Živela nostalgija

Ljudi poput mene su lak plen za nostalgiju. Nostalgija u osnovi znači “čežnja za domom” i može biti simptomatična za sve ljude koji su nekada u bilo kom pogledu “ostali bez doma”, da li u emotivnom ili materijalnom smislu. Dom je mesto na kome se osećate sigurnim, gde ste “svoj na svome”, i u tom smislu mi je jasna ta “jugo-nostalgija” ljudi koji su proživeli najbolji period Jugoslavije, vreme kada niste morali da brinete hoćete li sutra imati za koricu hleba, da li će vam dete na ulici izbosti ili pregaziti neka neiživljena majmunčina, da li će ćerka morati da vam se kurva da bi platila studije. Običan čovek je živeo, u najmanju ruku – pristojno, vodio je život dostojan čoveka. Ljudi su jedni na druge gledali kao na ljude, uz izraženu solidarnost i kolegijalnost, dok te sada gledaju na osnovu toga da li imaš para ili nemaš - ako nemaš ko te jebe, ali ako imaš i ja mogu nekako da se ovajdim od tebe - bićeš mi jedan od najboljih drugara.

Naravno, nije to bio savršen svet, bilo je umiranja kao što uvek ima svuda na svetu, bilo je čak i raskida, oduzimanja nevinosti pre braka, leta su bila sparna i nisu svi imali ventilator, zimi je trebao neki ogrev jbg, neki su, poput našeg dragog preCednika “imali teško detinjstvo a čak i u školu su morali da idu!” Bilo je i korupcije, zavisti, mržnje, ali te stvari nisu doticale običnog čoveka. Koliko je to sve zaista bilo dobro?

Interaktivna izložba “Živeo život” koja će do kraja jula biti postavljena u robnoj kući “Beograd” u Knez Mihajlovoj cilja na to da posetioce vrati u doba stare Jugoslavije, tačnije period od pedesetih do nesrećnih devedesetih, omogućavajući im da vide, čuju, omirišu pa čak i okuse (kušanje nije besplatno btw) stvari karakteristične za život na ovim prostorima u tom periodu. Naravno, za mene se ne može reći da sam toliko preterano jugonostalgičan jer sam tada bio tek nešto manje od fetusa, “sa one strane kapije života i smrti”, u njabolju ruku – nisam znam gde mi je dupe a gde glava, poput većine mojih generacijskih sapatnika. Ali, sama atmosfera izložbe bi vas mogla vratiti u detinjstvo, možda i izazvati osećaj “doma”, što se može podudariti i sa frojdovskim konceptom “okeanskog osećanja” koje se veže za najranije detinjstvo.

Takođe, poseta ovoj izložbi nas je inspirisala na postavljanje nekoliko pitanja.

Uvideli smo da su ljudi tada živeli u jednom “kontrolisanom sistemu”, jer Jugoslavija jeste bila jedan projekat na čijoj uspešnosti bi joj mnogi drugi politički projekti pozavideli. Dosta se priča da tada nije postojala sloboda govora u dovoljnoj meri, što ne mogu da potvrdim, niti da poreknem, jer nisam živeo u to doba (ako moram da ponovim tu očiglednu činjenicu), a na svu sreću nisam bio pumpan raznoraznim ideologijama koje bi mi u značajnoj meri iskrivile pogled na svet.

Mene prvenstveno interesuje kako je običan čovek živeo tada jer svakako ne verujem ni u kakvu ideologiju i smatram da političari nikada nisu bili blaženi sveci već korumpirane gnjide kao i sada. Tada je javno mnenje možda bilo kontrolisano, ali da li se neko zapitao da je to možda bilo dobro za narod? Da li je narod toliko prepametan da sam može da donosi odluke koje su dobre po njih? Tada se marilo za običnog čoveka jer je svaki čovek bio učesnik u tom projektu, a političari su hteli da taj projekat uspe jer je to bio njihov projekat! Kao kada hoćete da rakija ispadne dobra jer je vaša i vi je pečete, dok će nekom tamo u nekoj destileriji da bude svejedno, majmuni će to svakako da piju i plaćaće makar tu siću jer nemaju para za bolje. I sada je narod kontrolisan iako nije svestan i misli da mu je sloboda govora omogućena, samo što sada tu kontrolu vrši neko drugi jer neko drugi vodi projekat, a tim drugima baš puče za to da li ćeš da crkneš od boleština uzrokovanih otrovnom hranom, da li će deca da umiru zbog nepružanja adekvatne zdravstvene pomoći, da li ćeš imati za hleba ili ćeš moliti za dvajes’ dinara za kiflu, hoće li te neki manijaci opljačkati kako bi imali para za drogu… Sada više nijednog moćnika ne interesujete vi ukoliko ne može preko vas da ostvari profit i zadovolji svoje prohteve. Tada ste bili deo državnog projekta pa ste ih interesovali, dok sada živite kao stoka i to nikog nije briga.

Drugo pitanje je mogućnost održivosti takvog sistema u ovim burnim vremenima i sa svim savremenim svetskim kretanjima. Nije mi strana pomisao das u zapadne sile, iskoristivši mane i prošlost balkanskih naroda, lobirale da se raspadne ovaj, u osnovi komunistički, projekat, pri čemu je naneto mnogo štete i patnje ovim narodima. Običnim ljudima, političare je boleo k, kao i uvek. Zapad je mogao da uperi prstom na SSSR i kaže “eto vidite šta donosi komunizam, narod crkava od gladi dok vlast ulaže sav novac u naoružanje”, ali na Jugoslaviju, koja je imala jednu od najjačih armija, čiji je narod živeo srećno i u izobilju i mogao sa čuvenim “crvenim pasošem” da putuje gde god je hteo, niko nije mogao da uperi prst u negativnom kontekstu.

Ali, da li je ova struktura, čak i sa svim svojim vezama širom planete, imala izglede da opstane u savremenoj svetskoj ekonomiji? Da bude primer kako se može narodu obezbediti dobar život i kako je “američki san” podmuklo šareno govno koje izgleda lepo samo na ekranu ali uživo vonja na kanalizaciju? Možda ipak, bez obzira na sve, nije bilo suđeno da ovaj projekat preživi devedesete. Možda su ljudi ipak u samoj srži pokvareni, i možda niko nije iskreno verovao u reči Branka Kockice, da u svetu može da “postoji jedno carstvo u kome caruje drugarstvo”. Preuveličavam sa ovim, ali ko razume, shvatiće. Da li je jednom takvom, relativno srećnom društvu bila potrebna duhovna nadgradnja? Komunizam je ogoljen od svih duhovnih vrednosti. Ali čovek je takođe i duhovno biće, između ostalog. Ono što je komunizmu osiguralo uspeh istovremeno je dovelo do njegove propasti, sa vrlo zajebanim posledicama. Zapuštena duhovnost morala se nekako nadoknaditi.

Narod gladan duhovnosti je bio zaveden raznim zlim crvljivim jezicima koji su do sada sebi izgradili palate i optočili se zlatom, a narod, koji ih je uzdigao, sada grca i bori se za sopstvenu egzistenciju. Da, ista stvar se dogodila i u komunističkoj Rusiji početkom XX veka. Da li verujete u boga ili Velikog brata, to ne igra ulogu, narod strada u oba slučaja.

Ovo nije pohvala komunizmu ili nekoj ideologiji, niti bilo čijoj politici. Iako je period Hladnog rata generalno fascinantan, ono što je ljudima poput mene interesantno je život običnog čoveka u određenom istorijskom dobu na određenom prostoru, a to je i bila tema izložbe “Živeo život”. Iako vas celokupna izložba može baciti u rebus (umesto da samo donosite zaključke kako je tada bilo prelepo i svi su bili srećni ili kako su naprotiv svi bili ovce glupave koje su nebeske pastire zamenile ovozemaljskim), ipak se mora priznati da je lepo ponekad se podsetiti prohujalih i, valjda srećnih vremena, mladosti, detinjstva, 

Frikom sladoleda,

trouglastog jogurta,

depresivnih i slabo osvetljenih stanova,

Politikinog zabavnika, legendarnog Fiće koga nismo smatrali automobilom, već ličnošću. Zašto gajiti lepe uspomene, zašto se prisećati lepih vremena ako su ona prošla?

Dostojevski je na kraju Braće Karamazov napisao da “onaj koji ima makar jednu lepu uspomenu da ponese iz detinjstva, taj čovek je spasen za ceo život”. Zato je u redu biti nostalgičan, ali ne dozvoliti da vas to parališe i onesposobi za dalji život, jer u prošlosti se ne može živeti, niti je preterana korist od cmizdrenja. Ali, lepa uspomena, prijatna emocija, osećaj doma – oni mogu predstavljati iskru koja će, na nekom dubljem duhovnom planu, razbuktati želju da prestanete da živite kao stoka i razmotrite mogućnosti koje vam pružaju humanost, ispomaganje, saradnja. A možda prosto želimo da se povučemo u neki kutak vremena koga smatramo bezbrižnim i čeznemo za uređenom državom, ljudskošću, boljim ljudima, domom, potajno se mireći sa time da sve oko nas srlja u kompletnu jebenu propast i da su nam samo preuveličane uspomene ostale. 

Iako još uvek ima ljudskosti, jer ipak smo ljudi, pobogu, ona se sve više smatra osobinom koje se treba stideti jer ju je sistem odavno škartirao. Ono što se tada smatralo “dobrim čovekom” sada se smatra naivčinom, retardom, zaostalim I nesposobnim imbecilom koga je vreme pregazilo. A ljudi su samo želeli da lepo žive. I jesu pristojno živeli, pristojnije nego mi sad, zato mi nije jasno na šta su se tačno žalili i šta je to običnom čoveku toliko smetalo, u kom smislu su želeli da im bude “bolje”, zašto su se popišali na sve što su imali a nama ostavili tu popišanu tvorevinu da izlazimo na kraj sa njom kako znamo i umemo. Koliko je validno to što nam svaki najobičniji čovek iz onog doba može reći “Ja sam u tvojim godinama imao i svoj stan, svoja kola i uveliko sam radio u državnoj firmi, zašto ti još uvek ne možeš da nađeš neki pristojan, stabilan posao”? 

Zato što volim da se oblačim kao panker, lupam bubnjeve, imam sve jedinice u školi i duvam super-lepak iz kese. Eto ZATO!