Beše praskozorje jednog prolećnog dana. Ne preterano
toplog, ne preterano hladnog. Taman. Jutro beše takvo da ne biste mogli da se
odlučite da li ćete ga prespavati ili iskoristiti za šetnju po gradu,
parkovima, pored reke, kada žalite što ne možete biti na dva mesta u isto
vreme. Bilokacija – vrlo zanimljiva teorija, ali naučno i praktično nedokazana.
Duplirane lokacije mogu se očitavati samo kroz neke polujasne distortirane „flešbek
sekvence“, mesta i događaji kojima je naša senzorna svest na kratko možda
prisustvovala, a možda i nije.
Stari Fedron, starac od sedamdeset i pet leta, kroz
prozor posmatra nadobudne sunčeve zrake kako jutrom penetriraju oblake, razmiču
ih kao radoznali tinejdžer ženske butine u koje bi jednako radoznalo prodrao i
orosio svoj radoznali međunožni produžetak. Zloslutna svraka slete na granu
drveta, podno prozora Fedronove sobe u staračkom domu u kome je on našao utočište
pre par godina pošto su ga svi rođeni i nerođeni škartirali. Ležao je na
krevetu oivičenom metalnim rešetkama koje su ga štitile od slučajnog pada.
Flešbek sekvenca: „Vreme ti je“ – odjekuje glas, „Vreme ti je“. Kraj sekvence.
Starac pomisli „Kakvo vreme pobogu, pa zar izbori nisu
prošli? Zašto mi ovo još uvek odzvanja u glavi?“, ali i dalje se čuje „Vreme ti
je da pođeš“.
Fedron okrete glavu i baci pogled kraj kreveta. Beli
halteri slepljeni za ženske butine iznad kojih se nadvija kratka suknjica od
lateksa, zatim izvajani struk i istureni dekolte, glava krunisana bolničkom
kapicom sa oznakom Crvenog krsta. Devojka je imala nešto više od dvadesetak
leta.
„Vreme ti je da pođeš“, sad Fedron shvati da ona mu to
na uvo šapuće. „Ali, kuda?“, zapita se on, „i ko si ti?“
Devojka mu reče da se zove Estra. Prispela na posao
pre dve nedelje, ali on je nije primetio do sada. „Idemo da se provozamo, hajde
mladiću, vidim da si u kondiciji, dobro se držiš, kao dečak od petnaest godina,
svaka čast“. Nije verovao njenim rečima, ali kada mu je pomogla da se pridigne,
shvatio je da može sam i da je pun energije.
Flešbek sekvenca: Podebela i postarija medicinska
sestra gleda porniće na kompjuteru u sobi pored. Fedron i Estra prolaze kroz tu
sobu i dolaze do ulaznih vrata staračkog doma. Kraj sekvence.
Pođoše kroz dvorište. Gomila umornih lica, njegovi
cimeri i drugari, šetaju se podupirući se o štake ili dežurno osoblje, neki su
i uživali u prolećnom vazduhu zatvorenih očiju i aktiviranih čula. Fedron je,
za razliku od njih, išao sa Estrom ruku pod ruku, ne oslanjajući se, čak se
može reći da je on nju vodio. „Gde vam je mladost? Pogledajte samo mene! Eeeehhh!“,
dovikne cimerima. Dođoše do kapije.
Crni kabriolet Porše, tip automobila o kome maštaju
matorci željni akcije sa mladim damama, čekao ih je na parkingu.
„Da li ja možda sanjam, Estra?“, upita u jednom trenu.
„Da sanjaš, nikada ne bi mogao da postaviš to pitanje. Ne sanjaš, sinhronizovan
si sa najvišom instancom svesti koja ti je trenutno dostupna“.
Razumeo je njene reči. Počeo se ponašati u skladu sa
odgovorom, ali ipak mu je pitanje o snoviđenosti i dalje kljucalo glavu, poput
graktanja one svrake na prozoru sobe koju je nedavno napustio. Za nekoliko
minuta, crni Porše, kojim su se vozili proćelavi sedi starac sa sunčanim
naočarama i mlada devojka čija se kosa vijorila na vetru, špartao je gradskim
ulicama.
Flešbek sekvenca: Mrtvačka kola, u pratnji hitne
pomoći, dolaze do staračkog doma, zadržavaju se par minuta da utovare nešto, i
potom odlaze.
Sedoše u baštu restorana pored fakulteta, seme topole
lebdi oko njih, Sunce prodire kroz Estrine zenice i čini ih transparentnim
poput roze vina koga su ispijali uz špagete sa cinober-crvenim paradajz sosom.
Tek pred sumrak, vazduh je počinjao intenzivno da
mirisati na seks. Rascvetalo drveće, a pogotovo jedno drvo kineske kruške koje
se nalazilo u istoj ulici kao i Estrina kuća, otpuštalo je svoju aromu koja je
u navratima podsećala na spermu i vaginalne sokove. Fedron i Estra, dovozavši
se do njenog prebivališta, ostaviše automobil ispred i ušetaše u dvorište. Uze
ga ona pod ruku i odvede ga u svoju baštu, koja je bila malom, niskom ogradom
odvojena od ostatka imanja. Mesečina koja je padala sa neba na bele cvetove
višnje stvarala je utisak da na drvetu vise Silmarili, dragulji svetlosti.
„Pođi sa mnom do Izvora Večnosti“, reče mu ona, a
Fedron, pre nego je stigao da pita „A gde je to?“, bi oboren na zemlju, i za
tren oka, ne znajući kako, nađe se među njenim nogama. Opet mu se, na
mikrosekund, javi pitanje „Da li sanjam?“, ali ubrzo bi otpisano kao nevažno. Nije
ga bilo briga da proverava koordinate svog postojanja, potpuno se izgubio u
bedrima ove voljne devojke koja ga je zapljuskivala vodama sa Izvora Večnosti.
Upirao je u nju svom silinom, kukovi im behu
priklješteni kao dva delića slagalice što tačno naležu jedno na drugo. Dublje i
dublje. Sve dok se nije čulo jednom „kvrc“. Na kratko mu kroz svest prođe scena razbijanja ljuske jajeta. Potom horde zečeva koji izleću iz rupe u
zemlji i rastrčavaju se po zelenoj poljani.
Fedron shvati da mu je ustvari pukla
trtična kost od siline prodiranja. Ali, ne samo zbog toga. Estrina vagina se ustvari
raširila i počela ga uvlačiti u sebe, lomeći mu kosti, mrveći kičmu, usisavajući
ga celog, sve do kraja, do potpune absorpcije.
Flešbek sekvenca: Radnik u mrtvačnici uguruje leš u
fioku hladnjače i zatvara vrata. Kraj sekvence.
Fedron zatiče sebe u potpuno praznom prostoru, bez mrvice
svetlosti i bilo kakve referentne tačke. Uterus univerzuma. „Da li je ovo
san?“, upita. Iz mraka odzvanja „Nije“. „Da li si ti smrt?“ „Jesam“,
odgovori nedvosmisleno.
Flešbek sekvenca: Ljudsko telo je ubačeno u sanduk, a
potom u zemlju i pokopano. Iz njegovog trbuha počinje da raste šareno cveće. Kraj sekvence.
Fedron leži na krevetu i gleda u rešetke koje bi ga
štitile od pada. Ali, nisu metalne, već drvene. One su mu skoro ceo svet, sve
za šta zna. I neka rozikasta posteljina, i neki zvončići što vise mu iznad
glave i okreću se. Prilazi mu jedna ženska osoba, uzima ga u naručje i drži kao
veknu hleba. Jedino što oseća je zračenje topline i ljubavi. Sada je sve u
redu. Konačno je sve u redu.
