JE*EM TI ŽIVOT

   Siguran sam da nema ljudi kojima je zbog asteriska nejasan naslov, prvenstveno zbog toga što je ovo sentenca koja je postala toliko ustaljena u nas da je izgovaramo svakodnevno kao mantru: "Jebem ti život, jebem ti život, jebem ti 'lebac, jebem ti državu, Ooooooommmm!" Mada verujem da ima onih koji * čitaju „Asteriks“.

Često mi pada napamet da uzrečice koje prečesto čujem da ih ljudi oko mene izgovaraju ili koje mi "lupinguju" u glavi pretvaram u koncepte i potom ih na Hajdegerovsko-hermeneutičko-Vitgenštajnovski-malo-levo-pa-desno način tumačim. Ali, ako ćemo se baviti samo suvoparnom logičkom disekcijom date rečenice onda možemo opušteno i da sednemo pa da se olešimo do zla Crnoboga, mrmljamo istu rečenicu par sati i da kažemo da smo se lepo proveli i da smo se siti najebali majke životu.

Možda nisi jedan od onih koji poručuju „Svirajte Mi Jesen Stiže Dunjo Moja“ na sopstvenoj svadbi, ali moraš priznati da život nije lak već da je popriličan skenj, da je postalo uobičajeno kultivisati depresiju i suicidalne misli, i biti u pesimističnom modu - nema ničeg nepoznatog niti stranog u tome. Ukoliko imate dovoljno inteligencije da sagledate kakav je ovaj svet i kuda sve ovo vodi, nemate drugu opciju osim da se bacite u najtežu depresiju, da pesimizam počnete nazivati relizmom i da vam pogled na svet bude ekvivalentno mračan kao kad biste nosili sunčane naočare u tunelu, u sred noći, znajući da se gomila razgolićenih, neprobirljivih i uvek-napaljenih crnaca šeta tim tunelom.

Šta je ono što nas muči? Ima toliko stvari zbog kojih biste poželeli da ne živite više na ovoj planeti, toliko nerešivih oprečnosti koje vas dovode u iskušenje da se predate božanstvu i u njegovo ime se bičujete vojničkim kaišem svaki dan za doručak-branč-ručak-užinu-večeru u nadi da će vas to božanstvo spasiti na neki nejasan transcendentalan način, ili da odete u neku drugu krajnost, da ozbiljno porazmislite o istinitosti teorija zavere jer su vam stvari i događaji oko vas prosto jebeno neobjašnjivi. Mnoge stvari nas muče, čine nas anksioznim, dovode do ivice, iskušavaju nas.

Ali, eto, ima i onih ljudi koji misle da je život „strava“, da je sve kul i da se ne treba brinuti. Da, strava je svet, deca u Kolumbiji prave koks da bi imala novca da prežive, ljudi se satiru od rada za dnevnicu od hiljadu dinara, kapitalisti troše radnike kao siroče pileću posebnu, ali svet je strava, da. Strava je možda bilo kralju Luju XVI i caru Nikolaju II pre svrgnuća i egzekucije, jer oni su sve imali - šetaš se Versajem, za tobom ide pis-boj sa kanticom u koju se ti popiškiš i kasije obrišeš popišane prstiće o njegovu kragnu. Ili, sediš u Zimskoj dvorani, greješ se i planiraš uzaludne ratove, Raspućin ti trći ženu i carske koze ali koga briga, svi su srećni, a onda gladan, zapostavljen i izjeban narod kaže „Daj glavu!“, i uzmu ti glavu. I to bez tvog odobrenja. U tom kratkom periodu, u cvatu i sutonu svojih imperija, tim monarsima je bilo strava. Ali, samo njima, samo tada, i to nije dugo trajalo.

Možda neki misle i da je život generalno super, da je to dar sa neba, jer pogledajte životinje i biljke kako samo rastu, obitavaju i ne brinu za sutra, a samo mi ljudi ne umemo da cenimo taj dar. Možda je to i istina, ali mi smo ljudi, nismo životinje i cveće pa da nam sve bude opušteno.

Činjenica je: Mi se treunutno psihološki nalazimo u velikoj napetosti, koja nas baca u beskonačnu dilemu. Ne znamo odakle da počnemo jer nismo sposobni čak ni da definišemo problem, a kamoli da zglavno porazmislimo o eventualnom i efikasnom rešenju. Ne psotoje nikakve sigurne koordinate kojima bismo se mogli voditi da oblikujemo svoj život, formula "rodi se, dobro jedi, završi školu, jebi, diplomiraj, zaposli se, izrodi djecu, radi, stvori nešto da ne bude kako ništa nisi stvorio, penzioniši se i umri i probaj da ne ostaviš deci dugove iako znaš da to nije moguće" izgleda da postaje sve manje relevantna. U organizovanim, bogatim i razvijenim društvima ljudi imaju prilike da ispoštuju ovu formulu, ali pitanje vas ta formula zaista zadovoljava naše ljudske potrebe kao i to koliko je dugoročno efikasna i održiva. Teško da mogu da postoje neke sigurne koordinate za život u ovakvom svetu, a i ako imate utisak da postoje, pitanje je koliko je taj utisak fejk. 

Želite da radite za veliku korporaciju, želite novac jer se njime mogu kupiti sva blaga ovog sveta, ali niste spremni da prodate dušu? Da li biste radije ipak sačuvali dušu, ostali pošteni, dobroćudni seljak koji kao dobroćudni tumor sedi u svojoj kući i gleda kako mu deca gladuju i odlaze u Amerike, Kanade, Saudi Arabije i Australije „trbuhom za kruhom“?

Želite brak, ali ne i dosadu, decu, rutinu, obaveze, troškove i, ukoliko nisam pomenuo, dosadu? Sve je prihvaćenija činjenica da je brak, kao i porodica, disfunkcionalna insitucija, koja je uzrok mnogih psihičkih poremećaja. Eto i ona australijska lezbejka je priznala da je cilj gej pokreta da razori instituciju porodice jer je ista disfunkcionalna – e, sad, na nju su se obrušili „kritičari“ koji upravo dolaze iz tih diskfuncionalnih porodica prepunih starog dobrog „domaćeg nasilja“, a tim kritičarima je na ruku išlo to što se ona svojim izgledom savršeno uklapala u arhetip „ružne, bubuljičave, komunjarske lezbejke“. Da li je porodica zaista korisna institucija? Možda i nije, ali opet, da li zaista smatrate da su ljudi koji su ostali sami do pod stare dane savršeno zdravi u mozak? Da li zaista mislite da ti samotnjaci ne bi bili spremni na torturu i sizifovske dane samo da bi imali pred sebe nekog ko će ih postojano obasipati svojom toplinom, ljubavlju, pažnjom? Da li je možda budućnost u povećanoj liberalnosti i nestanku porodice, da li će time iščeznuti sva patnja? Ne verujem, jer uglavnom kroz patnju rastemo i uglavnom bivamo zahvalni na većini lepih momenata koje smo proveli sa svojim roditeljima ili starateljima, iako će svi ti dobri momenti jednom morati nestati i biti pretvoreni u patnju sa kojom nećemo znati kako da se izborimo.

Želite da više jednom prestanemo da zagađujemo životnu sredinu? Mislite da će kompanije koje se bave zaštitom prirode zaista doprineti tome? Hoće, onoliko koliko će političari doprineti da počnemo da živimo bolje. Čak i kompanije koje se bave zaštitom životne sredine prvenstveno gledaju na profit i na to kako da satru konkurenciju koja se, gle, bavi istim poslom, dok im je zaštita u drugom planu, to im je samo jedan medijum za bogaćenje. 

A što se tiče „bližnjeg svog“: učiniš li mu dobro, jebaće te, poješće ti želudac, a ako mu ne učiniš dobro biće ti istinski žao kad ga ne bude bilo. 

Svake godine, ili bar svakih 4-5, paranoja dostiže vrhunac i mediji kreću da forsiraju priču da smo na ivici Trećeg svetskog rata – kao da se nalazimo u filmu „Dan mrmota 1962.“ Islamisti, gorile iz Planete majmuna, svinjski grip, ptičiji, golubiji proliv, biblijska kuga, smrtonosni komarci, vrapci sa nuklearnim bojevim glavama. Iz obe Koreje nam prete pošasti – iz jedne dolaze za sada falične atomske bombe, a iz druge Gangam stajl. Gde se sakriti sada, kada se čini da je ceo svet u opasnosti? Šta bi Frodo uradio?

                "Diž' se stoko bezvredna i mrš na pos'o da ližeš muda korporacijskom šefu!"

Da li postoji savršeno društveno uređenje? Projekat komunizma je, smatra se, zakazao, pa čak iako je na ovim prostorima donosio dobrobit većini, smatra se „neprirodnim“ uređenjem jer ne podstiče pojedinca da se usavršava i bori za sebe. To je, na neki način, ljudska priroda - da napreduje, da uči, da bude slobodan i bori se za sebe, a komunizam i ostale vrste kolektivizma su to poželele da ukinu. A opet, da li je zaista u redu „boriti se za sebe“ na način kapitalizma, da li je u redu upropastiti živote hiljada ljudi i nekoliko ari ozona samo da biste svoje poslovanje „popeli na viši nivo“ i zaradili još koji milion? Ali opet, da li je u redu da, kao u komunizmu, svi budu srećni i zadovoljni a da društvo stagnira, da se ljudima ugrađuje mentalitet lenjosti i nepreduzimljivosti? To se i dogodilo u većini komunističkih zemalja koje se pate sa tranzicijom upravo zbog nemogućnosti naroda da napusti kolektivno uverenje kako država treba sve da radi umesto vas. Osnova civilizacije je da se svako bori za sebe i živi od svog novca....

...a koliko smo samo spremni da robujemo novcu! Najtvrđi ateisti bi se instanstno preobratili kada bi shvatili koliko su se ljudi izopačili, jer tada bi uzviknuli: „Bože dragi, koliko smo samo spremni da robujemo novcu!“. Sposobni smo da sve podredimo njemu, da zapostavimo porodicu i prijatelje, da na osnovu njega biramo koga ćemo da "volimo", da razorimo brak i dugogodišnju vezu zbog nedostatka istog, da ga koristimo kao merilo vrednosti nekog ljudskog bića. Ako ne „privređuješ“ (kako je to retardirana reč), ako ne stvaraš novac, ako nemaš posao i nisi sposoban da zaradiš – nisi niko i ništa i crkni. Ako se nečim baviš, ako ulažeš svoje vreme, potrudi se da to bude ili za novac - da ti se isplati, ili bar radi za neki prestiž, status, diplomu, nagradu, sladoled, lizalicu, pačiju paštetu, snošaj. Ako ništa od toga ne možeš postići – ne trudi se. Bože dragi, koliko smo samo postali robovi novca!

A na kraju, možete imati i novac kojim ćete svojoj starleti kupiti sva pacifička ostrvca, plac na Mesecu i pedalj neba, ali kad-tad moraćete se suočiti sa svojom smrću, sa konačnošću sebe i čoveka kao propadljivog bića. Tu vam ni novac ne može pomoći, ni trezor Baje Patka vam ne može kupiti ni jednu dodatnu sekundu života na Zemlji. Koliko god akumuliranog novca imali, ne postoji mudrac koga biste mogli dovoljno platiti kako bi vam olakšao suočavanje sa ovim problemom ako niste sami bar malo porazmislili o njemu ranije. Ljudi nestaju, vaše telo nestaje, kuća, bogatstvo, ideali, pa čak i znanje – sve to iščezava u beskonačnoj i bezličnoj jami koja nemilosrdno guta sve i ne pita šta košta.

Milion je razloga da budete skenjani, i samo jedan da ne budete. A taj razlog je – zato što to nije kul. To je pičkasto, to je emo. Najlakše je biti skenjan, govoriti jebem ti život, a samo jedan razlog da ne – a taj razlog ste vi. Svako od vas. Imate sposobnost da izaberete u kakvom ćete raspoloženju biti. Svi mi koji imamo ajkju veći od 80 ili 100 (po nekim standardima) smo svesni svega što nas okružuje, kakvi su ljudi, kakav je život, šta nas sve čeka u životu. To nije opravdanje da se bude skenjan, iako se čini da je pesimizam postulat života. I svi mi imamo mogućnost da budemo skenjani, i jesmo. Ali, ponekad, u momentima kada izaberemo sebe i kažemo „danas neću“, možemo stvoriti nešto veliko, za sebe ili za druge. Nikakve pripreme, rituali, mađije, novac, supstance koje veštački proizvode osećaj „sreće“ neće vam pomoći u tome. Ne trebaju vam pripreme za ovaj korak, jer pripreme su uzaludne. Potrebna je samo snažna volja. Uđi u ring sa neograničenim optimizmom, bez obzira što je tvoj protivnik, život, daleko nadmoćniji i veći što će te kad-tad savladati. Situacija je realno pesimistična i skenjavajuća, i ne očekujte da iz ove borbe izvučete živu glavu. Ali, bar se pokažite spremnim za borbu. A život je paradoksalan, apsurdan protivnik – koliko ume da vas ubedači, tako isto ume i da vas nagradi baš kada to najmanje očekujete.

Baš kao Asteriks, onako mali, pa je ispomerao dupe Cezaru na vrhuncu njegove imperije...

... a posle su se on i Obeliks počastili "Kleopatrinim sendvičem". Što je u suštini kršenje njenih ljudskih prava ukoliko je Obeliks gore, ali pošto je ona prljava robovlasnica onda možemo reći da ona ni nema prava na ljudska prava.

Da ljudi nisu optimisti, da ljudski rod nije po prirodi optimističan, da li bi bilo svega ovoga što vidimo sad, da li bismo opstali kao vrsta? Realno, život je sranje, i jebem ti život. Niko od nas nije Luj XVI, i samo je jedna Paris Hilton. Zbog toga što nismo rođeni bogati i slavni, mi bismo po svemu sudeći trebali da provedemo život u fetus položaju, da nikada ne izađemo iz njega. Time bismo ustvari porekli oko dva miliona godina evolucije. Jer i naši preci, prvi hominidi koji su razvili neokorteks a time i mogućnost samosvesti su se trebali ultimativno ubedačiti i odustati od svega. Ali nisu, opstali su, i eto nas ovde. Mi sami smo dokaz da je ipak moguće prkositi činjenicama, a pogotovo toj neoborivoj činjenici, tom aksiomu koji kaže: život je sranje i jebem ti život. 

Svi znamo da je život sranje, ali nemoj biti deo jednolične užegle ljudske mase koja se utapa u sivilu. Sivilo je svuda oko nas, a kako vreme odmiče budućnost se čini sve mračnijom. Tvoja skenjaža neće promeniti stvari, mada iskreno, stvari neće biti promenjene ni tvojim istupanjem iz kolotečine. Ali, istupi iz nje, nemoj podleći - iako nema racionalog razloga za to. To znači biti drugačiji. Jedini iskreni odgovor koji mogu da dam na to „a zašto da izađem iz kolotečine, a zašto da ne podlegnem, a zašto da ne budem kao svi drugi?“, bio bi retorički i glasio bi: „A zašto da ne?“

                                    -Zbog čega ti sad ovo smatraš umetnošću? 
                                                            -Zbog da jedeš govna!

TAROT ZA BUDALE

Sedimo tako ja i moj drug Milan Tarot, on sa one strane ekrana, ja sa ove, on lupeta gluposti a ja se presamićujem od smeha jer nemam šta pametnije da radim. Ne, nije se to desilo nedavno, nisam se navukao na Farmu (ne posedujem toliki intelektualni deficit), već retrospektivno govorim o događajima od pre 6 godina. Milan savetuje babu da stavi kečap na glavu i peva Hakuna Matata – taj ritual je baku koštao godišnje penzije i zagorelog ručka; jednom čoveku da mora pojesti tačno deset kuvanih žumanaca kako bi zaustavio proliv; nekoj devojci da treba da se obrije dole kako bi neko hteo da ima seks sa njom; muškarcima da jedu jogurta i belog luka zarad bolje viskoznosti semene tečnosti... Mislim se: koje budale! Hm, budale? Ceo koncept je budalast, ljudi koji zovu su još budalastiji, kakve to veze ima sa tarotom?

Ne razumem se nimalo u čitanje sudbine iz karata, izokrenutog fildžana, azuki pasulja, ribljeg mehura, škembića, kozijeg izmeta i mačije povraćke, ali postoji jedna priča vezana za tarot, a priča se zove „Budalina pustolovina“. Zainteresovala me je upravo zbog mogućnosti da se ista psihološki rastumači i pomogne nam da nađemo dublji i istančaniji smisao svog života u ovim mračnim vremenim.... Ma šalim se, zajebi i mračna vremena i psihologiju, prosto je to jedna dobra priča koju vredi pročitati, i u kojoj se može uživati. I svakako da je poučnija i efektnija od mnogih priča iz dečijih čitanki i trač-novina za odrasle. 

Glavni lik priče je Budala, predstavljen istoimenom tarot kartom - to je onaj radoznali deo svih nas, unutarnje dete, nevino i glupo kao tocilo, stalno nešto zapitkuje i sapliće se na svakom koraku, svi ga ćuškaju po glavi i govore “no-no”, ali ono je neumorno, radoznalo i puno energije. Na tom putu nailazi na razne prepreke, susreće razne druge likove (u ovoj priči predstavljene drugim tarot kartama) i od svakog od njih dobija različite poruke koje će mu pomoći na putovanju.

I tako, poput Štrumfete ošinute mokrom čarapom, noseći na leđima ruksak okačen o štap, i u tom ruksaku sve što poseduje, Budala kreće na put - a ni sam ne zna kuda je pošao i zašto. Zanesen snovima, ne gleda kuda ide, zamalo se spotiče i pada sa litice, ali Bog čuva budale i pijanice, tako da je nesreća ovog puta izbegnuta.

  

(I)Mađioničar: Na početku svog puta, Budala nailazi na Mađioničara - veštog, samopouzdanog, moćnog maga, i biva hipnostisan njegovom pojavom.  Predaje mu svoj ruksak , a ovaj diže svoj magični štapić u nebesa i raspakuje isti. Otkriveni su svi alati koji predstavljaju puteve kojima ova budaletina može poći: hladni mač intelekta i komunikacije, vatreni štap duhovnosti i ambicije, pehar ljubavi i emocija i čvrsti pentagram rada, materijalnih dobara i telesnosti. Sada, pošto poseduje ove alate, Budala ima mogućnost da stvori šta god mu duša poželeti može, ali pitanje je: da li je Mađioničar stvorio ove alate, ili su oni oduvek bili u Budalinoj torbi. Samo Mađioničar zna odgovor, ali on ćuti k’o mula. 

(II)Visoka Sveštenica: Budala nastavlja put i nailazi na tajnovitu i prelepu ženu, koja sedi između dva stuba obasjana mesečinom. Za razliku od Mađioničara, ona je mirna i tiha, i čini se da zna sve o Budali. Ovaj joj govori da ne može da odluči šta da uradi sa alatima koje mu je Mađioničar poklonio, ne može da se odluči kojom stazom da kroči jer ih ima toliko mnogo, a Sveštenica mu predaje par drevnih svitaka za koje kaže da će mu pomoći u odlučivanju. Sedeći kraj njenih nogu, pod svetlošću Meseca, Budala iščitava svitke i biva mu mnogo jasnije kojom stazom treba da kroči. On i dalje ima utisak da Sveštenica nešto krije od njega i da ima još mnogo stvari kojima bi ga ona mogla naučiti, ali ipak se sada odlučuje da nastavi svojim putem. Opraštaju se, a ona mu kaže “Srešćemo se ponovo, kada budeš bio spreman da kročiš u najveću tajnu od svih”.

(III)Carica: Pošto je odlučio kako bi želeo da oblikuje svoju budućnost, Budala kroči napred. Ali, nestrpljiv je on i želi da što pre ostvari svoje snove, ako može i odmah! Instant supa iz kesice, instant informacija preko interneta, instant diploma na privatnom faksu. Ali, nema, ne ide to tako u životu, supa je najbolja kad je domaća i kad se kuva oko tri sata. Budala sreće Caricu, ženu zlatne kose, na čijoj glavi počiva kruna od zvezda, uvijena je u beli plašt prošaran narovima. Leži zavaljena u udobnu stolicu, što predstavlja njen presto i okružena je zelenilom. Moguće je da je trudna. Daruje Budali blagi majčinski osmeh, uz koga ide i savet: “Poput semena tek zasađenog u zemlju, deteta tek zasađenog u utrobu, novi život, nova ljubav, novo stvaranje – krhki su. Zahtevaju plodno tlo, mnogo strpljenja, treba im hrana, ljubav i pažnja. Samo to može da im pomogne da procvetaju i razviju se”. Konačno shvativši da treba vremena da se ostvari njegov životni plan, Budala nastavlja svojim putem. 

(IV)Car: Mađioničar je Budali prezentovao nekoliko mogućih životnih puteva, Sveštenica mu je pomogla da se odluči koji od tih puteva da izabere, Carica ga je naučila na koji način se to postiže. Ali, on to sada mora i zaista ostvariti. Kako? Nailazi na Cara, koji sedi na prestolu od kamena. Budala je zadivljen uvidevši na koji način Car sprovodi svoju volju i na koji način vodi svoju imperiju. Daleko je to od koruptokratskog uređenja u Srbiji, ali i od demokratski uređenih zapadnoevropskih zemalja.  Budala pita Cara kako se to sve postiže, a ovaj odgovara: “Jaka volja i čvrsta osnova. U redu je biti sanjar, u redu je biti kreativan, instinktom vođen, strpljiv – ali, da bi mogao uspešno vladati, čovek mora biti uvek spreman, oprezan, odlučan i hrabar.” Shvativši da je bolje da vodi nego da bude vođen, Budala nastavlja svoj put.

(V)Hijerofant:  Budalu odjednom obuze čudan strah. Šta ako mu sve ono što je do sada stvorio bude oduzeto? Ako mu neko to sve ukrade, ako bude izgubljeno ili uništeno? Ili šta ako se pokaže da njegovo životno delo nije dovoljno dobro? Šta ako se nikome ne svidi ovaj tekst koga sam napisao? Da li da ga odštampam i da se popišam na njega? Većina nas bi, ophrvena anksioznošću, otišla i zapalila koju, možda i stukla čašicu-dve rakije, neki bi pitali psihijatra Gugla šta da rade, ali Budala, pošto je budala i pošto je živela u vremenu kad nije bilo neta, ode na jedno svetilište da bi se obratila Hijerofantu, mudrom učitelju i mudracu. Hijerofant mu kaže “Imaš dva izbora: ili se ti prvi odrekni stvari za koje se plašiš da ćeš ih izgubiti, jer tako te stvari neće više imati vlast nad tobom”. Ali, plašeći se da ne zazvuči kao Jehovin svedok, Hijerofant dodaje: “A možeš i razmotriti šta je to što će ti ostati ukoliko se desi da izgubiš sve što si stekao. Čak i da izgubiš sve, ipak će ti ostati iskustvo koje si stekao dok si to gradio, zar ne?” Čak i da ti banka uzme kuću, ostaće ti iskustvo koje si stekao dok si je gradio, možeš da sagradiš novu u planini, jebi se civilizacijo. Ako ti firma propadne, nauči nešto iz svojih grešaka i savetuj druge da ne prođu kao i ti. Ove reči utešiše Budalu, i on krene dalje, u nove pobede.

(VI)Ljubavnici: Budala se nađe na raskršću. Pun je energije, samopouzdanja i osećanja svrsishodnosti, zna tačno šta želi da učini sa svojim životom i gde želi da ide. Odjednom biva prisiljen da se zaustavi. Drvo u cvatu obeležava put kojim treba da ide, i to je ona staza za kojom je čeznuo čitavog života. Ali, pored jednog drugog, plodonosnog drveta, nalazi se jedna žena. I ranije je susretao žene i ostvarivao veze sa njima, neke su čak bile i mnogo lepše od ove. Ali, ova je drugačija. Ugledavši je, Budala se oseti kao da je proboden Amorovom strelom, pada na kolena pred njom. Dok razgovara sa njom, osećanje biva sve snažnije i snažnije, oseća se kao da je pronašao nedostajajući deo sebe, deo za kojim je tragao čitavu večnost. Jasno je da i ona gaji ista osećanja prema njemu. Jedno drugom završavaju rečenice, razmišljaju na isti način. Jebote, čak i istu muziku slušaju, iste filmove vole, oboje misle da je Igra Prestola bolja od Hari Potera a da nikako ne može ni da prismrdi Gospodaru. Oboje su bili Leonardo kad su se kao mali igrali Nindža Kornjača. Iako je Budali prvobitna namera bila da prati stazu cvetnog drveta, iako zna da će sada morati da krene drugačijom stazom i da će mu ova žena stvarati dosta nevolja na tom putu, ne usuđuje se da je ostavi za sobom. Iako mu to nije bila prvobitna namera, ova žena sada predstavlja njegovu budućnost. Izabira nju, i zajedno staju na jednu potpuno novu stazu.

(VII)Kočije: Budala se nalazi na putu da uspešno ostvari svoju nameru koju je imao još davno, onda kada ga mu je Mađioničar pokazao alate kojima se može služiti. Ali, mnoge prepreke mu stoje na putu: ljudi su pičke, priroda vraća ljudima milo za drago pa šalje uragane, škorpije iz Sahare padaju iz oblaka, žena se goji, deca se goje i traže da im se kupi Soni trojka, Italijani i Nemci pokupovali pola zemlje, posla ni od korova, a i kada ima posla dnevnice su mizerne,  Ekrem postao ambasador, Era savetnik za pitanja maloletničke delikvencije. Čini se da se sve protiv njega urotilo i mora žešće da se bori kako bi makar približno ostvario svoje namere u ovakvom svetu. Šeta obalom reke, puši travu kako bi se opustio, i skuplja snagu kako bi nastavio da se bori. Tada ugleda jednog Kočijaša, koji se vozi u svojoj srebrno-zlatnoj kočiji koju vuku dva konja – jedan je crn a drugi beo. „Baćali, možda je mene puk'o ovaj šiptar, ali činiš mi se kao pobednički nastrojen baja“, izrekne Budala, „kaži mi, koja je tvoja tajna, možeš li me podučiti?“  Kočijaš uzme dim od njega, zagleda se u okean i reče: „Da li te je nekad, dok si plivao po okeanu, uhvatio talas koji te vuče na pučinu i odvlači od obale? Pokušavaš da mu se suprotstaviš, plivaš prema obali, ali on je jači od tebe - zarobio te je. Ulažeš svu snagu ali ne uspevaš ni da se pomakneš, skroz se iscrpiš i udaviš se. Jedino rešenje je da plivaš dijagonalno i tako se približiš obali. Rešenje je da ideš indirektno. Tako je i kad učestvuješ u borbi sa kočijama, ako si gledao Ben Hura ili Asteriksa znaš o čemu govorim. Približiš se protivniku sa strane i skrljaš ga“. Kočijaš glavom pokazuje ka svojim moćnim pastuvima: „Snaga tvojih konja pokreće točkove, ali ti držiš uzde. Tama i svetlo moraju biti izbalansirani, tvoja namera snažna, i to će te dovesti do pobede“. Budala se zahvaljuje na novim poukama i trikovima koji će mu pomoći da ostvari cilj, oprašta se od Kočijaša, a ovaj dodaje: „Još jedna stvar: nijedna pobeda ne može biti izvojevana ukoliko nemaš sto posto vere u svoj cilj. I zapamti da pobeda nije kraj, već novi početak. Điha!“ Kočijaš ode pevušeći „Hej, haj, baš nas briga, vozamo se na taljiga...hej!“

(VIII)Snaga: Budala je konačno uspeo pokoriti neprijatelje i sada se oseća moćno, pun je sebe, postao je bezobrazan pa čak i osvetoljubiv. Svoje uzavrele strasti više ne može iskontrolisati. Ugledavši jednu ženu kako se bori sa pobesnelim lavom, pritrčava da pomogne, ali zatiče ženu koja je već savladala lava i pretvorila ga u malu macu poput onih iz kitten videa. Potpuno je podredila lava sebi, a kada je Budala upita kako je to postigla, ona odgovori: „Snaga volje. Svaka zver bez obzira koliko divlja da je, podrediće se snažnijoj volji. Ali, ne pokušavaj ovo kod kuće“. Devojka pogleda u Budaline oči, i reče: „Isto tako, i mi posedujemo mnogo bezvrednih impulsa. Nema ničega lošeg u tome što su oni tu, ali loše je dopustiti im da upravljaju nama. Ipak smo mi ljudi, a ne zveri, i mi možemo konstrolisati tu energiju, iskoristiti je da postignemo više ciljeve“. To smiruje Budalin unutarnji bes, i tako on shvata da onaj lav nije jedina zver koju su nežne reči device pripitomile toga dana. 

(IX)Pustinjak: Posle dugog i aktivnog života, ispunjenog stvaranjem, ljubavlju, mržnjom, borbom, kompromisima, porazima i pobedama, u Budali se javila potreba da se povuče u osamu. Beži i sakriva se u malu rustičnu šumsku kuću, gde provodi vreme čitajući, spremajući, odmarajući, razmišljajući. Ali, svake večeri u suton, on izlazi iz kuće da bi šetao po ogoljenom jesenjem pejzažu. Sa sobom nosi samo štap i svetiljku. Tokom ovih neumornih šetnji, od sumraka do svitanja, on ispituje sve što mu zaokupi makar i tračak pažnje. Uviđa stvari koje je propustio, u vezi sebe i u vezi sveta. Tajni uglovi njegovog uma bivaju osvetljeni - uglovi za koje nije ni znao da postoje. Na neki način, on opet postaje Budala; kao i na početku – sada takođe on hodi kud god ga noge ponesu. Ali, dok je bio Budala, štap mu je visio na ramenima, i na njemu je bio ruksak čiji se sadržaj nije mogao videti. Budala je poput ruksaka, šta god da on jeste, skriveno je i nespoznato, a Pustinjak je poput lampe koju nosi sa sobom i koja svojom unutarnjom svetlošću razgoni svaki mrak.

(X)Točak sreće:  Budala izlazi iz svog mračnog skrovišta, a sunčevi zraci mu žele dobrodošlicu. Sa njegovog mp3 plejera začuju se prvi rifovi pesme Wheel of Fortune grupe Dark Moor. Oseća se kao da ga je neka čudna sila povukla sa donje strane točka i izvukla na svetlo. Vreme je za promenu. Uzima štap u ruke, odlazi u grad, bez ikakvih očekivanja. Ali, počinju da mu se događaju neobične i dobre stvari. Prolazi pored vodenice a jedna žena mu predaje zlatni pehar kako bi izrazila svoje divljenje prema njemu. Šeta se kraj vetrenjače gde neki dečak vitla mačem, i kada Budala pohvali mač, dečak mu predade isti. Susreće bogatog trgovca koji sedi na točku prikolice, i ovaj mu pokloni kesicu punu zlatnika – ispade da taj trgovac voli da poklanja novac i da je odlučio da ovu kesicu da desetoj osobi koja bi prošla toga dana kraj njega, a Budala je bio deseti. Budala beše uveren da ga ništa više na ovom svetu ne može začuditi, ali svi događaji od toga dana ga razuveriše. Beše potpuno iznenađen, i izgledalo je da je sva sreća sveta njegova i kao da mu se svako dobro delo koje je u životu učinio vratilo trostruko. Kao da je dobio na lotou a nije ni uplatio listić.

(XI)Pravda: Budala je u potrazi za novom stazom i novom inspiracijom. Ugleda slepu ženu kraj koje stoje dva brata i traže od nje savet kako da raspodele svoje nasledstvo. Imućnijem bratu pripada celo nasledstvo, a siromašnom ništa. „Hoću da sve bude moje, jer meni treba“, kaže siromašniji „ja imam desetoro gladne dece, nemam škole pa radim u polju ali to propijem, deca treba da se školuju a udžebenici skupi, država ništa da uradi. A ovaj moj bogati buraz je rasipnik, svakako sve pare troši na kurve i viskije po elitnim diskotekama gde se pušta turbofolk, on će to celo nasledstvo spiskati za čas“. Imućni brat odgovara „Meni ovo nasledstvo po pravu pripada jebi se hvala lepo, i bole te paja tebra šta ću ja da radim sa njime, isto kao što mene zabole što ti imaš desetoro dece i nemaš od čega da ih hraniš“. Starica donese presudu da se bogatstvo podeli na pola, iako nijedan brat nije bio zadovoljan time, jerbo su obojica želela da dobiju sve. Budala joj priđe, a ona reče „Ovako je najpravednije, iako oni to još ne mogu da shvate: bogati brat će manje rasipati na silikonske kurve, a siromašni imati taman koliko mu treba da mu deca ne crknu od gladi“. Budala tada shvati da je pogrešio u tome što je u toku života težio samo ka postizanju materijalnih dobara a duhovnost zaboravio. Celog života je samo sticao, gradio, stvarao, ostavljajući svoje duhovno biće da skapava. Tada odluči da se posveti uravnoteženju svoje unutarnje vage.

(XII)Viseći čovek: Budala sede ispod drveta, ispunjen namerom da pronađe svoje unutarnje duhovno biće. Ostade tu devet dana, bez hrane i pića, jedva da se i pomerio. Pored njega prolaze ljudi, životinje, babe, sneg, kiša, vjetar, Sunce i Mesec. Devetog dana, ne znajući zašto, on se uspne na drvo i okači se nogom o granu, viseći naopačke, poput deteta. Potpuno je bezbrižan. Novčići od po dinar, dva, pet, mu ispadaju iz džepa ali on u njima ne vidi novac, već samo okrugle metalne pločice. Pogled na svet mu se menja, shvata da se upravo nalazi između materijalnog i duhovnog sveta, a ima mogućnost da u ovom momentu sagledava oba. Zna on i da će se uskoro morati uspraviti da mu krv ne bi šiknula u mozak, i da će uskoro morati da primeni upravo stečeno znanje, ali za sada, on samo bezbrižno visi, posmatra, upija, vidi.

(XIII)Smrt: Ostavivši iza sebe drvo sa koga je visio, Budala ide dalje svojim putem a glava mu se bistri od pređašnjih vizija. Zatiče se na jednoj opustošenoj poljani, drveće je ogoljeno, vazduh je prohladan i budi jezu. Pred sobom ugleda jednu mračnu priliku, kostura u crnom oklopu, koji jaše belog konja.  Prepoznaje da je to Smrt. „Umro li sam?“, pita Budala. Ustvari, on se i osećao prazno i pusto. „Da, na neki način. Ostavio si za sobom svoj stari svet, starog sebe. „Tužno je to“, reče Budala. „Jeste, ali to je jedini način da budeš ponovo rođen. Novo Sunce se diže, a za tebe dolazi vreme velike transformacije.“, Smrt reče i pođe, a Budala oseća istinu u njenim rečima. I on se takođe oseća ogoljeno, poput kostura, sve sa njega je skinuto. Ovo je način na koji započinju sve velike promene, mora se sve skinuti sa sebe, do samog skeleta, i izgraditi se novi svet na tim temeljima.

(XIV)Umerenost: Nastavljajući svoje duhovno putešestvije, Budala počinje da biva mučen pitanjem: kako spojiti duhovni i materijalni svet, rođenje i smrt? Nailazi na jedno blistavo stvorenje, nekog anđela koji jednom nogom stoji u bari a drugom na kamenu. Anđeo, držeći dva pehara, iz jednog sipa vodu u drugi, dok iz drugog u prvi sipa vatru. Voda i vatra se spajaju. „Kako možeš spojiti vodu i vatru?“, Budala pita, a anđeo, ne zastajkujući sa svojom radnjom, odgovara: „Moraš imati prave posude, i znati srazmeru“. Budala upita: „Može li se tako činiti sa svim suprotnostima?“, dok anđeo odgovara „Vaistinu se rodi, mašala da si shvatio!  Voda i vatra, čovek i žena, teza i antiteza, mogu se dovesti u ravnotežu, tako je i taj vaš antropomorfni Hegel rekao. Samo manjak vere i volje čini suprotnosti suprotstavljenima“. I tada Budala shvati da je upravo on taj u kome je univerzum razdeljen i polarizovan, jer on misli da su duhovno i materijalno, život i smrt, suprotstavljeni pojmovi. On ih u sebi može spojiti, kao što se u onim posudama koje je anđeo držao mogu spojiti voda i vatra. Da bi se suprotnosti spojile, potrebna je prava srazmera i prava posuda.

(XV)Đavo: Budala stiže u podnožje velike crne planine na kojoj živi strašno biće: polu-jarac, polu-čovek. Kraj njegovih kopita leže goli ljudi u lancima, predaju se svim mogućim gresima: ima droge, seksa, orgija sa midžetima i kozama, dominacije, japanskih kuglica i hobotnica-dildoa, fut-fetiša, zlata, dijamanata, svih perverzija koje se mogu zamisliti – nešto slično Farmi ili bekstejdžu Grand Show-a, samo što se ovde, eto, sluša Carpathian Forest i Impaled Nazarene, da budemo dosledni. Kako se Budala bliži ovom prizoru, oseća da se požuda u njemu budi. „Odbijam da ti se predam, ne nemoj mi prići“, vikne Budala u pravcu Jarac-boga i mrmlja sebi u bradu „ne povedi nas u iskušenja....“. Zver mu odgovori „Ja ti samo pomažem da ispoljiš ono što se već nalazi u tebi. Takvih stvari se ne trebaš bojati, niti ih se stideti, čak ih ni izbegavati“, a Budala reče „Kako to možeš da mi kažeš, kada je očigldeno da si ti porobio sve ove ljude?“, a Đavo mu ukaže na njih i reče „Pogledaj ih  pažljivije“. I stvarno, kada je bolje pogledao te ljude, Budala uvide da su im okovi dovoljno labavi. „Oni bi se mogli lako osloboditi, ukoliko bi to samo poželeli“, reče Jarac-bog, „Ali si ti ipak u pravu. Ja jesam bog tvojih najnižih nagona. Ali ovde ćeš zateći samo one koji su dozvolili da ih ti nagoni kontrolišu“. Pokazujući ka vrhu planine, Đavo izgovori „Kraj mojih nogu nećeš videti one koji su dozvolili svojoj žudnji i svojim nagonima da ih povedu više, ka vrhu one planine. Potiskivanje te može zakočiti u ličnom razvoju jednako kao i neumerenost. Ako potiskuješ svoje nagone, sam ćeš sebe sprečiti da se uzdigneš ka visinama“. Budala shvata da nije pravilno razumeo Jarac-boga na početku. Sada on uviđa da je to nije biće zla nego biće velike moći, najniže i najviše od svih, i zver i bog. A sva moćna bića su opasna i zastrašujuća, mada ona u sebi sadrže ključ za vrata slobode i transcendencije, ukoliko uspemo da ih pravilno razumemo. 

(XVI)Toranj: Udaljavajući se od prestola Jarac-boga, Budala prilazi jednom tornju: veličanstvenom, predivnom i njemu vrlo poznatom. Budala se seti da je i on sam pomogao u izgradnji ovog tornja, još u ono davno doba kada mu je cilj bio da se dokaže da je bolji od drugih, i kada je čeznuo za time da ostavi neki svoj trag u svetu. U tornju, na vrhu, žive uobraženi ljudi, ubeđeni u svoju pravičnost. Ugledavši toranj, Budali nešto bljesnu u glavi; mislio je da je tog starog sebe ostavio zauvek za sobom, ali izgleda da nije. I dalje je video sebe kao jednog od tih ljudi iz tornja, kao nadmoćnog i samostalnog, iako je stvarnost drugačija. Potresen tom spoznajom, Budala se toliko uplaši da ispusti glasan krik iz petinih žila! Na njegovo zaprepaštenje, munja se u istom trenu spusti sa neba i udari u Toranj, raznevši ga i zbacivši njegove visoko pozicionirane obivatelje na zemlju. Sve se okonča u jednom trenu. Toranj više ne postoji, to je sada samo gomila rasformiranog kamenja. Budala je istinski uplašen i ispunjen nepoverenjem, ali takođe uviđa da mu se vizija razbistrila. Uništio je sva lažna verovanja koja je imao u vezi sebe, i sada mu ostade samo gola istina sa kojom se mora suočiti. 

(XVII)Zvezda: U sred turobnog predela, tamo gde je ranije počivao Toranj, sedi Budala i očajava. Nadao se da će pronaći sebe u toku ovog putovanja, ali sada oseća da je sve izgubio, pa čak i sebe. Poželi da ugasi tugu špricerom, ali niđe vode da razblaži vino što ga nosa u čuturi. Tada u blizini primeti jednu prelepu devojku koja nosi dva kračaga puna vode. Pre nego što stiže da joj se obrati „Hej Kosovka djevojka, de prosledi vodice mi za ovaj špricer 'ladan“, ona izruči oba krčaga, jedan u baru a drugi na zemljicu žednu. „Šta radiš to?“, upita Budala. Žena pogleda u njega, a oči joj sijaše poput zvezda na nebu. „Punim ovu baru, tako da oni koji žedni su mogu iz nje pit', a zalivam zemljicu da kad proleće grane, biljke iz nje mogu nić'. Znam da žedan si, zato dođi i pij.“ Budala zaboravi na vino i sve, u kurac, kleče pred baru i stade da pije. Voda koju je pio imala je ukus poput tečne svetlosti zvezda. „Znam zašto tužan si, ali ne očajavaj. Nisi izgubio sve, jer još uvek imaš znanje, mogućnosti i nadu, i poput zvezda, oni će te voditi kroz budućnost.“ Dok izgovaraše ove reči, devojka poče polako iščezavati a njena pojava bledeti. Sve što ostade od nje beše odsjaj mesečine na njenom čelu. Taj odsjaj se poče uzdizati ka nebu i udomi se među zvezdama, i nastavi još jače da sija. Ču se glas iz te Zvezde, koji pevaše umilno: „Prati svoju zvezdu, i nikada ne gubi nadu“. Budala duboko udahnu, potom ustade. Noć je mračna, predeo je opustošen. Ali sada on ima svetlost Zvezde da ga vodi i da mu pokaže put. Iako je beskrajno udaljena, ona mu leči srce i ponovo vraća veru. 

(XVIII)Mesec: Prateći Zvezdu, Budala putuje kroz noć. Mesec je pun, i osvetljava vodenu putanju. I on poče da se oseća dezorijentisano, kao da hoda kroz san. Prolazi ispod Meseca, između dva čudna drevna stuba. Kada potom pogledaše oko sebe, shvati da se zatekao u jednoj potpuno drugačijoj zemlji. Dok je boravio kraj Visoke sveštenice, video je obrise ove zemlje kroz zavesu koja je visila iza njenog prestola. Čak i kasnije, kada je visio na drvetu, osećao se kao da se nalazi na granici između fizičkog sveta i ovog. Ovde se nalaze tajne za kojima je tragao, ovde su najmračnije i najprimitivnije tajne prirode, koje nemaju veze sa ljudima i civilizacijom. To je zemlja koju dobro poznaju pesnici, umetnici, muzičari i ludaci, to je zastrašujući svet koji se povodi ka sasvim drugačijim pravilima. Tuda jure vuci, zavijaju na Mesec i love njemu u čast, rame uz rame sa devicama naoružanim lukovima i stelama; bića iz dečijih noćnih mora ovde obitavaju, i oči njihove svetle u tami. Vodena putanja koju je Budala pratio pretvorila se u reku, i sada on šeta, do pojasa potopljen u vodu. Na obližnjoj obali opaža čamac, ali bez vesala. Budala uviđa da ima dva izbora: ili će se izgubiti u ovoj pustoj, primitivnoj zemlji, podleći ludilu koje u njoj vlada, loviti sa vukovima i eventualno postati nečiji plen; ili, može ući u čamac i poveriti svoju sudbinu toku reke. Mesec će mu u oba slučaja biti vodič, ali ukoliko uđe u čamac njegova odluka da se preda silama nesvesnog će ga bar odvesti nekuda. Umetnici, pesnici i magičari znaju da inspiracija, vizije, nadahnuće, mesečeva magija – sve to su nagrade koje vam dolaze kada se predate Mesecu. Budala ulazi u čamac i odlazi. Mesečevi zraci mu osvetljavaju put, voda ga odnosi, i oseća da Gospodarica Mračne Zemlje na njega gleda očima Visoke Sveštenice i odobrava njegov postupak.

(XIX)Sunce: Budala se budi u zoru i saznaje da je njegov mučni put okončan i da se reka izgleda ulila u jedno tiho i mirno jezerce. Oko ove bare nalazi se zidom okružena bašta prepuna ruža, ljiljana i predivnih suncokreta. Kročivši na obalu, on ugleda Sunce koje mu stoji nad glavom, blještavo i zlatno. Dan je vedar. Dečiji smeh mu odvlači pažnju i on u bašti ugleda malog dečaka na belom poniju. „Dođi, dođi da vidiš!“, reče mu dečak i odvede ga da mu pokaže prelepu baštu punu insekata, trave, suncokreta, svetlost koja se prelama na površini vode. Dečak ga ispituje, postavlja mu budalasta i nevina pitanja poput „A zašto je nebo plavoooo?“, „A zašto petao gazi kokuuuu?“, „A koliko ti imaš dlaka na glaviiii?“, „A jel čika Pahomije dobar čikaaaaa?“, „A zašto su crtaći postali sranjeeeee?“  itd, peva pesme i igra se sa Budalom. U jednom trenu Budala zastade, Sunce mu je nad glavom, veće je i blistavije nego ikada, i počinje po prvi put da se iskreno smeje i da se oseti istinski srećnim iznutra. Čini mu se da mu je duša prepuna svetlosti, lagana i blistava kao sunčev zrak. Poput veličanstvenog Sunca, i mali dečak je ponovo naučio Budalu da se čudi svetu i da ga doživi na nov način. „Ko si ti?“, pita Budala dečaka, a dete poče da se smeje sve glasnije i iskrenije, i da se pretvara u svetlost, i tada se ču „Ja sam ti, novi ti!“. Budala tada shvati da je sve ovo - i ova bašta, i cveće, dečak - sve to je sadržaj njegovog uma, i da se upravo susreo sa svojom unutarnjom svetlošću.

(XX)Presuda:  Kako Budala napušta Sunčanu baštu, sprema se za poslednji korak na svom putovanju. Ali nešto ga sprečava da okonča ovaj put. Podiže glavu ka Suncu, ali tamo vide vatrenog anđela, predivnog i zastrašujućeg, koji mu reče „U pravu si, tvoje putovanje se bliži kraju, ali pre toga moraš načiniti i poslednji korak a njega ne možeš načiniti ukoliko se ne pomiriš sa svojom prošlošću“. Budala reče: „Da se pomirim sa prošlošću? Ali, mislio sam da sam je ostavio za sobom, potpuno“. Anđeo mu odgovori „Nema načina da se tako nešto uradi. Svakim tvojim korakom cipele ti se malo po malo troše, i time biva oblikovan tvoj sledeći korak, pa sledeći i sledeći. Tvoja prošlost nalazi se pod tvojim nogama. Ne možeš se sakriti od nje, pobeći od nje, otarasiti je se. Ali, možeš je prizvati, i pomiriti se sa njom. Da li si spreman na to?“ Anđeo predaje Budali malu trubu. Budala okleva, ali ipak zna da je ovo poslednja odluka – ili će kročiti napred, ili će ostati tu gde jeste. Dune u trubu, a njena pesma odjekne nebesima, i njen zvuk pocepa zemlju. Sećanja počeše da naviru pod Budalinim stopalima: slike njegove nevine mladosti, izazovi, ljubavi, porazi, gubitci, uspesi, sazrevanje i mudrost. Po prvi put ne pokušava da pobegne od njih, da ih zaboravi ili potisne, već ih potpuno i svesrdno prihvata. On shvata da ta sećanja nisu ništa čega se treba plašiti. Te stvari su se dogodile, ali sada je gotovo sa njima, nema ih više. On je bio taj koji ih je unosio u sadašnjost. Shvativši to, desi se da ta sećanja iščeznu. Iako ostadoše u njegovom umu, ona više ne mogu vladati njime. On je oslobođen njihove težine, ponovo rođen, potpuno je u sadašnjosti. 

 (XXI)Svet: Budala se sprema da načini poslednji korak svoga puta i otkriva da se nalazi upravo na mestu na kome je započeo putovanje, na ivici provalije sa koje je zamalo pao onomad, ali sačuvao ga je Bog kao što čuva svaku budalu. Tada on beše mlad i budalast i nije gledao kuda ide. Ali, sada se on nalazi u potpuno drugačijoj poziciji. Tada je mislio da može razdvojiti telo i duh, naučiti sve o jednom a potom ga ostaviti sa sobom i učiti o drugom. Ali, na kraju, sve je to deo sopstva, i telo i um, prošlost i budućnost, pojedinac i svet. Sve je to jedno. Kako gore tako i dole, sve suprotnosti su sadržane jedna u drugoj, uključujući Budalu i Mistika, oboje predstavljaju vrata ka tajnama univerzuma. Sa pouzdanim osmehom na usnama, Budala koraknu sa litice...i vinu se u nebo. Uzdiže se, sve više i više, i na kraju uspe da sagleda ceo svet. I tamo on pleše, okružen jatom zvezda, jer sada je on jedno sa univerzumom. Završava put tamo gde ga je započeo, počinje tamo gde ga je završio. Svet se okreće, i Budalina pustolovina je okončana.

Budala i mudrac su jedno te isto, ne razlikuju se po načinu shvatanja sveta. Budala je poput nepripitomljene energije, ne možeš je flaširati niti konzervirati, ona može samo slobodno da lebdi i da prelazi iz jednog oblika u drugi. Kako razlikovati Budalu od mudraca? Spoljašnji indikatori ne postoje. Razlikuju se samo po tome što Budala nema pojma šta čini, dok je mudrac savršeno svestan toga šta čini, iako oboje mogu činiti potpuno iste stvari. Oboje doživljavaju svet na isti način, jer svet je apsurdan i jedino se Budala ispravno odnosi prema njemu, a mudrac je svojevremeno bio Budala, i osvestio je to u sebi, tako da i on zna kako da se odnosi prema svetu. Mudrac je onaj koji nije izgubio dodir sa tom Budalom u sebi, ali koji je istovremeno svestan svojih namera kao i posledica svojih dela. Budalu sve iznenađuje, mudraca ništa, pa čak ni to što se vinuo u nebo kad je iskoračio sa litice. Svi smo mi u samoj suštini budale – kod svakog od nas se Budala manifestuje na svoj način, u zavisnosti od stadijuma u kome smo: nekome se danas Točak sreće okrenuo i taj je pronašao ljubav; neko se bori sa Đavolom i njegovim iskušenjima; neko uči o tome kako se mešaju voda i vatra, neko se bori da postigne materijalna dobra, neko duhovna. Zar nije to sve budalasto? Neki su osvestili svoju budalastu prirodu koja je istinski ljudska i pomirili se sa njome. Mnogi još uvek tragaju, donose prebranac, ptičije izbljuvke, pire krompir, stidne dlake svojih bivših kod raznih tarotologa i vidovnjak-mastera i plaćaju im silne pare kako bi im ovi čitali sudbinu. E, tek su oni budale, budaletine! Samo još kada bi to shvatili, kada bi osvestili tu Budalu u sebi, možda bi postali i mudraci.

...Nemajući šta pametnije da radim, palim TV. Vidim Milana. Na Farmi. Šiša ovce. Baš kao što je i do sada metaforički radio. Koja budala. Gasim TV posle tri sekunde. Već počinjem da se osećam mudrije. 

Ovaj tekst je u suštini samo malo dorađeni prevod jedne priče. Ja ne znam autora, niti istorijsko doba u kome je ovo pisano, ali ako želite da pročitate originalnu i lepšu englesku verziju, link: 
http://www.shalinimusic.com/2011/07/07/the-fools-journey-tarot-card-story