KAKO POSTATI TIPIČAN SRBIN

1. Izgovaraj "jebem ti državu" petsto puta na dan, i ozbiljno misli to.

2. Zajebavaj se na račun svega živog i mrtvog, ali kad ti neko spomene Cecu u negativnom kontekstu, nemoj ga tolerisati. "Sve mi diraj, Cecu ne" je standardna srpska deviza.

3. Gledaj kako bi mogao da izvučeš od nekog neke pare bez rada.

4. Budi standardni idiot, prilagodi se definiciji idiota: očekuj da ti država pomogne ali nemoj se ni malo trzati a i ti doprineseš društvu u kome živiš.

5. Žali se na život ali nemoj ništa da preduzimaš. Ponašaj se kao da ti je ispod časti da radiš za siću, stoga nemoj ni da tražiš posao.

6. Nemoj prihvatati realno stanje stvari nego se samo žali. Nemoj se potruditi da se pomiriš sa time da su stvari takve kakve su pa potom pokušati da pronađeš svoje mesto u svetu. Ne, samo poriči i žali se na sve prijateljima i rodbini.

7. Nemoj davati pare na gluposti poput knjiga i školarine za dete, ali za slavu uvek imaj, i neka bude bogata i premrsna da se komšije odvale, pa makar skapavao narednih mesec-dva.

8. Savetuj decu da ne upisuju fakultete, jer koji će nam kurac obrazovani ljudi, naučnici i umetnici, pa šta su oni tako veliko i dobro učinili za svet? Samo troše mamu li im jebem.

9. Očekuj da preko biroa nađeš posao.

10. Gledaj kako da pališ odavde ukoliko si mlađi, a ukoliko si stariji savetuj mladima da pale odavde.

11. Gledaj kako bi mogao što duže da ostaneš izdržavan od roditelja. Ako si roditelj, gledaj kako bi mogao da nateraš dete da što pre počne da te izdržava.

12. Kupuj kod kineza misleći da time staješ na put "potrošačkom društvu i zapadnjačkoj ekonomiji". Ala smo prošli jeftino, a? Sve smo ih zajebali.

13. Nosi majice 100% SRBIN iako si četvrthrvat-polumađar-četvrtrumun i zoveš se Pilip Cepeš, a u tvom kraju te zovu Pinčika.

14. Kupuj u Idea-i samo kada su akcije, i traži im da ti naplate tačno 99,99 a ne 100 din - majku li im jebem ustašku.

15. Kad god grupa Mađara u tvojoj blizini počne da priča na svom maternjem jeziku, gledaj na to kao da kuju zaveru, i to protiv tebe.

16. Piši zajedljive komentare i pričaj kroz sarkazam o situaciji u kojoj se nalaze država i društvo. Šali se na račun toga što živiš u Srbiji. Ali, nemoj pokušati ništa da promeniš.

17. Piši iz Nemačku kako je Srbija najlepša zemlja na svetu i kako nigde nema tolikog širokogrudog gostoprimstva kao u Srbiji. Eto, ni tebe Nemci nisu primili u Nemačku, zar ne?

18. Lajkuj ovaj tekst zato što smatraš da si ponosna srbenda, ili misliš da je tekst sarkastičan. Ili i jedno i drugo. Takođe lajkuj i ako se prepoznaješ u bilo kojem od ovih redova, pa čak iako misliš da se ne prepoznaješ ni u jednom jer si suviše emancipovan. A prepoznaješ se sigurno.

19. Demonstriraj svoju nepismenost kada pišeš srpski. Ali nemoj namer no.

20. Zajebi državu i EU sa tim njihovim poskupljenjem cigareta tako što ćeš uzimati domaći duvan na pijaci za hiljadu dinara kilo. Skupa je hrana pa ne moraš da jedeš, ali niko ti neće zabraniti da pušiš.

21. Žali se kako zbog besparice već 10 godina nisi bio na moru ali ipak svake godine otiđi negde na more.

22. Nemoj da imaš para za hleba i kiselu vodu, ali neka se svakog dana nađe nešto za pivo.

23. Uvek u kolima vezuj pojas, jer znaš da idemo u pičku materinu.

24. Željno iščekuj povratak Vojvode kako bi on dokosurio ovu zemlju, ili kako bi uneo malo dinamike u stari srpski rijaliti "Skupština".

25. Glasaj za naprednjake ili demokrate jer je neisplativo bacati svoj vredni glas na nekoga za koga se već zna da ne može da pobedi. Dobro, ajd, možeš glasati i za Dačića, pa ako ne bude valjao njega bar možemo žrtvovati za Božić.

26. Posti ceo Badnji dan, jedi samo ribu jer to nije meso, ali zato čekaj ponoć kao zapeta puška, spreman da se naždereš slanine i krmadi. Ako Dačić dođe da ti čestita Božić, zakolji ga po starom srpskom običaju i okreni ga na ražnju.

27. Uzdaj se u Dinkića da će ti vratiti tvojih 1000 evra od akcija.

28. Smatraj da će to što si ti "dobar čovek" neko nekad primetiti i pomoći ti u nevolji. "Onaj tamo gore" će te valjda pogledati jednog dana. A ti samo sedi i budi "dobar".

29. Budi iskren, i kada šalješ CV stranim kompanijama u njemu napiši samo "Will work for food". Znaju svi oni kakvo je stanje ovde, i vole kada vide da je neka osoba voljna da bude eksploatisana. Shvati da je sasvim ok raditi ceo mesec samo za hranu.

30. Nemoj se boriti protiv korupcije niti je kritikovati, već samo probaj da nađeš svoje mesto u ovom korumpiranom sistemu i izvučeš ličnu korist iz njega. Sredstva ne biraj.

31. Očekuj novčanu pomoć od baba-tetke iz inostranstva. Neka ti to bude glavni i jedini izvor prihoda.

32. Govori kako smo najpametniji narod. Imamo mladih i pametnih za izvoz, i to bukvalno. Imamo ih čak toliko da možemo slobodno da satremo i one koji su ostali ovde, i opet da nam ostane dovoljno - taman koliko nam treba za lepljenje stranačkih plakata.

33. Govori kako smo najponosniji narod. Pogotovo se osećamo ponosnim kada nam ćerke beže odavde da bi ih karali stranci koji mogu da im pruže bolje uslove za život nego ovdašnji momci.

34. Pomiri se sa time da država nije dužna da ti pruži adekvatnu zdravstvenu zaštitu. Uzdaj se u višu silu i moli se da doktor koji te leči nije polagao ispite na bubicu ili "preko tate".

35. Govori svima kako nas prokleti Mađari truju onom hranom koju dovozimo odande, ali ipak kupuj deci tu hranu zato što je jeftinija.

36. Ako zatekneš lopova kako ti pljačka stan, ponudi ga kafom i ratlukom. Nemoj posegnuti za primarnim impuslom koji ti kaže da bi trebao da ga isečeš katanom. Posle ti neće vredeti da pred sudom izjaviš "nisam hteo jbg".

37. Svaki put kada uštediš 100 din gledaj na to kao da si zaradio 100 din.

38. Govori kako je zapošljavanje preko veze dovelo ovu državu na ivicu propasti ali ipak teži ka tome da nađeš vezu za posao sebi ili svom bližnjem. Poduči decu kome se valja prišljamčiti da bi se dobio posao.

39. Veruj da će jednog dana biti valjda bolje. Ustvari, ćuti, dobro je i ovako, sad bar imaš Fejsbuk pa da mu se požališ. Devedesetih si mogao da se požališ samo pendreku u faci, a on bi ti rekao "Ćuti stoko, tako treba".

40. Pomiri se sa time da je normalno preživljavati, ali ne i živeti. Živeti, to je luksuz, i bezobrazan si ako želiš da živiš. 

KUDA IDE OVAJ SVET: MOGUĆNOSTI EVOLUCIJE

Sećate li se 19.veka? Ni ja. Ustvari, slabo da se sećam i dvadesetog. Kroz maglu mogu da vidim da smo u drugoj polovini istog mislili da će Ujedinjene Nacije doneti sveopštu dobrobit, da smo mislili kako je u istraživanju svemira budućnost – to je bio najniži zajednički činilac svesti civilizovanog čovečanstva. Tokom sedamdesetih i osamdesetih uticaj Japana se širio, digitalna tehnika je bila majka, anime su zarazile Zapad a njihova amerikanizirana verzija ceo svet, svirao se hevi metal ili nikakav metal. Nisam siguran, ali mislim da smo tada živeli u manjoj napetosti, nije bilo mnogo opcija pa nije bilo ni zabune. Devedesete su bile pravo globalno otelotvorenje postmoderne i rastrojenosti, komercijalizacije, industrije zabave, seksualizacije i grafičkog nasilja u civilizovanom svetu – u Srbiji, devedesete su značile nasilje i sveopšte sranje uživo. U Rusiji pad komunizma i početak intenzivne tajkunizacije zemlje.

Pogledajte bilo koji futuristički film snimljen tokom prošlih decenija. Kroz viziju budućnosti koju ti filmovi nude se ne može ništa zaključiti o budućnosti samoj već o tome šta ta dekada generalno misli o sebi, ona samu sebe projektuje u budućnost. To je više odgovor na „kako bi svet izgledao ukoliko bi se stvari nastavile razvijati ovim tempom i u ovom smeru“, to je amplificirano sadašnje (tadašnje) stanje, a ne i prikaz budućnosti koja je zaista moguća jer uticaji na oblikovanje sveta dolaze iz različitih pravaca, ljudi su svakim danom sve svesniji da imaju moć da kreiraju istoriju. A milion ljudi jednako je oko hiljadu ćudi, jer većinu ipak čini slepa i poslušna masa. Čak i to je puno, pa bismo se u skladu sa time mogli zapitati i „kuda ide ovaj svet“?

Pitanje uglavnom postavljamo razočaranim tonom, a ozbiljnije udubljivanje u isto izaziva veliki nemir. Nema ničega neobičnog u tome što mislimo da će finansijski faktor biti presudan u određivanju sudbine sveta, jer se čini da je sada sve podređeno novcu. Ideologija više nije toliko značajna kao u prvoj polovini prošlog veka, tehnika je kako-tako jer i ona sada robuje novcu, znanje i duhovnost takođe.

Da li novac zaista ima moć da oblikuje budući svet? Ne mislim samo na to da neka velika korporacija koja se raspada od para uloži novac u nešto za šta oni smatraju da je hip, pa da to rezultuje uništenjem nečeg primarnijeg poput životne sredine, ili da pristane da zarad uštede novca potruje na stotine miliona ljudi. Ne mislim ni na to da će preživeti samo oni koji budu znali kako da zarade novac da ne bi crkli od gladi, ili čak i žeđi pošto se već sprovode mere kako bi se i sva voda na zemlji monetarizovala! Uzmimo jedan proizvoljan primer: očigledno je da su ulice i javne škole sve manje bezbedne, zbog čega se imućniji roditelji odlučuju da svoju decu šalju u privatne škole umesto državnih kako bi bila zaštićenija. A što i ne bi? Može im se! Da li je to dobro za decu? Ne možemo za sada sa sigurnošću utvrditi. Ako to bude manjina radila, ta deca će biti nesposobna za socijalizaciju, biće mekušci, skoro pa invalidi. Ako to bude većina radila, tada će svet izgledati potpuno drugačije, čak ni ne možemo da zamislimo. Mnoštvo stvari biće dostupne samo bogatima, a ako ne možeš da zaradiš, ko ti kriv!

Da li je u redu da ISKLJUČIVO novac određuje budućnost čovečanstva? Da li su svi srećni samo ako imaju novac, da li su nam potrebni samo menadžeri, komercijalisti „oćeš-kupiš-lonac-na-popustu“, ekonomisti „izbavićemo-vas-iz-krize“ sa jedne strane, i amorfna masa potrošača ispranih mozgova sa druge? Da li su nam i dalje potrebne ideje? Ali pod idejama ne mislim na ideje o tome kako najbolje prodati neki nepotreban proizvod! Novac je svakako dobro sredstvo koje omogućava razmenu dobara i usluga, ali da li je dobro ukoliko jedino on bude oblikovao budućnost?

Postoje generalno tri ultimativna scenarija budućnosti: prvi je da celokupno čovečanstvo evoluira, drugi je da se pobijemo kao stoka i treći je da se dogodi neka kataklizma na koju nemamo nikakve mogućnosti da utičemo i koja će nas sve zbrisati instantno. Najava mogućeg pada meteorita sa potencijalom da zbriše čovečanstvo može biti probni kamen koji će pokazati ili da je čovečanstvo spremno da se ujedini i sarađuje zarad opšte dobrobiti ili da smo mi ljudi prosto-naprosto jedna sebična, samoživa stoka. Čak i neka „parcijalna kataklizma“ može biti stepen u evoluciji čovečanstva, u jednakoj meri kao i ekonomska kriza ili „osveta prirode“. Međutim, ukoliko kataklizma bude totalna, ako ostanu samo najizdržljiviji organizmi: bubašvabe, pacovi i Mlađan Dinkić u vladajućoj koaliciji – dakle, ako ne opstane bar neki promil čovečanstva, onda su sve rasprave uzaludne.

Prvi scenario, onaj u kome će čovečanstvo opstati u slučaju da uspe da se reorganizuje je jedini vredan pominjanja. Odakle reorganizacija i transformacija počinju? Zametak se nalazi u društvima u kojima se rađaju nove ideje, a ta društva moraju biti dovoljno ovladana svojim fizičkim okruženjem, čime bi stvorila podlogu za dalji rast. Sveža društva, ona koja ne nose veliki istorijski balast. Ranije su to bile Britanija i Amerika – u prvoj je nastala subkultura koja se računa kao jedna od najsvetlijih tačaka savremenog sveta, u drugoj Internet, od koga većina nas zavisi. I ostale tekovine modernog društva, stvari koje su oblikovale savremeni svet i koje svakodnevno koristimo su nastale tamo. Indikator mogućeg evolutivnog skoka je taj što ni u tim društvima „više ne cveta cveće“, i ona su dotakla dno, običan narod je nezadovoljan, što najavljuje inventivne promene. Težište inovativnosti u smislu boljih ideja za društveno uređenje sada se preselilo u Australiju koja kao zemlja ne nosi skoro nikakav istorijski teret.
Internet je možda jedna od najznačajnijih tekovina savremenog sveta, i, poput svih trenutno najznačajnijih tekovina, on objedinjuje tehnologiju i ljude. Tehnologija bez svesti je zlo, ali ukoliko je potpomognuta svešću onda može odigrati značajnu ulogu u evoluciji čovečanstva.

Personalni kompjuter je alat, on je bar za većinu nas samo alat koji dolazi uz savremeni svet i mi ga prihvatamo i koristimo jer znamo da u suprotnom zaostajemo. Internet je takođe alat, ali greška je koristiti ga samo kao alat, jer je to alat u čijem stvaranju i oblikovanju mi sami učestvujemo, konačno smo najbliže toj mogućnosti da sami tvorimo neki superorganizam koji nije kontrolisan, bar za sada, od strane bilo kakve superkorporacije i tako će ostati dokle god smo mi spremni da budemo odgovorni za njega.

Dobra stvar u vezi interneta je ta što to nije centralizovan sistem. To je skoro pa živa tvorevina.

Zbog čega se za internet kaže da je živa tvorevina? Zato što funkcioniše iako nije savršen, i baš kao svaki živi sistem - uvek se samostalno regeneriše. To je verovatno najveći zajednički tehnološki projekat koga je čovečanstvo izvelo u celokupnoj svojoj istoriji! U poslednjih 10 godina on sve više dobija na važnosti. Najvrsniji svetski naučnici su na njemu radili 40 punih godina, utrošeno je na milijarde dolara, samo da biste vi sada mogli da pišete statuse „dosadno mi jeeeee....“ po Fejsbuku.

Verovatno će internet odigrati značajnu ulogu u evoluciji čovečanstva. Najnoviji izdanak interneta – društvene mreže – su svakako dobra stvar, iako ih ljudi pljuju dok ih koriste. One omogućavaju da ljudi postanu manje glupi - ukoliko ih ne zloupotrebljavaju, a pod zloupotrebom podrazumevam šerovanje gluposti, stalkingovanje i špijuniranje. Sada čak i majmun koji uzme miš u ruke ima mogućnost da se intelektualno razvije, informacije su dostupne, istina konačno ima mogućnost da ogoljena izađe pred javnost. Ne „istina“ u vidu vesti tipa ko je koga silovao, ubio, pokrao, već u vidu istinitih i značajnih saznanja koja imaju potencijal da stvore intelektualnu kritičnu masu koja će okrenuti leđa „Novom svetskom poretku“ i samostalno se organizovati na neki potpuno drugačiji način. Svakako da postoji vrlo ozbiljna opasnost od komercijalizacije apsolutno svega, pa i interneta, ali nezavisno-finansirani projekti poput Wikipedije ulivaju novu nadu.

Kriza sa energentima se pokušava zataškati, isto kao i istina o klimatskim promenama, ali neće tako moći doveka. Energenti se troše i polako nestaju, nema ih u neograničenim količinama, na šta ukazuju neprestana poskupljenja struje – kako ovde tako i u svetu. Polako počinjemo razmišljati o upotrebi solarnih panela. Znam lično za primer iz Australije, ali ima toga u svim razvijenijim zemljama. Čovečanstvo će konačno morati shvatiti da je formula „ovladaj prirodom i pokori je“ neefikasna, a isto važi i za onu „pokori se prirodi da bi preživeo“. Jedina formula koja bi u budućnosti bila relevantna je „živi u skladu sa prirodom“, jer mi ljudi smo ipak deo prirode, i najbolji način da živimo u skladu sa njom je da uzimamo energiju sunca koja se sama nudi, čime poštujemo i ekosistem, omogućavajući sebi da se na taj način sjedinimo sa Zemljom u jedan organizam, i shvatimo univerzum kao celinu. Možda ćemo u budućnosti zaista iamti svest o jedinstvu i znati šta to zaista znači – i v erovatno otkriti da ima sasvim drugačije značenje od onoga što nam nju-ejdž gurui pričaju.

Šta je sa poslovanjem i načinom dolaska do novca? Ideja o povratku naturalne razmene je previše naivna, novac verovatno ne bi opstao toliko dugo da se nije pokazao efikasnim - to je način nagodbe ukoliko ja hoću da vam prodam krmaču koja vam treba, ali neću od vas da uzmem 50 mačaka u zamenu za krmaču jer mačaka imam već dovoljno. Ali, ni neoliberalizam nije ništa manje retardiran od koncepta naturalne razmene. Svi bi hteli da budu samostalni preduzetnici, ali nisu spremni da preuzmu rizik i žrtvu mada većina ljudi biva ohrabrivana motivom da ne radi za velikog zlog gazdu već da bude „sam svoj gazda“ i nudi svoje usluge. U samostalnom poslovanju je možda budućnost, ali pre toga moramo da se oslobodimo pohelepe, zavisti, moramo u toku procesa postati bolji i odgovorniji ljudi, tolerantniji, prijateljski nastrojeni, a ne da nastavimo da posedujemo osobine koje imaju te velike zle gazde kojima zavidimo zbog njihovog bogatstva. Niko ne zna kakav će biti mod života za 100 godina, kao što ni pre 100 godina nismo mogli slutiti da će mod života biti ovakav kakav je danas.

Evolucija nikako nije okončana, ljudi nisu razvili svoj puni potencijal i moguće je da nikad neće. Mi još uvek ne znamo šta ćemo postati, promene su rapidne, više ne možemo opstati bez stvari za koje pre desetak godina nismo ni mislili da mogu da postoje. Mi smo majmuni, ali dokle god smo svesni da smo majmuni i da imamo još mnogo toga da učimo, niko nas neće moći izmanipulisati. Ako neko hoće da nas ubedi kako smo mi bogovi, pametni, jaki, najjači, taj će nas kad-tad satreti sa zemljom, jer nas je prethodno učinio neopravdano samozadovoljnim i oslabio naš kritički potencijal.

Kakvo će biti društveno uređenje budućnosti? Naivno je zahtevati povratak na stare, prevenstveno komunističke sisteme, ali isto tako se savremeni neoliberalizam satire i počinje da puca. Da li postoji neki srednji put, ili čak neki koji nema veze sa ova dva? Verovatno da postoji, i verovatno da čovečanstvo evoluira u tom pravcu. Ne mora da znači da je taj put dobar, da se nećemo napatiti u toku istog, ne mora da znači ni da nas nagrada čeka na kraju. Ništa od toga. Ali evoluiramo.

Da li se može reći da de-evoliramo, da čovečanstvo ide „unazad“? Po pravilima evolucije to nije moguće, jer kakva god promena stanja se dogodila, sve je to evolucija, jer je to otvoren proces, ne možete reći „čovečanstvo je trebalo da evoluira u to i to, ali nije zato što smo dozvolili da Rijana ima više pregleda na jutjubu nego Led Zeppelin“. Čak je i dekadencija deo toka evolucije. Evolucija po definiciji ne može biti regresivan proces, ne postoji „anti-evolucija“.

Ali, da li konačni ishod može biti dobar? To sve zavisi od toga da li verujete u dobrotu čoveka kao takvog. Zbog čega su dobri ljudi dobri? Da li se plaše? Da li se plaše kažnjavanja od strane karme, osvete velikog Boge, da li se plaše zatvora, novčane kazne, izlaženja na loš glas? Da li smo dobri iz straha i koristoljublja? Jasno nam je da je ateista, ukoliko je dobar, iskreniji u tome jer nema izmišljenog bradonju koji mu stoji nad glavom i spreman je da ga ćušne po istoj ukoliko zgreši. Ali, da li on ima nekog drugog Velikog brata koji ga gleda i tera da se lepo ponaša? Da li postoji iskra dobrote u ljudima koja je potpuno oslobođena straha od kazne? Šta bi Niče sa svojim projektom nadčoveka rekao na tu temu?

Svakako da ćemo morati evoluirati u nešto novo, to može biti i nova vrsta čoveka tj. ničeovski natčovek, koji će „se vratiti u antiku i duhom ali i telom“. U antici, prvenstveno u Staroj Grčkoj, odnosi među ljudima bili su neposredniji, mada svi znamo da su ti odnosi bili omogućeni malim obimom zajednica. Da li je moguće ostvariti takav ideal na globalnom nivou koristeći alate koje trenutno posedujemo?

Niti ja, niti iko drugi zna kuda će nas odvesti proces evolucije. To je otvoren proces, to se više ni ne može kontrolisati. Svi sistemi su zakazali, opstanak čovečanstva verovatno zavisi od mogućnosti drugačije organizacije kao i od promene svesti svake individue ponaosob – mada verujem da ta dva idu ruku pod ruku. Svakako da ćemo u toku tog procesa proći kroz mnogo individualne patnje, a iz toga ćemo izaći bolji, i kao ljudi i kao vrsta. Postaćemo superorganizam sposoban da sam sebe održava i samostalno se regeneriše. Tada će pobediti „biologija“, izvući ćemo ono najbolje iz svoje prirode.

Ili ćemo završiti svi na nebu i „ostvariti“ ideal nebeske Srbije. Ostvarivanje nebeskog ideala na svetskom nivou moglo bi izgeldati kao zadnja scena iz anime Neon Genesis Evangelion : svaki živi čovek se pretvara u krst - kao simbol patnje, stradanja i iskupljenja – i planeta je načičkana svetlećim krstovima, niko živ nije ostao. Pobediće „duhovnost“, ali i ona ima jednako pravo na to jer jednako je „ljudska“ kao i biologija. Mada, najverovatnije je da ćemo se zateći u nekom scenariju koji nema veze ni sa čim nama trenutno pojmljivim.

Kuda ide ovaj svet? Nemam pojma, ali nekuda ide, a da li je taj put dobar zavisi isključivo od toga koliko ćemo biti spremni da sarađujemo, da verujemo jedni drugima bez posredstva velikomoćnika, jer će nas u suprotnom velike korporacije pokopati i svima redom skupo naplaćivati svaki sekund života, koji će biti toliko mizeran da će se smrt činiti kao jedino oslobođenje.

U tom slučaju je moguće i da se desi da doktor nauka Kim Džong Un popizdi „baš onako“ i depopuliše planetu svojim nuklearnim igračkama.

A možda i padne neki metor pa nas sve satre odjednom.

Živela nostalgija

Ljudi poput mene su lak plen za nostalgiju. Nostalgija u osnovi znači “čežnja za domom” i može biti simptomatična za sve ljude koji su nekada u bilo kom pogledu “ostali bez doma”, da li u emotivnom ili materijalnom smislu. Dom je mesto na kome se osećate sigurnim, gde ste “svoj na svome”, i u tom smislu mi je jasna ta “jugo-nostalgija” ljudi koji su proživeli najbolji period Jugoslavije, vreme kada niste morali da brinete hoćete li sutra imati za koricu hleba, da li će vam dete na ulici izbosti ili pregaziti neka neiživljena majmunčina, da li će ćerka morati da vam se kurva da bi platila studije. Običan čovek je živeo, u najmanju ruku – pristojno, vodio je život dostojan čoveka. Ljudi su jedni na druge gledali kao na ljude, uz izraženu solidarnost i kolegijalnost, dok te sada gledaju na osnovu toga da li imaš para ili nemaš - ako nemaš ko te jebe, ali ako imaš i ja mogu nekako da se ovajdim od tebe - bićeš mi jedan od najboljih drugara.

Naravno, nije to bio savršen svet, bilo je umiranja kao što uvek ima svuda na svetu, bilo je čak i raskida, oduzimanja nevinosti pre braka, leta su bila sparna i nisu svi imali ventilator, zimi je trebao neki ogrev jbg, neki su, poput našeg dragog preCednika “imali teško detinjstvo a čak i u školu su morali da idu!” Bilo je i korupcije, zavisti, mržnje, ali te stvari nisu doticale običnog čoveka. Koliko je to sve zaista bilo dobro?

Interaktivna izložba “Živeo život” koja će do kraja jula biti postavljena u robnoj kući “Beograd” u Knez Mihajlovoj cilja na to da posetioce vrati u doba stare Jugoslavije, tačnije period od pedesetih do nesrećnih devedesetih, omogućavajući im da vide, čuju, omirišu pa čak i okuse (kušanje nije besplatno btw) stvari karakteristične za život na ovim prostorima u tom periodu. Naravno, za mene se ne može reći da sam toliko preterano jugonostalgičan jer sam tada bio tek nešto manje od fetusa, “sa one strane kapije života i smrti”, u njabolju ruku – nisam znam gde mi je dupe a gde glava, poput većine mojih generacijskih sapatnika. Ali, sama atmosfera izložbe bi vas mogla vratiti u detinjstvo, možda i izazvati osećaj “doma”, što se može podudariti i sa frojdovskim konceptom “okeanskog osećanja” koje se veže za najranije detinjstvo.

Takođe, poseta ovoj izložbi nas je inspirisala na postavljanje nekoliko pitanja.

Uvideli smo da su ljudi tada živeli u jednom “kontrolisanom sistemu”, jer Jugoslavija jeste bila jedan projekat na čijoj uspešnosti bi joj mnogi drugi politički projekti pozavideli. Dosta se priča da tada nije postojala sloboda govora u dovoljnoj meri, što ne mogu da potvrdim, niti da poreknem, jer nisam živeo u to doba (ako moram da ponovim tu očiglednu činjenicu), a na svu sreću nisam bio pumpan raznoraznim ideologijama koje bi mi u značajnoj meri iskrivile pogled na svet.

Mene prvenstveno interesuje kako je običan čovek živeo tada jer svakako ne verujem ni u kakvu ideologiju i smatram da političari nikada nisu bili blaženi sveci već korumpirane gnjide kao i sada. Tada je javno mnenje možda bilo kontrolisano, ali da li se neko zapitao da je to možda bilo dobro za narod? Da li je narod toliko prepametan da sam može da donosi odluke koje su dobre po njih? Tada se marilo za običnog čoveka jer je svaki čovek bio učesnik u tom projektu, a političari su hteli da taj projekat uspe jer je to bio njihov projekat! Kao kada hoćete da rakija ispadne dobra jer je vaša i vi je pečete, dok će nekom tamo u nekoj destileriji da bude svejedno, majmuni će to svakako da piju i plaćaće makar tu siću jer nemaju para za bolje. I sada je narod kontrolisan iako nije svestan i misli da mu je sloboda govora omogućena, samo što sada tu kontrolu vrši neko drugi jer neko drugi vodi projekat, a tim drugima baš puče za to da li ćeš da crkneš od boleština uzrokovanih otrovnom hranom, da li će deca da umiru zbog nepružanja adekvatne zdravstvene pomoći, da li ćeš imati za hleba ili ćeš moliti za dvajes’ dinara za kiflu, hoće li te neki manijaci opljačkati kako bi imali para za drogu… Sada više nijednog moćnika ne interesujete vi ukoliko ne može preko vas da ostvari profit i zadovolji svoje prohteve. Tada ste bili deo državnog projekta pa ste ih interesovali, dok sada živite kao stoka i to nikog nije briga.

Drugo pitanje je mogućnost održivosti takvog sistema u ovim burnim vremenima i sa svim savremenim svetskim kretanjima. Nije mi strana pomisao das u zapadne sile, iskoristivši mane i prošlost balkanskih naroda, lobirale da se raspadne ovaj, u osnovi komunistički, projekat, pri čemu je naneto mnogo štete i patnje ovim narodima. Običnim ljudima, političare je boleo k, kao i uvek. Zapad je mogao da uperi prstom na SSSR i kaže “eto vidite šta donosi komunizam, narod crkava od gladi dok vlast ulaže sav novac u naoružanje”, ali na Jugoslaviju, koja je imala jednu od najjačih armija, čiji je narod živeo srećno i u izobilju i mogao sa čuvenim “crvenim pasošem” da putuje gde god je hteo, niko nije mogao da uperi prst u negativnom kontekstu.

Ali, da li je ova struktura, čak i sa svim svojim vezama širom planete, imala izglede da opstane u savremenoj svetskoj ekonomiji? Da bude primer kako se može narodu obezbediti dobar život i kako je “američki san” podmuklo šareno govno koje izgleda lepo samo na ekranu ali uživo vonja na kanalizaciju? Možda ipak, bez obzira na sve, nije bilo suđeno da ovaj projekat preživi devedesete. Možda su ljudi ipak u samoj srži pokvareni, i možda niko nije iskreno verovao u reči Branka Kockice, da u svetu može da “postoji jedno carstvo u kome caruje drugarstvo”. Preuveličavam sa ovim, ali ko razume, shvatiće. Da li je jednom takvom, relativno srećnom društvu bila potrebna duhovna nadgradnja? Komunizam je ogoljen od svih duhovnih vrednosti. Ali čovek je takođe i duhovno biće, između ostalog. Ono što je komunizmu osiguralo uspeh istovremeno je dovelo do njegove propasti, sa vrlo zajebanim posledicama. Zapuštena duhovnost morala se nekako nadoknaditi.

Narod gladan duhovnosti je bio zaveden raznim zlim crvljivim jezicima koji su do sada sebi izgradili palate i optočili se zlatom, a narod, koji ih je uzdigao, sada grca i bori se za sopstvenu egzistenciju. Da, ista stvar se dogodila i u komunističkoj Rusiji početkom XX veka. Da li verujete u boga ili Velikog brata, to ne igra ulogu, narod strada u oba slučaja.

Ovo nije pohvala komunizmu ili nekoj ideologiji, niti bilo čijoj politici. Iako je period Hladnog rata generalno fascinantan, ono što je ljudima poput mene interesantno je život običnog čoveka u određenom istorijskom dobu na određenom prostoru, a to je i bila tema izložbe “Živeo život”. Iako vas celokupna izložba može baciti u rebus (umesto da samo donosite zaključke kako je tada bilo prelepo i svi su bili srećni ili kako su naprotiv svi bili ovce glupave koje su nebeske pastire zamenile ovozemaljskim), ipak se mora priznati da je lepo ponekad se podsetiti prohujalih i, valjda srećnih vremena, mladosti, detinjstva, 

Frikom sladoleda,

trouglastog jogurta,

depresivnih i slabo osvetljenih stanova,

Politikinog zabavnika, legendarnog Fiće koga nismo smatrali automobilom, već ličnošću. Zašto gajiti lepe uspomene, zašto se prisećati lepih vremena ako su ona prošla?

Dostojevski je na kraju Braće Karamazov napisao da “onaj koji ima makar jednu lepu uspomenu da ponese iz detinjstva, taj čovek je spasen za ceo život”. Zato je u redu biti nostalgičan, ali ne dozvoliti da vas to parališe i onesposobi za dalji život, jer u prošlosti se ne može živeti, niti je preterana korist od cmizdrenja. Ali, lepa uspomena, prijatna emocija, osećaj doma – oni mogu predstavljati iskru koja će, na nekom dubljem duhovnom planu, razbuktati želju da prestanete da živite kao stoka i razmotrite mogućnosti koje vam pružaju humanost, ispomaganje, saradnja. A možda prosto želimo da se povučemo u neki kutak vremena koga smatramo bezbrižnim i čeznemo za uređenom državom, ljudskošću, boljim ljudima, domom, potajno se mireći sa time da sve oko nas srlja u kompletnu jebenu propast i da su nam samo preuveličane uspomene ostale. 

Iako još uvek ima ljudskosti, jer ipak smo ljudi, pobogu, ona se sve više smatra osobinom koje se treba stideti jer ju je sistem odavno škartirao. Ono što se tada smatralo “dobrim čovekom” sada se smatra naivčinom, retardom, zaostalim I nesposobnim imbecilom koga je vreme pregazilo. A ljudi su samo želeli da lepo žive. I jesu pristojno živeli, pristojnije nego mi sad, zato mi nije jasno na šta su se tačno žalili i šta je to običnom čoveku toliko smetalo, u kom smislu su želeli da im bude “bolje”, zašto su se popišali na sve što su imali a nama ostavili tu popišanu tvorevinu da izlazimo na kraj sa njom kako znamo i umemo. Koliko je validno to što nam svaki najobičniji čovek iz onog doba može reći “Ja sam u tvojim godinama imao i svoj stan, svoja kola i uveliko sam radio u državnoj firmi, zašto ti još uvek ne možeš da nađeš neki pristojan, stabilan posao”? 

Zato što volim da se oblačim kao panker, lupam bubnjeve, imam sve jedinice u školi i duvam super-lepak iz kese. Eto ZATO!