intergalaktičkoj svemirskoj tvrđavi koju su u tajnosti gradili i počinje da nam preti nestašica jeftine plastične garderobe. Svako ko je do tada imao i trunku razuma, tada iščezava u haotičnoj praznini, a masovne i serijske ubice se hvataju pod ruku i igraju kolce, praćeni muzikom zombi harmonikaša.  Internet se gasi, vetar duva sve jače, sitna kiša rominja, ledena kiša koja gasi vatru, i već je tri posle ponoći. Sve je tiho, Mefistofel smoren šeta ulicama gradova i šutira pikavce i prazne flajke piva.

Ljudi se bude ujutru i svet koji je do malopre postojao, nestao je. Sada se pred svakim od njih ukazuje zelena poljana, puna života, a nebo je plavo i bez oblačka. Zečevi skakuću, skakavci se pare, ptice seru a čovek se, po prvi put, oseća potpuno blaženo i spravlja sebi limunadu. Bez šećera.

HOMO SAPIENS IN THE ASS

Bila četvorica tinejdžera. Otiđoše oni u šumu, neku Američku, sa planinama, orlovima, zvečarkama, Indijancima i sranjima. Medveđim.

Ovi momci otišli su bez devojaka, ne zato što su bili pederi, već zato što bi ih ove smarale sa svojim ulošcima, tračevima a la Seks i grad, štiklama i pijenjem piva na slamčicu.

I tako, oni sede pored šatora, pripale džoks i ispuše ga za sek. Onda drugi, pa treći. Činilo im se zanimljivo da tako napušeni krenu da istražuju neke stvari i kroče stazama o kojima nikada ranije nisu razmišljali. Na primer, onaj šumski put, toliko zatamljen da ga ni mesečina ne dodiruje i gde ni Sunce ne sija, činio im se mnogo primamljivim.

Krenu oni tuda i izađu na lepu prostranu plažu. Jedan se istripovao da je mačka pa se popišao u pesak i to zatrpao nogom a ostali su se smejali jer ga je baš dobro uradila vutra.

Onda videše šarena svetla na nebu i dolete im sa neba neki ogromni tanjir, vanzemaljski naravno. Šareni zračak svetlosti, poput duginog luka, spusti se ka njima i povede ih na nebo.

Obreše se u čudnoj prostoriji. Cela prostorija beše mračna, ukoliko se izuzme blještava svetlost reflektora od oko hiljadu vati koja im je bila uperena direktno u oči, koje su konstantno bile otvorene jer su im kapci bili fiksirani. Fiksirane su im bile i noge i ruke, a dečki su bili okrenuti na stomak, i pantalone su nestale svoj četvorici.

-Bzzbzzbzbzbbbzzz! – reče glas.

-ZbbzzzbBBB!!!11- vikne drugi.

-BBzzZZbb! Z! – rekne opet prvi, i slavina, ili nešto slično, zabode se u analni otvor jednog od dečaka. Tako prođoše sva četvorica.

Sledećeg jutra, četiri tinejdžera nađoše se na toj plaži pored šumske reke, iscrpljeni i bez gaća. Spazi ih šumar koji je nosio zelenu odeću, i krete da ih preispituje.

Jedan icrpljeni dečko poviče: „Neeee, ti si jedan od njih, nemoj i ti da me mučiš!“ – misleći da je šumar venzemaljac zbog njegove zelene odeće.

Šumar ih je postrojio i takođe izvršio inspekciju njihovih analih otvora, i video da su svoj četvorici čmarovi rascvetali. Bio je vrlo konzervativan čovek, ono, za kralja i otadžbinu, long live Đorđe Džbun  i te fore, pa je izvadio pušketinu koju šumari nose sa sobom, i uz povike „Ovde su se odigrale gej orgije!!! U mojoj šumi!!“ ubio trojicu dečaka, uz psovke i škrgutanje zubima koje je ličilo na „Jebem vas!“.

Četvrti dečko je živ dočekao da se šumar izađe iz delirijuma i da policija dođe. On je, videvši trojicu svojih drugara rascvetanih trbuha, počeo vrištati i govoriti kako oni nisu bili pederi već da su ih vanzemaljci oteli, probušili vanzemaljskom slavinom otpozadi i vratili na Zemlju. Naravno, niko mu nije verovao i stavili su ga u azil za ludake. 

Sada i dalje kruži priča da su bila neka četvorica pedera, koji su pravili orgije po šumi i da ih je šumar konzervativac ustrelio iz besa. Prava priča o vanzemaljcima je zataškana.

Vanzemaljac bi pred sudom objasnio da se ovako dogodilo

*Napomena: ovo nije pisano sa ciljem da bilo koga uvredi ili isprovocira, i kao što se po samoj priči može videti, u njoj se niti veliča niti opravdava bilo kakva vrsta mržnje ili nasilja. This is purely for entertainment purposes.

Definicija Srbije

Srbija je polucivilizovana zemlja na istoku Evrope, među šljivama i svinjama, iz koje ko pobegne srećan je , a ko ostane, broji dane kada će se i on otisnuti na daleki put, što dalje od njenih skuta. Sve veći broj građana Srbije počinje na frustrirano uzvikivati kako smo takav narod da na sve treba satreti sa zemljom da bi na ovu teritoriju došli neki bolji ljudi koji će znati da cene potencijale ovog tla.

Jedinstvenu definiciju Srbije nije moguće dati, jer se uvek priča kako postoje „dve Srbije“, što je i istina. Pri pomenu izraza „dve Srbije“, mnogi prvo pomisle na onu pedersku vs. nacističku, patriotsku vs. izdajničku, „našu“ i „njihovu“. Međutim, ova podela je žešće ideološki obojena, i zato je nevalidna, jer postoje druga, realnija gledišta na „dve Srbije“.

Prvi kriterijum podele je inteligencija: „pametniji“ deo Srbije sastoji se od stanovništva koje je odavno napustilo granice zemlje i sada nalazi dom pretežno u Austriji, Nemačkoj, Australiji, Čikagu, Kanadi.. To su ljudi srpskog porekla kojima izričito puca za njihovu domovinu o kojoj se brine preko Skajpa i (ne)iskreno žali ljude koji su ostali u istoj i koji pripadaju manje inteligentnoj Srbiji.

Drugi kriterijum je vlast: postoji vladajuća Srbija, koja se behati nad tunjavim narodom koji nikada ne može ništa da preduzme jer je ili izmoren, nemotivisan, uplašen i glup.

Još nebrojeni drugi kriterijumi podele naglašavaju da je ovaj narod izrazito dvoličan, licemeran, ali gde se nalazi srž tog licemerja? Šta je to što se primećuje u skoro svim aspektima našeg društva, i što nema veze sa time da li se jebete u dupe dobrovoljno ili samo pod prisilom u tvorzi, i da li biste radije da vas jebu Nemci, Ameri ili Rusi. Licemerje ovog naroda je ono dijametralno suprotno od licemerja Evropljana: u civilizovanoj Evropskoj zemlji štekaju keš za osiguranje, da bi mogli da se obogate kada umru, ali zato nemaju tj. neće da daju novac na pivo i izlaske, pravdajući se da „nemaju“. Sa druge strane, naše licemerje ogleda se u tome da zaista nemamo, a ipak nema problema da rasipamo ono što nemamo, jer to svakako nije naše.

Sa jedne strane, pričamo kako živimo u najsiromašnijoj državi, kako smo najjadniji narod u finansijskom smislu, ali hoćemo da budemo džekovi , da se uvek nađe za krkanluk i da vidi svet kako nema para, ali smo mi ipak carevi i da „umemo da živimo“, pa makar spiskali ceo kredit na krsnu slavu. Svuda se priča kako se nema para, niti posla, kako su cene abnormalno visoke, ali samo cene osnovnih namirnica – za krkanje, solarijume, cevčenje fensi malog piva za 300 din u centru grada uvek mora biti. Kada vas ova panorama i njene unutrašnje struje konačno osveste, pomislite da se nalazite u duplom univerzumu, u kom se ne zna ko sere a ko vodu pušta. 

Nije ovo lament nad sudbinom ovog jadnog naroda, već apel ljudima da se osveste i da uvide u kakvim pogubnim kontradikcijama obitavaju. Kao zmija koja jede svoj rep, tako i mi sami sebi zabijamo od pozadi. Istina je da smo u destruktivnom odnosu, ali ne kao pederi i huligani, ne kao potlačeni građani i pripadnici vlasti, već je taj odnos samodestruktivan jer svako od nas laže samog sebe, demonstrirajući krajnje odsustvo talenta za ekonomiju i krajnji kukavičluk da započne promenu „čisteći svoje dvorište“, koje je inače puno lešina i govana. Jer, kada se nalazite u reci govana dovoljno dugo, tada sami sebi postanete transparentni i vidite se među tim govnima, i mislite kako je uvek lepo biti stopljen sa svojima. Zato i nije neobično da se nešto ovakvo dogodi, jer, svi smo naši.

Dok sišemo krv mudraca

Svi mi bismo želeli da živimo udobno, da neugroženo sedimo na svojim pičkama i guzicama kao kokoške na jajima ali da ipak spoznamo sve tajne sveta i života.

I tako, dok zagrevamo svoje filozofski ušuškano jaje, vampirišemo na ljudima koji su život proveli u patnji da bi nama otvorili put ka višim spoznajama.

Nije sad da moramo preživeti Holokaust, poput psihologa Viktor Frankla, da bi se smatralo kako su naše teorije potkrepljene životnim iskustvom, nije da moramo, poput Ničea, da pričamo sa konjima – iako smo većinu svog života prisiljeni da baš to radimo, ali ne možemo biti ni mali Joca što je nasledio knjige od pametnoga oca pa ih sada u laganica modu iščitava pored kamina u pauzi između ispijanja bele kafe i gledanja pornića u kojima razne bele kurčeve koktete ispijaju jeftine drolje.

Dok mi izvlačimo značajne teze podvlačeći markerom stranice pametnih knjiga i gradimo svoj imidž visokoobrazovanog građanina, u nekom drugom vremenu Niče, Heraklit, Sokrat i Isus pljuju sopstvenu krv dok po hiljaditi put biraju reči kojima će idiotima približiti najnormalnije stvari. I onda ih ti isti idioti satru, oteraju u ludaru ili u duboke šume stare Helade, da bi ih, sa druge strane vremenske kapije dočekali još zatupljeniji idioti koji će sa ponosom citirati njihove parabole i diviti im se, misleći da ih razumeju.

 Upokojeni Savo iz Kikinde, koji preminuše na način jednako debilan kao i veliki mudraci i umetnici poput Heraklita i Edgar Alan Poa, i sam u svojoj sobi, poput, za to vreme neshvaćenog Tesle, svakako je u sebi imao mnogo više mudrosti, originalnosti, duha i pobune od mnogih knjiških kurčeva današnjice. Iako ne moramo težiti da dostignemo Teslinu ili Ničeovu genijalnost, možemo se bar suzdržati od vampirisanja nad krvlju tih mudraca iz prošlosti. U stilu kontradikcije, i ja ću sad citirati uzrečicu „Play from yout fuckin’ heart!!!“, komičara Bill Hicks-a.

 Najbolji izumi bivaju stvoreni samo „iz srca“, a ako nije moguće tako, onda bolje neka jezik ćuti i liže sladoled i cucla pivo. Jedan stari mudrac, francuz pri tome, rekao je da nam je dosta jalovog postojanja i da ovom svetu treba više svesne akcije. Hiperprodukcija svršenih fakultetlija je, doduše, samokorigovana u ovom svetu, i tako će većina čak i najboljih svršenih studenata završiti perući sudove i berući jagode Švajcarcima, kopajući kanale ili pišuću članke o modi za Amere – što je doduše, ipak problem ove države, ali i mentalno lenjog čovečanstva kao takvog.

Ako možete da propišate svoju krv po snegu i, pri tome, trpeći nesnosni bol, ipak mlazom ispišete divnu pesmu u tom snegu, zaslužili ste svoje postojanje. Ako ne, nemojte se ubijate – samo nastavite da bivstvujete kao i do sada jer, gledajući sa zemaljske perspektive vašeg vrmenski organičenog života, blejanje u fotelji uz reality show, tursko-španske serije i srećne pilule nije vredno žrtve koju su podneli ljudi poput Ničea, Dostojevskog, Tesle, Van Goga. Ali, nemojte se posle žaliti da ste i vi mogli biti poznati i pametni poput Ničea, Dostojevskog, Tesle, Van Goga samo da su vam pruženi pravi uslovi – jer ti ljudi zaista nisu imali prave uslove, već su se svojom kreativnošću i žrtvom izborili za svoj post mortem status. 

KAKO UVREDITI BLIŽNJEG SVOG?

U savremenom moru plime svakojakih modernih uvreda poput plajvaz, džiber, Džastin Biber, Lea Kiš, kurava, bičarka i mnogih drugih, mi kao da smo zaboravili na jačinu klasičnih uvreda kojima su se naši preci od Egejskog pa do Panonskog mora i sve do preko bare častili međusobno. Ovo su reči koje su sada postale bezopasne toliko da će se ljubavnici častiti nadimcima poput idiot, retard, a  prijatelji ispijati pivo sa čovekom za koga znaju da je makarenko ili će sebe nazivati narkomanom i alkoholičarem. Krećemo sa klasikom:

Imbecil
Kritino imbećile. Italijanska verzija možda zviči najmoćnije, ali stari latini su je u izvornom obliku pokupili ni od koga drugog do starih Grka od kojih su uzeli i ceo panteon božanstava kao i nauku koju su iskoristili kao sovjetska Rusija ili savremena Severna Koreja svoj godišnji budžet – za razvijanje ratne mašinerije. Klasični imbećile je čovek koji je nesposoban da samostalno brine o sebi, a sam a reč „imbecillitas“ označavala je bespomoćnost. Savremeni izumi poput pokretnih stepenica na ulazu u fitnes salon, automatska vrata i automobili sa automatskim menjačem, ali i mnogi drugi koji sitovremeno testiraju čovekovu inventivnost, služe upravo povećanju procenta imbecilnosti naroda. 

 Retard
Često se koristi u ruralnim i urbanim predelima zemlje, i označava čoveka koji je vremenski zaostao u nečemu. Na primer, Srbija je „15 godina retardirana“ u odnosu na savremena svetska zbivanja i „4 veka retardirana“ u odnosu na razvijeni Zapadni svet što se tiče svesti naroda – to znači da ona uvek, konstantno, 15 godina kasni za svetom. Retard prosto znači zakasneo i ništa više, tako da za prijatelja koji stalno kasni na sastanak možete reći da je retard.

Idi(J)ot
Često se izgovara ili piše sa naglašenim „J“ (jotovana verzija) da bi se u pojam unelo malo dramatičnosti koja je svakako potrebna da bi se naglasilo prosto koooliki je taj čovek idiJot. To je još jedna reč koja počinje sa „i“, a ponovo ima veze sa starim Grcima. Kod njih je reč „idioteria“ označavala odsustvovanje iz javnog života, nezaintersovanost za javna pitanja, društveno osamljivanja, povlačenje u privatnu sferu života. Idijotom se može nazvati čovek koji ne shvata makar i malu važnost svoje uloge u zajednici, koji ne uviđa povezanost između sebe i okolnog sveta – jednom rečju, onaj koji nije svestan uticaja tuđih stavava na svoj lični stav, koji misli da je samostalan a ne uviđa koliko je ustvari izmanipulisan. Kada idiot osvesti svoj idiotluk, on prestaje biti idiot, ali idiot nije sposoban za to – zato i jeste idiot! 

Majmun
To je vrsta životinje iz familije sisara. Mnogi pobornici teroje evolucije smatraj uda je čovek nastao od majmuna dok pobornici kreacionističkog pogleda na svet svojim primerom to potvrđuju. Majmun i čovek imaju 98% identičnih gena, tako da nije uvreda ako za nekoga, na primer za kreacionistu, kažete da je majmun jer njega doista samo 2% gena deli od istog. Čovek je, za razliku od majmuna i drugih životinja, zadobio mogućnost da formira civilizacije, a po jednoj teoriji, to mu je omogućila jedna mala degenerativna telesna razlika u odnosu na ostale majmune – pokretni palac na ruci. Možda je to u početku bila greška, ali ona je kasnije dovela do toga da vremenom razvijemo moždanu koru, alate, kulturu, jezik, istoriju, civilizaciju i iznedrimo Džastin Bibera i time pokažemo srednji prst celokupnom trudu istorije do sada. 

Makarenko
Jedan vrlo obrazovani profesor fizike je jednom rekao „Ne možeš svog druga nazivati makarenkom. Makarenko je bio jako pametan čovek. Vi ne zaslužujete da budete tako nazivani jer taj čovek je bo mnogo iznad vas“. Anton Semjonovič Makarenko, živeo je od 1888-1939 godine. Ukrajinski sovjetski književnik i pedagog. Dokazujući preimućstva kolektivnog vaspitanja nad individualnim, postavio je problem discipline kao borbe i savadavanja a ne kao prostog pokoravanja. U književnim delima naročito je podvlačio da se na vaspitanike tj.decu najsigurnije može delovati dubokim poštovanjem njegove ličnosti i mišljenja. Omiljeni junaci su mu besprizorni i vaspitno zapušteni omaldinci i deca čiju svest menja rad i uticaj kolektiva njegovih vršnjaka. Od 1920-1936 godine vodi radnu komunu u kojoj je vaspitavao 3000 vaspitno zapuštene dece i maloletnika. Gornje rečenice izvedene iz Prosvetine enciklopedije iz prošlog veka, pre pojave wikipedije. Mnoge škole za ispodprosečnu decu su nosile Makarenkovo ime, i on je bio sinonim za pritupost – čovek je, poput Betmena, žrtvovao svoje ime da bi pomogao mnogima da izađu iz krajnje letargije i samoindukovane imbecilnosti. 

Bolid
Uvreda ne toliko drevnog porekla, i verovatno se na tajmlajnu nalazi iznad uvrede papan a ispod džibera, a deli znak u kineskom horoskopu sa uvredom šaban. Mnogi ljudi i ne znaju zašto upotrebljavaju ovu uvredu, i misle da prosto znači debil plus šaban kombinovano. Pored naziva za trkačko vozilo Formule 1, ovaj izraz se upotrebljava i za krupan sjajan meteor koji se pri ulazu u atmosferu može rasprsnuti u snažnu eksploziju. Brzina kretanja mu može biti od 20 -70 km/sec. Za čoveka bi trebalo govoriti da je bolid ukoliko se zapuca za neku nerealnu ideju, pri čemu će samo žrtvovat svoj trud a to neće uroditi nikakvim plodom, npr. Ukoliko bez ikakvog povoda i promišljanja krene da juriša ka nečemu, očekujući pozitivan rezlultat a duboko u sebi znajući da će se samo rasprsnuti. Započeti svađu i tuču sa nekim i pri tome nagrabusiti je čist primer bolidskog čina.